Господо, шта имате против нас?
Господо, шта имате против нас?
Притисак Новог светског поретка на Србе је основна чињеница у политичком животу нашег народа данас. Не би се могло рећи да ту чињеницу неко крије. Она је само мање или више видљива, зависно од потреба, како београдског режима, тако и ”међународне заједнице”.
ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ
Најважнија вест месеца новембра гласила је овако: ако српске и југословенске власти не натерају косовске Србе на албанске изборе, Међународни монетарни фонт ће обновити бојкот према нашој земљи.
Ову вест су објавили сви домаћи медији, као и потоњу, да су нам због ”кооперативности” београдског режима неке међународне институције отписале део спољних дугова (други део су, разуме се, оставили, кад им буде требао за неку нову уцену). Вест коју нико није објавио, а коју на наредним страницама ексклузивно саопштава наш дописник из Берлина Никола Живковић, гласи: наш народ заробљен у косовскометохијским ”енклавама”, а право речено, у јединим концентрационим логорима у Европи на почетку 21. века, Нато и Унпрофор су силом натерали на изборе. Рекли су им: ако не изађете, не само што вам више нећемо дотурати храну, него ћемо у жицу пустити разуларене албанске банде… Тако се десило, да је у овим гетоима, попут Гораждевца и Велике Хоче, одзив бирача био веома висок (око 90 посто), док је на једином преосталом, колико-толико слободном делу Косова и Метохије, северно од реке Ибар, одзив био симболичан (око 5 посто).
Притисак Новог светског поретка на Србе је основна чињеница у политичком животу нашег народа данас. Не би се могло рећи да ту чињеницу неко крије. Она је само мање или више видљива, зависно од дневнополитичких потреба, како београдског режима, тако и ”међународне заједнице”. Лидери ДОС-а, на пример, у једној прилици глуме демократију, а у другој кажу како то и то не можемо урадити због притиска светских моћника.
По логици ствари, то што нам не дају да урадимо је добро, а оно на шта нас присиљавају је лоше. (Јер, нико никог не присиљава да уради нешто корисно за себе.) Криминални албански избори на Косову и Метохији, на које су Срби силом натерани, довољан су пример за ову тврдњу.
Пошто је притисак ”међународне заједнице” на Србе основна политичка чињеница, то он мора бити и прва тема српске политке. Међутим, тај притисак не само што није прва, већ није ни последња тема владајуће коалиције ДОС. Они га, заправо, уопште и не помињу, сем у реченом смислу, кад им треба ради правдања неког непопуларног потеза.
Зашто ДОС заобилази ову тему, то је сасвим јасно. Таква коалиција ни у једној западној земљи не би била схваћена озбиљно. Њени лидери би, штавише, тамо били изведени пред суд, јер се финансирање домаћих странака иностраним средствима код њих третира као озбиљан прекршај. Код нас су околности биле другачије и десило се то што се десило. Милошевићев (нео)комунистички режим упорно је спречавао формирање здраве српске опозиције, па се она, у претежном броју, прихватила девиза. Ту кривицу Милошевићеве опозиције народ је амнестирао на прошлогодишњим изборима, сматрајући је за нужно зло, али, истовремено, и за привремено решење.
Касније се показало да је зло веће него што се могло очекивати и да решење није баш привремено. Показало се, такође, да је неко из Новог светског поретка пажљиво бирао кога ће учланити у ДОС. Притом је онај од ког је народ највише очекивао, и за ким се највише повео, Војислав Коштуница, вешто онемогућен у креирању иоле озбиљније политичке стратегије.
Другим речима, сада се јасно показало да амбис у који смо упали има два степеника и да је онај други много теже прескочити.
На првом степенику је онај скуп (нео)комуниста у ДОС-у, који нам је Нови светски поредак бацио на грбачу уместо Милошевићеве комунистичке фракције.
На другом степенику је сам Нови светски поредак, који се увек стара да нас унесрећи неким комунистима.
Шта, дакле, они имају против нас?
Тешко питање, а не може се одгонетнути ни када ће га неко са меродавног места уопште поставити.
Верујем да је први и најважнији корак управо постављање овог питања. Не нама, већ њима.
Дакле: господо, шта то ви имате против нас? Мучите наш народ на Космету. Спречавате једино природно решење за Републику Српску. Признали сте комунистичке границе Хрватске у тренутку када сте широм света славили победу над комунизмом. Још увек негујете култ покојног диктатора Ј. Б. Тита, док, на пример, хапсите чилеанског диктатора Пиночеа, који је убио неколико стотина (наспрам Титових неколико стотина хиљада убистава) и утамничио неколико хиљада људи (наспрам Титових неколико милиона сужања). На почетку Другог светског рата терали сте нас против Хитлера, а после нисте хтели да нам помогнете. На крају Првог светског рата нисте нам дозволили да очувамо српску државу, са новоослобођеним покрајинама, већ сте нас натерали у једну немогућу државну заједницу. Током балканских ратова спречавали сте ослобађање наших јужних крајева. Косово смо ослободили још 1878, а ви сте нас натерали да га вратимо Турцима и Албанцма, иако сте знали каквим варварским методама се они служе.
Не верујем да постоје добри одговори на ова питања. Рекао бих да је ствар у предрасудама и својеврсној негативној традицији, која сеже све до крсташког похода на Цариград.
Уосталом, шта наша држава може изгубити ако започне разговор на ову тему?
(Децембар 2001)
