Деца комунизма
Деца комунизма
У Србији није дошло до политичке, већ до биолошке смене власти, која је потпуно окончана у време власти брачног пара Милошевић-Марковић. Међутим, опозицију њиховом режиму такође су чинила деца комунизма, од лидера прве опозиционе странке, СПО, до групе лидера последње опозиционе странке, ДОС
ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ
Прошло је исувише много времена од 5. октобра 2000. године, да би нова власт могла да се правда роковима по било ком питању. Протеклих 15 месеци представљали су више него довољан рок да она покаже шта је и каква је. Дакле, таква је каквом смо је видели у протеклом периоду и каквом је сада видимо. Нема изгледа да ће се битно променити.
Додуше, део јавности наслутио је да је дошло време за кукање чим је Чанак запевао на Телевизији ”Пинк”. Испоставило се да је његова интерпретација песме ”Мој пут” више него симболична. Народ који се надао истинским променама, згрануто је гледао класичну злоупотребу нове власти у првим њеним данима. Јавност је очекивала постављање питања легитимности телевизије која је припадала најгорој комунистичкој партији, ЈУЛ-у, и која је благодарећи томе постала симбол једног времена и једне (не)културе, док је неко из нове власти маштао само о томе како да се дочепа промоције на тој телевизији…
Зашто, дакле, од владајуће коалиције ДОС не можемо очекивати ништа боље од овога?
Зато што је она ништа друго до наставак комунизма на други начин. Последице полувековне комунистичке диктатуре толико су велике, да њихово отклањање није питање једног чина, већ једног дугорочног процеса. Оно основно и најважније што су комунисти урадили је масовна ликвидација свег најбољег што је у српском народу постојало. Прецизна статистика њихових злочина није урађена, али нема сумње да су ликвидирали преко 150.000 Срба. Један део истакнутих представника српског народа успео је да се спасе бекством у емиграцију, док су остали систематски гурани на маргину, најпре слањем на дугогодишње робије, а потом дискриминацијом.
Тако су комунисти уништили читаву елиту српског народа, мукотрпно стварану, боље рећи обнављану, још од Карађорђевог устанка. Место те елите заузели су они сами, што им никако не би пошло за руком на регуларан начин.
Пролазиле су деценије и та прва генерација комунистичких разбојника -наиме, према римском праву разбојништвом се сматра пљачка почињена уз примену силе – лагано је силазила са историјске сцене. Тако је дошло не до политичке, већ до биолошке смене власти, која је потпуно окончана у време власти Слободана Милошевића и Мирјане Марковић.
Дакле, уместо комуниста, тада су Србијом завладала деца комунизма.
Међутим, опозицију неокомунистичком режиму Милошевић-Марковић, такође су чинила деца комунизма, од лидера прве опозиционе странке, Српског покрета обнове, па до групе лидера последње опозоционе странке, ДОС. Другачије и није могло бити, услед потпуног уништења српске елите на крају и после Другог светског рата. Не само међу лидерима ДОС-а на највишим државним функцијама, већ и међу њиховим представницима гледано наниже по вертикали власти, данас нема ниједног потомка старих, угледних српских породица. Авакумовићи, Теофиловићи, Белимарковићи, Бојаџићи, Марковићи, Стефановићи, и хиљаде других, знаних и незнаних – а данас више незнаних – насилно су уклоњени са историјске сцене, да би се уместо њих ”на високо подигли сутерени”?
Заиста, када би неко попут Ненада Чанка загосподарио најкултурнијим делом наше земље, да јединица његовог оца, злогласна партизанска Шеста личка дивизија, није осакатила Србију 1944\45. године?
Зар Чанков супарник није потомак најпознатије војвођанске комунистичке фамилије, Веселинов?
Зар Жарко Кораћ није потомак водећег марксистичког теоретичара у земљи?
Зар из комунистичких фамилија не потичу и Коштуница, и Ђинђић, и Свилановић…
У ДОС-у нема чак ни оног пословичног изузетка који потврђује правило – сви одреда су деца комунизма.
Трагику српског народа можда понајбоље илуструје животни пут деце ”народног хероја” Моме Марковића из Пожаревца. До прошле године, земљом је владала његова старија ћерка, Мирјана Марковић. Од прошле године, један од стубова власти је његова млађа ћерка, Љубица. Наиме, она је директор водеће, бивше опозиционе, новинске агенције у земљи, Агенције ”Бета”, која се сада бори да заузме место класичног комунистичког ”Тањуга”.
Радујући се променама 5. октобра 2000. године, српски народ није знао да суштинске промене у ствари нема и да се његов избор, симбилично, своди на избор између старије и млађе ћерке ”народног хероја” Моме Марковића.
До петооктобарских промена можда уопште не би дошло без бројне чачанске екипе, предвођене Вељом Илићем. Хиљаде младих људи, вођене жељом да српски народ најзад скине црвени јарам с врата, кренуло је у Београд под фирмом званом Други равногорски корпус. То је била јединица генерала Драже Михаиловића у којој су се борили њихови дедови. Они тога дана нису ни сањали да на власт, заправо, не доводе нове људе, већ потомка једног од највећих убица својих дедова и, самим тим, једог од својих најомраженијих суграђанина, Милоша Минића.
У ДОС-овој власти, ћерка Милоша Минића је помоћник министра иностраних послова.
(Јануар 2002)
