Поводом Великог школског часа: Србе не помињати

16/11/2018

Зоран Петровић

Све до данас, ни једног 21. октобра у Шумарицама није речено да су ту 1941. године стрељани Срби, зато што је устанак био српски, а не комунистички. Обично се користе термини ”стотину за једнога”, ”родољуби” и ”таоци”, поред уобичајеног ”стрељани ђаци и професори”

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Посебно место у образовном систему, и у мојој генерацији, заузимао је Велики школски час. Одржавао се сваког 21. октобра, с тим што су припреме трајале данима унапред. Говорено нам је да су тога дана 1941. године, у Шумарицама код Крагујевца, Немци стрељали 7.000 ђака и професора. Циљ Немаца био је да на тај начин сузбију народни устанак, на чијем челу су били комунисти. Ипак, борба је настављена, све док партизани нису победили Немце и ослободили земљу.

Манифестација Велики школски час одржавана је у Крагујевцу. Ми смо је гледали преко телевизора, постављаних у школске холове, а једном смо ишли у Крагујевац. Претпостављам да су редом ишле све школе, јер је плато испред споменика и бине у Шумарицама сваки пут био препун. Манифестација се одржава још од краја Другог светског рата, али изгледа да су директни ТВ преноси почели када сам кренуо у пети или шести разред, 1974. или 1975. године. У сваком случају, није ми остала у сећању из доба када сам похађао ниже разреде основне школе.

За децу тог узраста, Велики школски час био је хорор представа. Атмосфера је била као на сахрани, али оној сахрани која није дошла ”по реду”. Уосталом, и није била ”по реду”, већ су то били ђаци, који су на овај начин увек изнова сахрањивани. Гласови рецитатора и глумаца у црнини, праћени адекватном музиком, били су застрашујући, и ми смо ноћима сањали како нас Немци јуре да нас поубијају.

Велики школски час прогањао ме је годинама и зато што нисам успевао да схватим шта се ту заиста дешавало. Схватао сам да нешто не штима, али шта – није ми било јасно.

Много година касније, разговарао сам са учесницима борбе против Немаца уочи 21. октобра 1941, читао сам мемоаре неких од њих и разговарао сам са кустосима Музеја ”21. октобар”, нарочито са Станишом Бркићем, који се као историчар бавио овим питањем целог живота. Објавио је и књигу ”Име и број”, са пописом жртава 21. октобра.

Тако сам сазнао да су 21. октобра 1941. Немци у Шумарицама стрељали 2.272 Србина, по Хитлеровој наредби да се за сваког убијеног немачког војника стреља 100, а за сваког рањеног 50 Срба. План је био да се стреља 2.300 Срба. У ствари, на списак за стрељање некако је дошла 2.301 особа, али њих 29 је побегло. Међу стрељанима било је и одељење 5/3 мушке гимназије у Крагујевцу, од око 30 ђака, с тим што је укупно стрељано око 200 деце школског узраста (нису сви ишли у школу). Негде око 7.000 су укупни губици Крагујевачког округа током рата, а велики део њих су жртве комуниста.

Током Великог школског часа, Хитлерова наредба никада није тачно наведена, нити је говорено да су у Шумарицама, и другде током рата, стрељани Срби. Обично су коришћени термини ”стотину за једнога”, ”родољуби” и ”таоци”, поред уобичајеног ”стрељани ђаци и професори”.

Велики школски час одржава се и данас. Више нема манипулације бројкама, али, док је онда порука била јасна, мада скривена – да сви, па и ђаци, треба да гину за Тита, партију и комунизам, сада је она конфузна, ако је уопште има. И даље се не види шта се тачно дешавало октобра 1941, нити се помиње да су Немци стрељали Србе, јер је устанак био српски, а не комунистички.

Комунисти су били негативци. Они су тражили устанак, али су избегавали да у њему учествују, више мислећи на ”револуцију”. Тако, договорили су се са четницима да 14. октобра 1941. сачекају немачку колону, која је кренула из Крагујевца према Горњем Милановцу. Пристали су да за ту прилику стану под команду четника, тј. Михаиловићевог команданта ове области, мајора Миодрага Палошевића. Али, када је мајор Палошевић ракетом дао знак да почне напад на Немце, на половини пута до Горњег Милановца, између села Баре и Љуљаци, партизански одред је, према ранијем плану, хитро побегао са положаја. Они су веровали да ће Немци ликвидирати четнике, па су, још док је борба трајала, по околним селима агитовали против њих, говорећи да нису способни да заштите народ и да ће то учинити они, уз помоћ Црвене армије, чији падобранци се очекују за десетак дана.

Разговарао сам и са главним комунистичким идеологом Великог школског часа, када ми се похвалио да је набавио непозната немачка документа о догађајима из октобра 1941. Питао сам га да нема неки нови податак о Палошевићу, на што је он изненађено узвратио:

– Ком Палошевићу?

Немци су одбацили четнике, спалили Горњи Милановац, и кренули натраг. Све време четници су их нападали. Уништили су им два оклопна возила, убили 10 и ранили 26 војника. За 10 убијених, Немци су наредили стрељање 1.000, а за 26 рањених 1.300 српских цивила, односно укупно 2.300.

Стрељање у Шумарицама нашло се и пред судом у Нирнбергу. На смрт су осуђени главни немачки команданти у Србији, али не и официри који су командовали стрељањем. Главни међу њима, мајор Кениг, како ми је рекао Бркић, умро је 1968. године у Дрездену. Колико се сећам, није осуђиван ни на временску казну.

Два немачка батаљона, из састава 704. и 717. посадне дивизије, која су стрељала у Крагујевцу, касније су учествовала у стрељању око 1.000 Грка, као и око 4.000 италијанских војника заробљених у Грчкој. Када је капитулирала Италија, септембра 1943, ови италијански војници одбили су да наставе борбу под немачком командом и били су поубијани.

Италијани, као ратни губитници, нису могли да реагују у Нирнбергу, али су у наше време покренули судски процес против преживелих немачких официра одговорних за стрељање. Комунистичка Југославија није то могла да учини, ни у Нирнбергу, ни касније, јер би током суђења била откривена истина о ратним догађајима. Да би припадници Вермахта били осуђени, најпре се морало рећи да су се 14. и 15. октобра 1941. против њих борили припадници регуларне Југословенске војске – четници. Иначе, према међународним законима, окупатори су имали право на репресалије за губитке претрпљене од стране нерегуларних формација, као што су били партизани. Међутим, комунисти тако нешто не би рекли ни по коју цену.

После дуже паузе, посетио сам Велики школски час прошле, 2017-те године. У крагујевачким школама тај дан је нерадни и ђаци се упућују у Шумарице. Не воде се организовано, као некада, па многи и не дођу. Они што су дошли, седели су на трави или су се шетали кроз не баш велику гужву. Шалили су се, смејали се и причали, једва обраћајући пажњу на извођаче програма. Уосталом, програм и јесте био досадан. Био је досадан и 1970-тих, али ми то нисмо могли да видимо. То јест, нису нам дали да видимо.

(Слобода, гласило СНО у Чикагу, 10. новембар 2018)