Дражини генерали

19/01/2017

Генерали Трифуновић, Ђукић и Драшкић

Због тога што Тито није имао ни једног (правог) генерала, данас не знамо колико је генерала било у четницима

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Колико генерала се под командом генерала Драже Михаиловића налазило током Другог светског рата? На ово питање ни у једном раду није дат целовит одговор, па ћемо то покушати да учинимо у редовима који следе.

Према књизи др Милета Бјелајца ”Генерали и адмирали Краљевине Југославије 1918-1941”, 6. априла 1941. на дужности се налазило 167 активних генерала, као и 188 позваних из резерве или пензије. У току Априлског рата страдало је 11 генерала, од којих је један извршио самоубиство, не желећи да оде у заробљеништво (Мирко Рајх). Такође, један генерал је погинуо у бомбардовању Београда, а двојица када је у Егејском мору потонуо брод са заробљеницима.

Са краљем Петром отишло је пет генерала: Душан Симовић, Богољуб Илић, Боривоје Мирковић и његов брат Драгомир, као и Петар Живковић. Подморницном ”Небојша” повукао се генерал Мило Ђукановић, а на служби у иностранству затекла су се два генерала. Према томе, у емиграцији је било осам генерала, с тим што је Ђукановић погинуо 1942. године, на задатку у Јужном Атлантику.

У служби Милана Недића било је седам генерала: Јосиф Костић, Панта Драшкић, Стеван Радовановић, Јован Прибић, Стеван Пешић, Јосиф Ђорђевић (он је после служио и Титу) и Миодраг Дамјановић. Недић је касније три пуковника произвео у генерале: Бабића, Јонића и Мушицког.

Готово сви остали генерали српске националности били су у ратном заробљеништву.

Генералски чин Дража је добио децембра 1941. Једини генерал у војсци у отаџбини био је до марта 1942, када му се придружио Мирослав Трифуновић (Крагујевац, 14. август 1894 – Зеленгора, 13. мај 1945). Мирослав Трифуновић је завршио шест разреда гимназије у родном Крагујевцу, пре него што га је отац Јездимир уписао у 43. класу Ниже школе Војне академије, коју је похађао заједно са Дражом. Тако је имао и исти ратни пут као Дража: Први балкански, Други балкански и Први светски рат. Рањаван је 1914, а после преласка Албаније оболео је од маларије, од које је излечен у Бизерти. У његовом персоналном досијеу уписани су подаци о 13 одликовања добијених од 1914. до 1940. године, међу којима је и Карађорђева звезда.

Између два рата, поред низа дужности, био је и професор тактике и пешадијске обуке на Војној академији у Београду. Написао је и неколико књига о пешадијском ратовању.

Генералски испит Трифуновић полаже 1940. и са породицом се сели у Призрен, где постаје командант пешадије Косовске дивизијске области. У Априлском рату 1941. био је командант Дримског одреда, борбене јединице са одабраним људством Косовске дивизије. На челу одреда продро је до Скадра, до ког су истовремено, са запада, стигли делови Зетске дивизије. Опколио је Италијане у Скадру, када су му они из авиона избацили летке с обавештењем да је потписано примирје. Одбио је да се преда и неко време се скривао на Космету. После се склонио код рођака у Врњачку Бању, у Вилу ‘‘Неранџа’‘, где је раније стигла његова породица. Међутим, оболева од вирусног хепатитиса и одлази у болницу. Тада су Немци сазнали за његово присуство, планирајући да га по оздрављењу одведу у заробљеништво. Дан одвођења саопштава му комесар за избеглице Тома Максимовић и он се прикључује Дражи, који га одмах поставља за команданта Србије. Чим су сазнали за Мирослављев одлазак, Немци хапсе његову супругу Јелицу и одводе је у затвор Гестапоа, а потом у логор на Бањици. Издржала је више од годину дана ропства, док су шеснаестогодишњу ћерку Олгу држали заточену три месеца. Породица се поново окупила пролећа 1944. на Гледићким планинама (Јелица и Олга и синови Драган и Војин).

Немци су више пута покушавали да заробе Трифуновића, ангажујући и једну чету специјалаца из дивизије ‘‘Бранденбург’‘. Највећа операција против њега носила је шифру ‘‘Хајнрих’‘. Изведена је марта 1943. на Гледићу и није успела.

Трифуновићево образвање и борбено искуство нарочито су долазили до изражаја у окршајима против комуниста, што се најбоље виделу у Бици на Буковику, 24. јула 1944. године. Наредбом од 30. јуна 1944. Дража је генерала Трифуновића поставио за команданта операција на десној обали Јужне и Велике Мораве. Ову област, прелазећи Јужну Мораву код Алексинца, покушавала је више пута да освоји комунистичка 23. дивизија, бројна око 1.500 партизана. Ову дивизију дочекивало је десетак хиљада четника, али, њихово наоружање било је неупоредиво слабије. Партизани су имали много аутоматских оруђа и минобацаче великог домета. Четници су остајали и са по десетак метака на пушку, док су комунисти тражили нове испоруке од британске авијације када би њиховим борцима остало по 400 метака на једно оруђе.

У таквој ситуацији, генерал Трифуновић је најпре наредио тзв. масирање трупа: комунисте су увек нападе свеже јединице, док не би били изморени. Потом је Великоморавској групи корпуса и деловима Делиградског корпуса Трифуновић наредио да се укопају на планини Буковик. Паралелно са путем и пругом Београд-Ниш, ту су ископани ровови и бункери у дужини од три километра. Војници су били снабдевени са по око 20 ручних бомби, направљених у шумским радионицама. У бункерима су укопани тешки митраљези, скинути са америчких бомбардера и преправљени за копнену употребу. Иза ровово је био монтиран чак и један катапулт, који је избацивао по 50 бомби, подешених да експлодирају пре пада на земљу.

Са друге стране, из правца Соко Бање и Књажевца, Трифуновић је наредио потискивање партизана у лепезастом облику, са центром према Буковику. Партизанска 23. дивизија, у чијим редовима су се налазила само два предратна нижа официра, несвесно је упадала у мишоловку. Извештај партијског руководства 23. дивизије бележи:

”На Буковику су нас дочекали моравски корпуси који су се били утврдили јако, читава утврђења, и стратешки тако постављени да смо ми морали ударити ради опстанка… Борба је трајала од осам изјутра до девет увече и била је на живот и смрт.”

Посебно изненађење представљао је јуриш бригаде четничке коњице, а онда и јуриш дуж целе линије фронта, када су комунисти (то јест, заробљени Италијани), добро одмерили одстојање до четничких ровова, па су тешки минобацачи почели да им наносе велике губитке (четнички бацачи, нарочито они из шумских радионица, нису могли толико да добаце).

Због наиласка Немаца и Бугара, четнички корпуси који су надирали са истока нису могли да задају последњи ударац 23. дивизији. Пре повлачења са Буковика, 25. јула, четници су стигли да одају почаст својим палим друговима. Имали су 61 погинулог, али погинуло је и стрељано и 85 недићеваца, који су им кренули у помоћ. Било је и око 70 рањених четника, док су комуниситчки губици износили око 500 погинулих и рањених. Од мине из четничког минобацача погинула је и група од пет британских официра, а пало је и неколиоко Италијана. Масовне гробнице погинулих и данас се налазе на Буковику.

У Босанску голготу генерал Трифуновић је повео старију децу, Олгу и Драгана, док су млађи Војин и супруга Јелица остали у Манастиру Каленић. На Зеленгори, 13. маја 1945, на шумску стазу између њих пала је партизанска бомба. Пошто није успео да је тачно уочи, због густе маховине, Мирослав се бацио преко места на које је пала, да би заштитио децу. Бомба је експлодирала и смртно га ранила. Још свестан, деци је рекао: ‘‘Пожурите, да не изгубите колону’‘. Биле су то његове последње речи. Када су их заробили, Олга и Драган су рекли партизанима да су деца ‘‘учитеља Тодоровића’‘ и тако се спасили. У међувремену, остали део фамилије је неколико месеци држан у затвору.

Трећи генерал који је стао под Дражину команду, негде средином 1943. године, био је Светомир Ђукић (Ражана, Косјерић, 1882 – Дуизбург, Немачка, 1960), питомац 31. класе Ниже и 15. класе Више школе Војне академије. Стекао је више одликовања у балканским ратовима и у Првом светском рату. Између два рата био је командант неколико дивизијских области и помоћник команданта 3. армијске области. Пензионисан је 1940, па реактивиран 27. марта 1941. Написао је више књига о војним и спортским темама. Био је један од најпознатијих официра у земљи, као оснивач и први директор Српског олимпијског клуба, 1910. године. Био је вођа прве српске олимпијске селекције, на Петој летњој олимпијади, одржаној у Стокхолму 1912. Те године постаје члан Међународног олимпијског комитета (МОК), из ког самовољно иступа 1948. Од 1919. био је потпредседник Југословенског олимпијског одбора. Водио је југословенске селекције на олимпијаде у Анверсу 1920, Паризу 1924, Амстердаму 1928. и Берлину 1938.

Генерал Ђукић је био обавештајац и командант Северних покрајина. Као обавештајац, посебно је био задужен за рад са Бугарима – противницима Хитлера, као и са Хрватима – противницима Павелића. Марта 1945. године Дража је из северне Босне послао инжењера Владимира Предавеца на тајну мисију у Загреб, у покушају да се ухвати веза са др Влатком Мачеком, шефом ХСС-а, кога су усташе држале у притвору. Са Предавецом је пошао и генерал Ђукић. Међутим, неки хрватски цивили су их пријавили усташама и тако су спроведени код Павелића. Усташе одмах покушавају да искористе појаву ове две познате личности (Владимир је био син оснивача Хрватске сељачке странке, Јосипа Предавеца; рат је провео међу четницима), а Павелић је касније, у емиграцији, писао да их је Дража заправо послао код њега. Владимир Предавец је то демантовао одмах после рата, али усташка верзија је више одговарала комунистима, тако да она и данас доминира.

Посмртни остаци генерала Ђукића су 2002. године пренети из Немачке и сахрањени у порти Ражанске цркве. У организацији Општине Косјерић и Српског олимпијског комитета, у част генерала Ђукића у Косјерићу се сваке године организују Олимпијски дани.

Четврти генерал који је дошао под Дражину команду био је још једна позната личност онога доба – Панта М. Драшкић (Ужице, 1881 – Београд, 1957). Био је познат као ордонанс официр краља Александра Првог и касније шеф Канцеларије ордена. Познат је и у наше доба, јер је 1990. године СКЗ објавио његову књигу ”Моји Мемоари”, а 2015. РТС играно-документарни филм ”Панта Драшкић – цена части”.

Генерал Драшкић је ступио у прву Недићеву владу, као министар рада, али је два месеца касније дао отказ. Успео је да спасе животе једној групи Јевреја. Од краја 1943. године постаје Дражин илегалац у Београду. Био је обавештајац, а Дража га је посебно задужио за придобијање Бугара. Том приликом, враћен му је генералски ин, одузет због ступања у Недићеву владу. По пријави љотићеваца, Гестапо га хапси 16. фебруара 1944, па да крај рата дочекује у логору у Оснабрику. Враћа се у Београд, али, под комунистима проводи три године у затвору у Сремској Митровици. Одузели су му пензију, тако да је живео од превода са француског и италијанског језика (и пре рата је био познати преводилац).

(Крај у следећем броју)

(Слобода, гласило СНО у Америци, Чикаго, 10. јануар 2017)