Нови поредак и геополитика Балкана
ПОГЛЕД
Нови поредак и геополитика Балкана
Без изборног насиља листа председника изгледала би овако: у Србији Томислав Николић, у БЈР Македонији просрпски настројен Тито Петковски, у Црној Гори Србин Момир Булатовић, а у Републици Српској Никола Поплашен
ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ
Стратегија Новог поретка према Србима и ове године је учинила своје. Геополитички планови, како у Србији тако и у непосредном окружењу, лагано иду чврсто усмереним токовима.
Ти планови најјасније су се открили кроз председничке изборе, ове године код нас, а раније у суседним републикама.
Када су у другом кругу председничких избора у Србији остали Борис Тадић, кандидат Демократске странке и Томислав Николић, кандидат Српске радикалне странке, више није било говора о поштовању демократских принципа. Од стране Новог поретка стигла је претња да се кандидат такозваних демократских снага мора изабрати или ће се Србија поново суочити са економским санкцијама и разним другим притисцима. Још једно ”хуманитарно” бомбардовање нису помињали, али и та претња се осећала у ваздуху.
Нарочиту пажњу Нови поредак је посветио националним мањинама у Србији, на исти начин као некада комунисти: ако гласају против кандидата који ужива подршку већине Срба, добиће уступке преко међународних стандарда и закона. Наравно, такво гажење међународних норми је незамисливо у земљама Новог поретка.
Неколико година раније, Нови поредак је пресудно утицао на председничке изборе у БЈР Македонији. Гласало се између Бориса Трајковског и Тита Петковског. Трајковски је имао подршку Новог поретка и националних мањина, пре свега најбројније, албанске, док је Петковски уживао поверење већине Македонаца. Такође, Петковски је са симпатијама говорио и о Србији, најављујући дизање међудржавне сарадње на виши ниво. Упркос нерегуларности избора, резултат је био неизвестан. Пре разрешења драме, Нови поредак је прогласио свог кандидата, Трајковског, за новог председника. Албанци су потом и даље добијали привилегије науштрб Македонаца, док су односи са Србима заоштравани чак дотле да је недавно срушен један српски манастир.
Дословно исти процес одиграо се и у Црној Гори. На председничким изборима учествовали су Мило Ђукановић и Момир Булатовић. Ђукановић је прихватио комунистички пројекат звани ”црногорска нација”, док је Булатовић остао Србин. Нови поредак је у свему подржао Ђукановића, усмеравајући притом националне мањине на његову страну. Већина Црногораца убедљиво је била за Булатовића, па изгледа да је он, формално-правно гледано, ипак победио на тим изборима. Наравно, правне формалности одвајкада не занимају силеџије. Избори су продужени до касно у ноћ, а гласови фалсификовани, све до броја потребног за победу кандидата Новог поретка. Он је по природи ствари наставио да ради по жељама својих ментора.
Упркос безброј афера, неспојивих са савременим светом, међу којима је чак и трговина белим робљем – Нови поредак се не одриче црногорског режима. Важно је да се главни пројекат остварује, а то је антисрпска акција. Сада су, у ову некада најсрпскију област, из белог света доведени неки нови ”инжењери душа”, како би до краја разрадили комунистичку идеју о црногорској нацији.
Узгред буди речено, политика Новог поретка према Србима и иначе се увелико подудара са комунистичком политиком. А и са политиком Хитлеровог Новог поретка. Али отом-потом.
Елем, ти ”инжењери душа” рекли су Ђукановићевом режиму како је у брисању српства у Црној Гори најбоље почети од језика. Надмоћна већина грађана приликом недавног пописа становинштва у Црној Гори изјаснила се да говори српским језиком. Ипак, тим грађанима је брзо укинуто елементарно демократско право да свој језик називају својим именом. Српски језик је декретом укинут, а ко је пружио, и још пружа, отпор, изложен је репресији.
У Републици Српској, међутим, планови Новог поретка доживели су крах. Наш народ тамо је у огромној већини непомућених погледа, док националне мањине нису толико бројне да би утицале на изборни резултат. Тако је кандидат Новог поретка потпуно пропао. Победа је припала Николи Поплашену, кандидидату Српске радикалне странке, кога је подржала највећа српска партија – Српска демократска странка др Радована Караџића.
Али, као што знамо, онда је Нови поредак применио нову ”демократску” меру: једноставно је сменио демократски и на слободним изборима изабраног кандидата. Приликом те смене десила се једна занимљива ствар: Поплашен је одбио да напусти своје радно место. И Нови поредак се није усудио да примени силу. Пракса смењивања демократски изабраног председника у данашњем свету једноставно не постоји. Али, писање декрета је једно, а слање окупационих трупа да одведу председника са радног места нешто сасвим друго. Има ту нека граница преко које Нови поредак не сме да пређе – граница о којој ваља размислити приликом пружања отпора. Као и о мери коју је Нови поредак потом предузео: пронашао је домаће издајнике који су спречили председника да долази на своје радно место.
Дакле, каква би била геополитичка слика Балкана без насиља Новог поретка? Притом наравно мислимо само на изборно насиље, јер на њихове ”милосрдне” бомбе, представе попут Рачка и Маркала, или циркуса у Хагу, једва да још треба трошити речи.
Без изборног насиља листа председника изгледала би овако: у Србији Томислав Николић, у БЈР Македонији просрпски настројен Тито Петковски, у Црној Гори Србин Момир Булатовић, а у Републици Српској Никола Поплашен.
Можете ли замислити такав Балкан?
П.С.
Хтедох да приупитам и ово: Можете ли замислити Балкан и без Медлин Олбрајт и Хавијера Солане, телевизије Б-92 и радио станице ”Слободна Европа”, без ”невладиних” организација, политичара плаћених да раде против свог народа, ”својих” криминалаца на слободи… Хтедох, али нећу: много је!
(БРОЈ 263, НОВЕМБАР 2004)
