”Српске новине”: Блечли парк и Балкан
- 17/08/2018
Британски архиви отворили су документа која су била запечаћена на 70 година. Сарадник ‘’Српских новина’’ набавио је, превео и анализирао најзанимљивије групе ових докумената, пре свега оне које се односе на британске упаде у немачки систем радио везе, преко ‘’Ултре’’, смештене у Блечли парку
ПИШЕ: Ненад ЈАКОВЉЕВИЋ
Током Другог светског рата и деценијама касније, Ултра је била најстроже чувана тајна. Реч је о операцији декриптовања немачких порука шифрованих најмодернијим машинама тога доба (Енигма и неморзеови телепринтери), за које се сматрало да су непробојне. Ово фацинантно достигнуће Савезника и дан-данас заокупља интересовање многих истраживача и историчара широм света. Стотине наслова објављених претходних деценија обрађују различите обавештајне и техничке аспекте декриптовања немачких сигнала на бојиштима Европе и света, али се још увек недовољно зна о достигнућима Ултре на нашим просторима. Да ли су Савезници успели да декриптују поруке немачких јединица у Југославији? Какве информације су прикупљене, у ком обиму? Да ли су те информације коришћене од Савезника, на који начин и за коју сврху?
Овде ћемо покушати да направимо кратак пресек догађаја и представимо слику ситуације у окупираној Југославији из перспективе Ултре и њених корисника. За ову сврху коришћени су фондови Владине школе за декриптовање (HW), фонд британског Министарства одбране (DEFE), фонд канцеларије премијера (PREM), фонд Министарства рата (WO), Фонд сталног подсекретара Министарства спољних послова – обавештајна питања (FO 1093) и Фонд војнополитичких тела британске владе (CAB, JIC, COS). Сви наведени фондови се чувају у британском Националном Архиву, Кју (UKNA) a копије цитираних докумената су у поседу аутора.
У време немачких операција на Балкану и у првој години окупације Југославије, целокупна комуникација одвијала се преко тзв. „Red“ генералног кључа. Реч је о „авијацијском“ кључу који је коришћен током целог рата, а употребљавао се за најширу намену и током немачког интензивног освајања додељиван је јединицама које још увек нису имале развијену сопствену регионалну Енигма мрежу комуникација. Илустрације ради, током целог рата је идентификовано преко 250 различитих кључева војске, авијације и морнарице, а до инвазије на Совјетски Савез у употреби је било укупно мање од 25 кључева на свим фронтовима. Према службеним подацима Блечли парка, „Red“ је сматран најважнијим кључем због обима дневног саобраћаја који је доносио и јер су криптолози преко њега остваривали продоре у специфичније „локалне“ кључеве како је рат одмицао. На врхунцу рада Блечли парка, током лета 1944, на дневном нивоу је пресретано и до 3.000 сигнала, тзв. „Teile-ова“ од чега је чак 1.000 припадало „Red“ кључу. („Teile“ – део дуже поруке.)
Британци су такође успели да декриптују и сигнале шифроване неморзеовим телепринтерима који су сматрани још сигурнијима од Енигма машина. Служиле су за комуникацију нацистичког врха и, по природи ствари, доносиле су информације од највећег значаја (ови сигнали су познати као “Fish”). Прва експериментална веза је откривена на релацији Атина – Беч пролећа 1942 (“TunnyFish”), а затим током јесени и на релацији Штраусберг – Солун (“CodeFish”). Средином 1943 идентификована је и релативно редовно пробијана веза Београд – Беч (“Gurnard”) коришћена од команде армијске групе Ф.
У архиви Блечли парка не постоје званичне процене колико је укупно сигнала декриптовано из Југославије. Од 1943 – када су први сигнали везани за Југославију послати оперативним командама – до краја рата, послато је око 800 порука по најразличитијим питањима о Југославији. Неке поруке су садржале по више сигнала (“Teilova”). Прилив информација током 1941 и 1942. је био значајно мањи него у каснијим годинама.
Југославија је секундарно ратиште одакле је произведено највише Ултра сигнала, далеко више него што је то случај са Грчком, другим балканским земљама или земљама централне и северне Европе. Један од разлога је тај што су Немци константно ангажовани у антиустаничким операцијама што је значајно повећало саобраћај ове врсте а други је, како аналитичари Блечли парка наводе, много више грешака немачких шифраната у Југославији и непридржавање прописаних правила за исправно коришћење Енигма машина.
Могуће је у основним цртама издвојити главне теме које су окупирале Немце. То су конфликти Немаца са њиховим главним савезницима Италијанима због њихове супротне политике према Хрватима и Србима; однос према главним устаничким формацијама, њиховим вођама, активностима и незаобилазно питање колаборације; процена савезничких намера у вези искрцавања на Балкан. Ове информације су само фрагмент онога што историографија познаје деценијама уназад, па се на овом месту нећемо бавити детаљним хронолошким приказом догађаја, али ћемо истаћи најзанимљивије моменте и догађаје на начин на који их је видела Ултра.
Рани устанак у Србији у 1941 затекао је Немце неспремне. Четири посадне дивизије половичног бројног стања стациониране у Србији и на граници са Хрватском су биле недовољне да се немачке војне власти суоче са новом ситуацијом. Током септембра и октобра 1941 извештавано је да су главни центри угрожени или под сталним притиском устаника, панично је јављано да устаници користе и противавионске топове и извештавано је о борбама код Ваљева, Краљева, Чачка, Зворника. Да би устанак ставили под контролу Немци су довели 342 и 113 дивизију, и 125. пук. Репресивне мере су биле тешке, вршена су масовна стрељања цивилног становништва, a 342. je била нарочито сурова.
Извештавано је и о борбама све већих размера на територији „НДХ“. Као главна жаришта означена су подручја око Сарајева, Добоја, Брода, Вишеграда и Бања Луке. Било је јасно да су хрватске формације инфериорне и да се не могу суочити са устаницима.
Током борби 1941-1942 Немци су често устанике називали „комунистима“, што је била уобичајена пракса након инвазије на Совјетски Савез.
Иако су комунисти учествовали у устанку, чини се да су се Немци тада више бавили националистима и Дражом Михаиловићем. Познат је један документ из средине септембра по коме Хитлер издаје наређење војним ауторитетима у Југославији да предузму све мере за угушење устанка „националиста“. Сваки Михаиловићев покрет је пажљиво праћен, у децембру се веровало да се налази на територији „НДХ“ у околини Сарајева, а команда Југоистока се током 1942 забављала идејом о употреби специјалних антигерилских формација како би га заробила. Са угушењем устанка у Србији, тежиште главних устаничких акција се померило у Босну па Немци покрећу низ операција ради „пацификације“. Након операције Трио, пролећа 1942, устанак је привремено сломљен, мада су постојале повремене саботаже, диверзијаме и ситни препади. Партизани су се повукли у западну Босну на граничну територију италијанске окупационе зоне а националисти су се притајили.
Отприлике у то време, раздор Италијана и Немаца изазван међусобно различитим односом према Србима и Хрватима постаје све очигледнији.
Генерал Хостернау се, на пример, током августа 1942 жалио: „Држање италијанских трупа на хрватском подручју је срамно. Они отворено симпатишу Србе“. У другом извештају је јављао: „Италијани покушавају да нас изиграју… и поткопавају наш утицај код Хрвата“. Када су Италијани неочекивано омогућили партизанским бригадама у повлачењу да продру у западну Босну, и касније нагло повукли своје гарнизоне ближе обали, Немци су то објашњавали свесном намером да се угрозе Хрвати.
Немачка Врховна Команда није одобравала ни италијанску тактику коришћења националиста у борби против комуниста „јер су ти Срби природно наклоњени Михаиловићу“ и захтевала је да Италијани одустану од подржавања тих формација. На пример, у разговорима Рибентропа са Мусолинијем и Варлимонта са Амброзијом од 25. до 27. фебруара 1943, Немци су као најважнији предмет спора са Италијанима на Балкану назначили њихов међусобно различит однос према Михаиловићевим снагама. Италијани наоружавају четнике док Немци покушавају да их разоружају или униште.
Конфликт је достигао врхунац уочи операције „Шварц“, када су Немци ризиковали отворен сукоб са Италијанима да би разоружали и ухапсили четнике за које су мислили да одржавају везе са Михаиловићем.
У сваком случају, од друге половине 1942. па све до рата, главна пажња Немаца је усмерена на подручје „НДХ“. За њих је то пре свега био политички проблем, јер је Хитлер доследно подржавао „окрутни и злочиначки усташки режим који је стално изазивао невоље масакрирањем Срба и тиме потпаљивао на устанак већ примирена подручја“. Хрвати су се заузврат показали потпуно неспособним да сами успоставе мир у својој „држави“. Драматични извештаји о непостојању никаквог ауторитета „хрватске власти“ међу становништвом, жалбе на слаб одзив за регрутацију и бојкотовање званичника су били све учесталији.
Извештавало се да ни комунисти ни четници не толеришу представнике власти на својој територији, да се активно омета жетва, да је велики део хрватске територије под стварном контролом комуниста или четника. Да су хрватске формације деморалисане, слабе војне способности и да јединице често дозвољавају да буду разоружане готово без отпора. Већ септембра 1942, Хитлер доноси одлуку да појача немачко присуство у Хрватској „из политичких разлога“ односно како би одржао на површини усташки режим.
До краја 1942, хрватска држава је била у потпуном расулу, а након пораза код Ел Аламејна и успешне операције „Torch“, новембра 1942, немачка позиција на Балкану се драматично погоршала. Савезници су дошли у ситуацију да озбиљно припрете немачким позицијама у Егеју и на Балкану. Опасност савезничког искрцавања на том подручју је од тада био важан проблем за Хитлера и његову врховну команду. Хитлер је, издајући наређење за уништење устаника у Југославији и Грчкој истакао њихово јако савезништво са „Aнгло-саксонцима“ те да су ове операције неопходан предуслов за успешно одбијање савезничке инвазије – за коју је био „сигуран“ да ће се ускоро и догодити.
У тим околностима Немци одлучују да покрену низ операција против устаника „свих боја“, што им је била важна преокупација током прве половине 1943.
Прва, операција Вајс, састављена из три подоперације, била је усмерена примарно против комуниста у „Бихаћкој републици“ а операција Шварц је планирана пре свега ради уништења националиста. Операције су спроведене само са делимичним успехом. „Бихаћка република“ је брзо уништена са јаким отпором на Грмеч планини, претња рудницима у околини Мостара је отклоњена (важан мотив Немаца у овим операцијама), али је добар део партизанских снага успео да избегне уништење.
Након „успешно спроведене“ операције Вајс, Немци одлучују да се коначно обрачунају и са националистима. Због суревњивости према Италијанима и уверења да они имају тајни договор са Михаиловићем на штету немачких интереса, повод за почетак операције је био исценирани „напад четника на јединице СС Принц Еуген“ у Херцеговини. Према наређењу Варлимонта, Михаиловић је остварио велики успех у окретању Италијана против Немаца, Италијани штите четнике и не дозвољавају да буду уништени. У томе је било истине, августа 1943. Ултра је известила да је Рим наредио својим представницима у Југославији да започну преговоре са Михаиловићем око услова којим ће бити омогућено извлачење њихових снага са Балкана. Наређено је и да се у ослону на њега супротставе разоружавању од Немаца.
Све јединице за које се сумњало да су под Михаиловићевом командом морале су бити уништене или заробљене, без обзира на то да ли се налазе у зони операција или не. Већ у првим данима операције, заробљен је велики број црногорских и херцеговачких четника. Заробљен је и Павле Ђуришић са комплетним штабом у Црној Гори. Ипак, главнина четничких јединица је успела да избегне немачки обруч и повуче се у Србију.
Партизани су прошли лошије. 15000 партизана је ухваћено у обруч у кањону Пиве и само је малом броју пошло за руком да се спасе. Према немачким проценама, партизани су имали 12000-13000 погинулих, четници 3764 заробљених и 17 погинулих, а немачки губици су 583 погинулих, 1760 рањених и 425 несталих. Остаци партизанске главнине су се раштркали по Босни, заузели накратко без отпора хрватске гарнизоне у Власеници, Варешу, Какњу, Зворнику и затим се повукли пред Немцима у Западну Босну.
Немачка документа о четничким
диверзијама током Битке за Африку
Британска прислушна служба открила је и да је Михаиловић покренуо интензивне саботаже на железницама од септембра 1942. и почетком 1943. Дешифрујући ухваћене немачке радио депеше, Британци су сазнали да су извођене саботажне операције на пругама у бугарској окупационој зони – пруга Ниш-Софија на главној прузи у Македонији и на комуникацијама у Босни, а нешто касније почело се са нападима на главну пругу Београд-Ниш. Извештено је да „Немци стрепе од Михаиловића и да покрећу масовне репресалије“. У фебруару 1943, због превелике опасности, укинут је ноћни саобраћај Београд-Ниш-Скопље. Рушена је са успехом и пруга Краљево–Рашка, саботиран рудник Лиса и вршене су саботаже и напади на барже на Дунаву.
Командант Југоистока је у марту 1943. тражио да се примене најдрастичније мере како би се одржала под контролом пруга Београд–Солун ради транспорта трупа и снабдевања снага у Грчкој. Крајем јула је срушен мост на комуникацији Вишеград–Краљево, чиме је на дужи период прекинут саобраћај, вршене су интензивне саботаже на прузи Сарајево–Брод и Сарајево–Вишеград. У једном моменту притисак је био толики да је снабдевање морало да се врши из ваздуха. Немачка прислушна служба је сазнала да је Михаиловић наредио саботаже широког обима „у католичким деловима земље“, што су Немци схватили као још једну индикацију скорашњег искрцавања Савезника.
Четници из Дубровника прете Немцима
У источнијем делу земље, напади на окупаторске трупе, комуникације и гарнизоне су, током септембра и октобра, биле значајно интензивиране. Широм Србије националисти су нападали осовинске позиције и комуникације. Извештено је да Михаиловић „по први пут“ напада крупне немачке јединице па су Немци поверовали да је подигнут општи устанак. Нападани су гарнизони у Пријепољу, Црној Гори и до краја септембра четници су успели на кратко да овладају већим делом приобалног појаса до Дубровника. Освојен је Вишеград. Створен је широки фронт од Сарајева до Брода. Немци су страховали да ће бити збрисани Добој, Дервента, Травник и Сарајево. Ради консолидовања фронта као појачање су хитно послати 92. гренадирски пук и 901. резервни пешадијски пук.
Националисти су имали улогу и у Которском заливу и у Дубровнику, где су се заједно са Италијанима супротстављали Немцима. Оружани отпор у Котору је био најдуготрајнији, а немачка коначна окупација Дубровника је пролонгирана због тога што Немци нису имали довољно трупа да коначно сломе отпор. Четници из Дубровника су отворено упућивали претње да ће ликвидирати сваког Немца који покуша да уђе у град.
Главни разлог за овај привремени успех „устаника“ је свакако то што је главнина немачких снага испуњавала примарни циљ у том моменту: разоружавање Италијана и овладавање кључним позицијама на приобаљу. Нису имали довољно људства да се озбиљно позабаве устаницима.
У немачкој позадини, дубоко у унутрашњости Босне и Хрватске остале су 369. и 373. легионарске дивизије, 187. и 173. дивизија су стациониране у Славонији „више због војног банкротсва Павелића него из било ког другог разлога“. То је практично значило препуштање великог дела унутрашњости устаницима и, у њиховим очима, било једнако отвореном позиву на инвазију.
Након што су успешно успоставили контролу над областима које су претходно држале италијанске трупе, и пошто су додатне снаге током октобра стигле на Балкан, Вермахт се упустио у низ антипартизанских операција, које су се ускоро претвориле у френетичну јурњаву од Сјенице до Карловца и од Тузле до Бихаћа. 10.000 партизана је ухваћено у обруч код Сарајева, али се већина извукла на време. Операције су изведене брзоплето под притиском приоритета на другим фронтовима. Нанети су тешки губици партизанима, иако крајњи циљ – уклањање притиска на комуникације на дужи период – није потпуно остварен.
Осим тога, поново је избио жесток грађански рат између две устаничке фракције. Партизани су нападали националисте код Сарајева, Вишеграда, Фоче, Билеће, Гацког, Рудог, Прибоја, Берана и Андријевице, и истерали их из места које су ови претходно освојили од окупатора. Немци су известили да је започео „дуго ишчекивани сукоб комуниста и четника“ и спекулисано је да борбе надгледају лично Михаиловић и Тито.
Немци су до краја 1943, мада са извесним напором због недостатка људства, успели да поврате контролу над највећим делом територије, а грађански рат који се поново распламсао им је тај посао олакшао.
(”Српске новине”, гласило Организације српских четника ”Равна Гора”, Чикаго, август 2018, број 705)