Прође прва година…
Прође прва година…
Прошле године, мислили смо само на једну ствар: како да видимо леђа Милошевићевим комунистима? А сада нам је на памети: како да се ових отарасимо?
ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ
Србија, годину дана после. Један чланак у овом броју носи овај наслов, али, практично, испод њега стаје готово све што је написано. Јер, сви се у чуду питамо: шта нас је ово снашло с променом режима? Искрено речено, нисмо се надали да ће бити баш овако лоше. Глас разума је, истина, говорио да неће бити лако, али ипак…
Прошле године, мислили смо само на једну ствар: како да видимо леђа Милошевићевим комунистима? А сада нам је на памети: како да се ових отарасимо?
Прошле године смо овако рачунали: у најгорем случају, кад ови Милошевићеви оду, ове нове макар нећемо трпети наредних 50 година; они ће пасти много лакше. А нови су баш на то и рачунали, па су нас заваравали. Говорили су: ми смо ту привремено, само док се не стекну услови за расписивање нових, поштених избора. А то је за годину, до годину и по дана… Сада, када тај рок истиче, они нас убеђују да нема потребе за новим, обећаним, изборима, док се не заврши оно што је ДОС започео. Џабе нам је примедба: таман посла да се то заврши!
Прошле године је чак и Ненад Чанак фино говорио. Рекао је: ми знамо да смо добили изборе против Милошевића, а не за наше партијске програме. Зато сада и нећемо спроводити наше партијске програме, јер то не би било поштено. Наше партијске програме ћемо спроводити онда када на њима добијемо изборе…
А шта све сада тај исти Чанак не прича!
Или, узмимо случај крајњег југа. По косовском сценарију, албански терористи у Прешеву и Бујановцу прекомандовани су у легалне полицијске снаге. Резултат је да су и отуда Срби почели да се исељавају, што Небојши Човићу не смета да своју политику у том региону представља врхунцем дипломатске вештине.
А на самом Косову и Метохији, ДОС се полако спрема да призна такозване изборе заказане за 17. новембар. Још нигде на свету нису одржани избори у таквим условима да гласаче до изборних места прате до зуба наоружане војне патроле. Па ипак, Главни одбор Социјалдемократске уније, једне од чланица ДОС-а, крајем октобра саопштава како ”Срби и други неалбанци треба да изађу на изборе на Косову без обзира на проблеме који нису решени и који се морају решавати политичким средствима”.
У исто време, Војислав Коштуница ”изражава очекивање да ће Србима на Косову бити дате додатне гаранције како би изашли на изборе, оценивши да гаранције које је недавно понудио шеф цивилне мисије Ханс Хекеруп нису довољне”.
Ми који смо гласали за Коштуницу очекујемо од њега макар да назове ствари правим именом. Нити постојеће, нити било које нове гаранције од стране ”међународне заједнице”, Србима неће бити довољне. То је само заваравање, изречено од стране особа којима дата реч не значи ништа. А реч српске државе у овом тренутку значи много: ако српска држава сада призна те такозване изборе, практично ће признати окупацију Косова и Метохије и практично ће овај део наше земље предати једној страној држави…
Јер, једна је ствар када нам неко отима земљу, а друга када је ми сами – додуше, под притисцима – дајемо. На Коштуници је, дакле, да сада каже своје историјско НЕ! Тим пре, јер нема неке превисоке цене којом бисмо то НЕ платили. У ствари, као да никакве цене и нема. Зар ће нам ускратити обећане четири милијарде долара током наредних годину дана – о којима је Зоран Ђинђић говорио пре годину дана, а сада више не говори – или ће нам наудити не неки нови начин, који још нису смислили?
Српски народ никада до сада у својој историји једним НЕ није толико много добио, а толико мало уложио, као што је то сада у прилици у вези Косова и Метохије. Обично смо много улагали, а мало, или ни мало, добијали.
Па ипак, упркос повољној рачуници, сви су изгледи да ћемо опет изгубити. Јер, српски народ опет нема своју власт, то јест, своју државу, која би ваљано заступала његове интересе.
Ова власт, окупљена у ДОС-у, заступа своје и интересе својих финансијера. Не би шеф мисије ОЕБС-а на Косову, Дан Евертс, сада говорио да ће ”избори од 17. новембра бити легитимни и ако Срби на њих не изађу”, у случају да му није исувише добро познато како у Београду на власти седе људи који су добили новац из истих извора као и косовски Албанци.
Дакле, српски народ још једном мора кренути од почетка, од абецеде демократије. Прво и основно правило је да се политичке странке – и уопште политичке институције – у једној земљи не могу финансирати новцем који потиче из било које друге земље. Јер, када се то деси, политички људи онда неће гледати интересе свог народа, или, барем, не само интересе свог народа, већ по природи ствари и интересе својих финансијера.
Лидери ДОС-а остали су нам дужни одговоре на питања: од кога су добили новац и под којим условима? А ако заиста желе да постану озбиљни политичари, хитно морају изгласати закон о забрани финансирања политичких субјеката из иностранства. Утолико пре, јер такав закон постоји у свим западним земљама.
(Новембар 2001)
