Илија Трифуновић Бирчанин

30/04/2013

Војвода Илија Трифуновић Бирчанин 1942. године међу херцеговачким четницима. Први с лева, окренут леђима, Доброслав Јевђевић.

Илија Трифуновић (1887, Топола – 1943, Сплит) четовао је још од младих дана иза ондашње турске границе. У Првом светском рату тешко је рањен и изгубио је леву руку до рамена у оном чувеном боју на Грунишком вису, на Солунском фронту, 29. новембра 1916. године, када гине његов командант четнички војвода Војин Вук Поповић. Имао је прегршт одликовања, од медаље ‘‘Милош Обилић’‘ до Карађорђеве звезде са мачевима.

Разгледница са сликом војводе Бирчанина, штампана између два рата

После Првог светског рата војвода Трифуновић је најпре био председник Удружења четника, а потом, од 1932. године, Народне одбране. Као један од учесника пуча 27. марта 1941, Бирчанин је био у тесној вези са енглеском обавештајном службом. Априла 1941. склања се у Црну Гору, у село Липово изнад Колашина, на планини Сињајевини, одакле децембра 1941. одлази у Сплит. Због срчаног обољења војвода није могао у шуму, па се посвећује илегалном раду. Током зиме хвата везу са вођама устанка на Тромеђи Лике, Босне и Далмације, који су га, ‘‘знајући његову прошлост, прихватили као свога вођу’‘, пише поручник Неђељко Плећаш.

Због свега овога, Дражи је састанак са војводом Бирчанином био један од првих циљева дугог марша до Херцеговине. Он је још у априлу старом војводи послао једно писмо са пуномоћјем за организацију Далмације, команду над Динарском облашћу и ‘‘потпомагање организације у Лици и Западној Босни’‘. Потом је курир донео Дражи Трифуновићево писмо од 9. маја, у коме се поред осталог каже:

Драги брате,

Ако бих Вас ословио оним званичним ‘‘Господине министре или Господине генерале’‘, чини ми се да не бих изразио сво поштовање и дивљење које осећам за Вас и за Ваше исполинско дело у служби Краља и Отаџбине…

Прилике за рад овамо не само да нису повољне, него су чак веома неповољне. Талас марксистичког социјализма под фирмом комунизма или социјалне демократије, захватио је широке народне слојеве Босне, Херцеговине, Црне Горе, Лике и Далмације. Политичко и духовно вођство Комунистичке партије Југославије, вештом пропагандом, а нарочито терором и злочинима у маси, успело је: да народ ових крајева заведе на духовну странпутицу, да му трагично помрачи видике, доводећи га у сутон оне легендарне видовитости, која је увек представљала јасну одлику нашег народа…

Па ипак, у последњем, дванаестом часу, народ као да се тргао и почео да се враћа> од интернационализма – национализму, од атеизма и безбожништва етици и вери, од разбукталог неморала и страсти ка породици и моралу, од колективизма ка слободи и индивидуализму, дакле нашој вековној традицији…

Од непроцењиве је важности да знате мишљење овдашњег народа, специјално Срба из свих ових крајева о којима је реч, о схватању ситуације у односу на Италијане. Опште је мишљење у народу да против њих не треба отпочињати борбу, јер би у том случају, како народ мисли, усташи дошли у могућност да се поново лате свог крвавог посла и да истребе Србе до краја… Међутим… комунисти ово гледиште народа искоришћавају у пропагандистичке сврхе, оптужујући и народ и четнике да су у дослуху са Италијанима…

Опширан писмени извештај о раду војвода Трифуновић послао је Дражи после састанка од 16. јула. Из штамбиља и потписа видимо његов положај: командант Штаба западнобосанских, личкодалматинских и херцеговачких војночетничких одреда.

У извештају војвода даје детаљан преглед догађаја на свим овим територијама: геноцид над Србима, устанак, комунистичко насиље и пораз четника у првој фази грађанског рата, затим отрежњење народа и победа над комунистима. Као свог ‘‘главног представника’‘ у Источној Босни и Херцеговини и човека најзаслужнијег за успех српске ствари, војвода Трифуновић наводи Доброслава Јевђевића, кога описује бираним речима: ‘‘Човек изванредних политичких и војничких способности, агилан, неуморан и велике енергије’‘.

У Северној Далмацији и делу Западне Босне Трифуновић истиче Момчила Ђујића> ‘‘Духовни вођа и командант устаника је поп Момчило Ђујић, првак Северне Далмације, иначе човек високих умних и физичких способности’‘.

У Далмацији Трифуновић је окупио групу хрватских официра, за које каже да се осећају ‘‘више Срби него Хрвати’‘ (мајор Марин Студе, капетан Крешимир Борас, поручник бојног брода прве класе Бранко Шушлић, капетани Војимир Алфировић и Драго Лаурић и поручник Мате Амат). Задатак ових официра био је припрема хрватских домобранских јединица да се у тренутку савезничког искрцавања окрену против нациста.

У делу Далмације који су Италијани анектирали (Задар-Обровац-Бенковац-Кистање-Скрадин), војвода Трифуновић извештава да се ‘‘ради тајно на четничкој организацији’‘. У ствари, акција се Италијанима представљала као ‘‘борба против комуниста’‘, док је ‘‘у суштини имала за циљ остварење националних идеја’‘. Главни национално политички представници овог краја, ‘‘који ће се бринути о заштити српског живља, наоружању и исхрани’‘, били су предратни народни посланик за Кнински срез Стево Рађеновић из Срба, др Рајко Таузовић из Скрадина и Владо Королија из Кистања.

У Лици и Западној Босни војвода Трифуновић се ослонио на групу српских официра које су Италијани пустили из ратног заробљеништва. Италијани су најпре дали понуду генералштабном потпуковнику Илији Михићу, знајући да је он веома популаран у Лици, свом родном крају. Званично, понуда је гласила> пуштање из заробљеништва и помоћ у организацији и наоружању четничких одреда, под условом да они сарађују са Италијанима у борби против комунизма. Михићев услов је био да нема видљивих веза са Италијанима и да ради слободно у име краља Петра Другог Карађорђевића, што су Италијани прихватили.

После ового договора са Италијанима, потпуковник Михић је одмах ступио у везу са Трифуновићем, од кога је добио одобрење ‘‘да може користити окупатора у циљу наоружања и исхране четника до граница могућности, пазећи да ни у ком случају не окрњи националну част, достојанство и углед нашег народа’‘. Пре изласка на терен, Михић је издејствовао да Италијани пусте још петнаестак српских официра.

Док је радио у интересу српског народа, војвода Илија Трифуновић је био у вези и са Енглезима и са Италијанима: и једни и други су у њему видели свог агента. Трифуновићеве везе са Италијанима биле су јавне, јер је живео и радио у њиховој окупационој зони, у Сплиту. Везе са Енглезима биле су тајне, а успостављене су, као што смо видели, још пре Другог светског рата. Једна мисија коју су Енглези падобранима избацили у Херцеговину почетком септембра 1942. године (поручник Неђељко Плећаш и потпоручник Јово Трбојевић), носила је радио станицу за Трифуновића, како би се из Сплита јављао центру СОЕ у Каиру.

Они (Енглези – прим. аут) су веома ценили Бирчанина и желели да са њим што пре ухвате везу. Далмацији су придавали највећу важност као бази за евентуални продор на Балкан, а у исто време као подесној осматрачници италијанске флоте и италијанских намера. Њима би много помогло, казали су они, када би се успоставила директна веза између Бирчанина и Савезничке команде и молили су Михаиловића да им то одобри, пише Плећаш.

Чим су Плећаш и Трбојевић стигли у Врховну команду, енглески мајор Хадсон је инсистирао да војводи Бирчанину што пре однесу радио станицу (и већу суму новца). Међутим, Дража је стално одлагао њихов пут, са образложењем да је сувише опасан. Плећаш и Трбојевић илегално односе радио станицу и новац у Сплит тек у новембру, али ‘‘без одобрења да се успостави директна веза између Бирчанина и Енглеза’‘. ‘‘Уколико Бирчанин буде имао потребу да нешто саопшти Енглезима’‘, гласило је Дражино наређење, ‘‘све те поруке морају ићи преко Центра везе Врховне команде’‘.

Како се војвода Илија Трифуновић Бирчанин сналазио у Сплиту, поред Италијана, тешко је рећи. Свој извештај Дражи од 16. јула 1942. он завршава следећим речима;

Приближује се час када ћу морати да се дефинитивно повучем у шуму, јер се околности под којима радим рапидно погоршавају, те верујем да ћу, ако се благовремено не склоним, пасти у ропство окупатора, који контролише сваки мој покрет и додир са људима.

Ипак је закаснио, јер су Италијани непосредно потом ухапсили и њега и Доброслава Јевђевића, пошто је њихова обавештајна служба сазнала за састанак у Зимоњића Кули. Мајор Баћовић, који се склонио у шуму видевши да о тајности Дражиног боравка у Херцеговини нема говора, почетком августа писао је овим поводом мајору Остојићу:

Генерал Лузано настоји према свему да одржи добре односе са четницима, како не би дошло до нежељених последица. Употребити ћу све што стоји до мене како би се ови спорови и несугласице на миран начин ликвидирали са Талијанима. Мислим да Јевђевића морамо избавити по сваку цену, макар и генерала Лузана заробили и тражили размену са Јевђевићем.

Међутим, Италијани су брзо пустили и Трифуновића и Јевђевића. Благонаклон став према њима свакако је у вези са општом италијанском политиком према Србима. Због територијалних спорова са Хрватима и намера да у погодном часу пређу на страну Западних савезника, Италијани су настојали да успоставе релативно пријатељске односе са Србима. Као што смо раније видели, потезе вучене у корист Срба – попут договора са потпуковником Михићем – они су Немцима и Хрватима тумачили жељом да подрже антикомунистичке снаге, док је у стварности по среди била друга прича.

Крајем 1942. године Дража именује млађе официре за команданте операција против комунистичке ‘‘Бихаћке републике’‘, што је војвода Бирчанин тешко поднео. У протестном радиограму од 20. децембра он каже да само два дана, док је био у агонији, није могао да обавља командантску дужност. Зато је, истим писмом, поднео оставку. Али, после Дражиног дипломатског одговора Трифуновић се разљутио. У радиограму од 8. јануара 1943. поново је ословио Дражу са ‘‘драги брате’‘ и тако се њихова последња комуникација срећно завршила.

Војвода Илија Трифуновић Бирчанин преминуо је 3. фебруара 1943. године у Сплиту, где је и сахрањен. После рата комунисти су раскопали његов гроб, бацивши посмртне остатке у море. За команданта западних покрајина Дража је тада послао др Младена Жујовића, пријатеља и сарадника академика Драгише Васића.

Милослав Самарџић