Војвода Ђујић
Војвода Ђујић
ДОСТОЈНО ЈЕДНОГ ВИТЕЗА…
У 92. години живота, у Калифорнији је преминуо легендарни командант Динарске четничке дивизије
Испраћен је на вечни конак 15. септембра 1999. године војвода Момчило Ђујић.
Вест о његовој смрти пренета је као светлост муње широм свег родољубивог Српства у Заграничењу на свим континентима. Ова ма колико очекивана вест због покојникових високих година, примљена је са великом тугом и непрежаљеним болом, болом једне ране на већ рањеном српском бићу.
Многи Срби, нарочито његови саборци-четници, схватили су да је са овог света отишао један од највећих српских бораца – витез-горостас – неустрашиви ратник и ненадмашни родољуб, који је цео свој живот посветио борби за добро српског рода. Најлепше године свог живота провео је у шумској герили Другог светског рата, предводећи његове Крајишнике у борби протв хрватских усташа и комуниста за које је представљао страх и трепет на терену Тримеђе – Босне, Лике и Далмације.
Носио је у себи једну неисцрпну духовну и моралну снагу, бескомпромисан и доследан својим српским идеалима до последњег даха. Изгледао је физички бесмртан, јер је у његовом дивовском телу горео огањ једне неугасиве животне ватре. Сам је себи био извор и утока те снаге која се у њему обнављала: надахнут Божјим благословом за Правду, Истину и Слободу. Вођен овим духовним агенсима истинског, урођеног родољубља, стекао је огромну популарност; његова бритка реч и оштра мисао је као ехо одјекивала далеко и оплеменисала се као завет међу Србима, а ”глас народа је глас Божји”, каже се.
Преселио се из живота у смрт, из смрти у Вечни Живот Небеске Србије.
***
Као што доликује само српским великанима, сахрана војводе Ђујића била је величанствена чином богослужења Српске цркве, јер је покојник био и њен свештеник. Желео је да постане официр по професији, па пошто је (чини се) из здравствених разлога био одбијен, уписао се на Богословију у Сремским Карловцима, коју је и завршио али са судбином био предодређен за службу српском народу путем Светосавља и његовог учења.
Не памти се свечанији и узвишенији чин опела и сахране. Олтар цркве Свете Петке је био украшен венцима најлепшег цвећа, сваки распоређен у српским симболима: црвено-плаво-беле тробојке. Црквена просторија – доста велика – била је исувише мала да прими све присутне, па је много света стајало пред портом. Сви су желели да целивањем упуте последњи поздрав вољеном покојнику. Многа врела суза се слила низ образе, многи јецај је утрнуо у духовном поју црквеног хора…
За последњи испраћај пристигло је много људи из Енглеске, Канаде и далеке Аустралије, оданде чак и неколико свештеника. Њих петнаест, у једном полукругу, давали су (бар ту) слику црквеног јединства и српске слоге. дивним гласовима су се нарочито истицали прота Божидар Драшковић и Властимир Петаковић, затим Милан Вуковић и Мирослав Марковић. (Нека ми опросте што не знам имена осталих.)
Не би требало изоставити, а да се овде не помене један не мали пропуст. На улазу су додељиване листе у којима је писало да се не дозвољава сликање у цркви. Разлог је непознат, а било је пожељно да се зна какав је био мотив овакве одлуке и чије: породице и фамилије или црквене управе?
Оваквим поступком одузета је, свакако умањена, скраћена и осакаћена величина свечаности. Колико би било лепше, потпуније, осмишљеније и садржајно богатија слика богослужења да се дозволило фотографисање, макар само за десетак одређених минута. Каже се да ”једна фотографија вреди хиљаду речи”, а то је била јединствена и непоновљива прилика да многи Срби, поштоваоци покојног војводе, виде слике повезане у један албум, а о дејству ”видео-касета” да не говоримо. Присуствовали смо чиновима многих крштења и венчања иза којих су ”за успомену и дуго сећање” остале хиљаде слика, па је неразумљиво да нам је овом приликом и тужним поводом био ускраћен један драгоцен документ који би само истакао веродостојност и лепоту овог православно-хришћанског обичаја.
И црквена сала је била препуна света до последњег места. Сви присутни представници четничких организација су истицали улогу и значај покојника. Долепотписана је била замољена од стране брата Славка Пановића, председника СНО и њеног чланства да прочита посмртно слово последњег поздрава, што јој се није омогућило. Стога, у допуну овог дописа, доносимо посебно целокупан текст.
О делима војводе Ђујића биће свакако још много речи на странама српске штампе и у расејању и у Отаџбини, где су срце и дух покојника пресељени да вечно почивају међу онима за које је војвода живео, радио и борио се, јер су националне дужности биле сврха и циљ, есенција и срж целокупног његовог битисања.
Нека му је слава и хвала!
Милица Миладиновић – Кесеровић
(ОКТОБАР 1999)
