Демократе и радикали
ПОГЛЕД
Демократе и радикали
Замишљена граница Карлобаг-Карловац-Огулин-Вировитица већ годинама односи радикалима стотине хиљада гласова. Па ипак, за њих је излаз из замке веома једноставан…
ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ
Демократска странка је и пре Другог светског рата, као и сада, била анационална. Сматрана је ходником за улазак у Комунистичку партију, где је најпознатији пример Милоша Минића. Као анационална, она, природно, није имала много гласача. Када је по први пут у својој дугој историји завладала, пре три године, то се није десило после изборне победе, већ после манипулација које имају везе са свим осим са демократијом из њеног имена. Истовремено, Демократрској странци се пружила прилика да једном организује изборе и на њима учествује са позиције власти. Дакле, са најбоље могуће позиције. И у таквим условима, Демократска странка је 28. децембра 2003. освојила 14 посто гласова, заједно са својим коалиционим партнерима и муслиманима из Старог Раса, који су јој, по неком тајном договору, дали већину гласова.
Наравно, увек ће бити потребна и једна странка замишљена као интелектуална савест друштва. Невоља је у томе што су у претходном периоду интелектуалним делатностима могли да се баве само комунисти и што због тога претежни део интелигенције и данас има једну неокомунистичку црту. Интелектуалце који су се изборили са црвеним вирусом (Коста Чавошки, Никола Милошевић, Војислав Коштуница), Демократска странка је одбацила. Тако она сада није ништа друго до велики Грађански савез, коме, са хипотеком шуровања са мафијом и уопште узев очајном управом у протекле три године, преостаје борба за изборни цензус.
И док је Демократска странка задржала своје негдашње основне карактеристике, то се не би могло рећи за Српску радикалну странку. Радикали, а нарочито њихов легендарни лидер Никола Пашић, остали су у народном сећању као особе које мало причају а много (у)раде. Вођа обновљене Радикалне странке, Војислав Шешељ, створио је, међутим, дијаметрално супротни имиџ.
Наравно, у основном опредељењу стари и нови радикали су исти: реч је о националној странци. Таква особина свугде у демоктатском свету, па и код нас, представља основни услов за освајање великог процента бирачког тела. Зато су радикали и онда, и сада, побеђивали на изборима. Само, онда су их победе доводиле на власт, а сада не, јер су Пирове.
Зашто, дакле, нови радикали не могу да однесу убедљиву изборну победу, као стари?
Рекли бисмо да основни разлог чини она разлика између Николе Пашића и Војислава Шешеља. У Шешељеву одбрану можемо навести несразмерно теже услове у којима је деловао. Увек је имао мало времена у медијима, па је зато посезао за тешким речима, које у регуларним условима вероватно не би употребљавао. Испоставило се да такви наступи тренутно користе, али дугорочно шкоде. За радикале гласају храбри, а они нису у већини.
Тешке речи из прве фазе обновљеног вишестраначја сада стежу Српску радикалну странку као омча око врата. Ако би уочи избора ангажовали неку агенцију, она би им свакако препоручила да оно што никако не треба да кажу, јесте визија српске границе на линији Карлобаг-Карловац-Огулин-Вировитица. Таква западна граница Србије већ годинама односи радикалима стотине хиљада гласова.
У тражењу излаза из ове замке ваљало би најпре погледати откуда, и откада, неко тражи на пример Карлобаг за Србију, када већина Срба и не зна где је то место? Очигледно је да за присаједињење Карлобага нема ни етничких ни историјских разлога. Тражење тог места по природи ствари мирише на рат и то – на рат који се не може добити. Срби немају мотива да ратују за туђе градове, а све и када би га добили, јасно је да тзв. међународна заједница то освајање никада не би признала.
Па ипак, постоји један разлог због кога Срби имају право да траже Карлобаг – плаћање ратне одштете. Наиме, Хрватска је једина нацистичка држава из Другог светског рата која није платила ратну одштету. Један ваљано формулисан српски захтев био би свима разумљив, јер Немачка још увек плаћа ратну одштету. Када је Стеван Мољевић ставио Карлобаг на мапу Србије – на мапу коју су радикали потом преузели – његов мотив лежао је управо у плаћању ратне одштете и заштити Срба од новог геноцида. Тај принцип разграничења Мољевић је преузео од Николе Пашића, председника српске делегације на Мировној конференцији у Паризу 1920. године. Међународна заједница није уважила многе Пашићеве захтеве у вези разграничења са суседним државама, па је на то, приликом прављења новог, а боље рећи обновљеног, предлога разграничења мислио и Мољевић, доцртавајући и области на које вероватно није озбиљно рачунао.
Међутим, најважнији је принцип, а принцип је: мора се платити ратна одштета. Било у територијама, било у новцу. Излаз за Српску радикалну странку је да сада ратну одштету од Хрватске тражи у новцу, затим да се отворено бори за присаједињење Републике Српске и најзад да се сети Пашићеве мудрости: у политици се никада не прича наглас о свим својим циљевима.
(МАРТ 2004)
