О Добрици Ћосићу
О Добрици Ћосићу
РАТНИ ПУТ “ОЦА НАЦИЈЕ”
И у свом најновијем роману Добрица Ћосић се дотиче омиљене теме о партизанима и четницима. Каква је права истина о Расинском партизанском одреду и Расинском четничком корпусу?
Пише: Милослав САМАРЏИЋ
Свако време има своје јунаке. Јунак комунистичког зловремена, и то један од највећих, свакако је Добрица Ћосић. Он је постигао све што се у комунизму може постићи. У рату партизански политички комесар, у миру високи функционер, чак и највиши (председник државе). За своју идеологију борио се најпре пушком, а затим и пером. Постао је писац, па је и на том пољу добио највиша признања, како од читалаца, тако и од својих другова, који су га даривали академском титулом.
Све то њему, међутим, као да није било довољно. Комесар, “руководилац”, председник, писац, академик – таквих је код комуниста много. А Добрица Ћосић је један. Јер, поврх свега, он је и комунистички дисидент. Дисидентство је употпунило његову величину у очима неупућене јавности (а свака јавност под комунистима је неупућена). Додуше, Ћосићево дисидентство није било право. Против поретка који је стварао побунио се одмерено, таман толико да му остану све привилегије и богатство које је стекао, а да ипак постане дисидент. Тек обавијен бунтовничким ореолом Добрица Ћосић је постао Добрица Ћосић.
Испало је сасвим природно што је код човека који је био све што може да буде у једном друштву – прорадила сујета. Он се, наиме, сматра “оцем нације”. Тог очинства се јавно одриче, али треба му веровати колико и његовим књигама.
Омиљено штиво Добрице Ћосића је историјски роман. Желео је, каже, да напише “роман епохе”. А та епоха је – комунистичка. Идеологија којом је Добрица Ћосић опседнут, уочљива је у свакој књизи његовог “романа епохе”, почев још од “Корена”. Али тек ту, на размеђи епоха, описујући Други светски рат и тзв. револуцију, он отвара карте. И тек ту његов историјски роман постаје један апсолутни историјски фалсификат.
Темељна Ћосићева поставка стаје у ову реченицу: комунизам је нешто најбоље, најхуманије и најсветлије од кад је света и века. А његова темељна невоља, као и његових другова, је управо у следећем: комунизам је једно од најгорих, најнехуманијих и најмрачнијих зала од када је века и света. Док су комунисти тврдили ово прво, народ је на делу јасно видео ово друго. Зато су допунили своју пропаганду, у чему је Ћосић учествовао као високи “руководилац”. Сада су говорили: комунизам јесте најбољи могући друштвени поредак, али тренутно не функционише јер су људи несавршени па не могу да га примене. Само треба наставити комунистичким путем, па ће све бити у реду…
Такву своју пропаганду комунисти су звали “светла будућност”. А оно одраније, своју борбу за власт, називали су “светла прошлост”. И “светла садашњост” заснивала се на лажима. У време Ћосићеве највеће љубави са диктатором, Ј. Б. Титом, комунисти су говорили да Југославија остварује већу продуктивност од Јапана, односно највећу на свету! Та лаж се потом дуго предавала на економским факултетима.
Временом, Добрица Ћосић се специјализовао за лаж о “светлој прошлости”. Најпре је написао класичан комунистички роман “Далеко је сунце”, који је брзо постао обавезна ђачка лектира. Основна нит комунистичке пропаганде провлачи се и у његовој последњој књизи “Време власти”: четнике и даље назива “кољачима за краља и отаџбину”.
ШТА ЋОСИЋ ИЗМИШЉА?
Међу трима основним комунистичким лажима, у оној о “светлој прошлости” Добрица Ћосић има највише отежавајућих околности. Ту је лагао, и ту лаже, конкретно: био је учесник и непосредни очевидац догађаја.
Дакле, шта се током Другог светског рата заиста дешавало у Ћосићевом родном крају, у околини Крушевца? Шта је Ћосић видео и никада није описао у својим романима, и шта је, да би надоместио тај прескок, морао да измишља?
Главни јунаци Ћосићевих књига о Другом светском рату су Расински партизански одред и Расински четнички одред.
Акцију против окупатора подно Јастрепца започео је стари Солунац, мајор Драгутин Кесеровић, командант 1. батаљона 12. пешадијског пука “Цар Лазар” у Крушевцу. Са својом јединицом, он се добро држао у Априлском рату, против немачких моторизованих колона на бугарској граници. После слома, избегао је заробљавање и вратио се у Крушевац. Јуна месеца поставио је свој штаб изнад села Мали Купци, где је почео да окупља официре и подофицире.
Током читавог рата, мајор, а касније потпуковник и пуковник, Драгутин Кесеровић је био највећи ауторитет и централна војна фигура у крушевачком крају. За живота је постао легенда, што ће, попут Лазаревих витеза, вероватно занавек и остати. Половином септембра 1941. године успео је да покрене народ на прави мали устанак. Према обимној монографији водећег крушевачког историчара Адама Стошића “Под небом Крушевца”, објављеној 1996. године, Кесеровић је окупио “импозантну масу од неколико хиљада људи”, а процене се крећу и “до 10.000”. Устаници су имали свега 500 пушака, па их је доста било “с вилама, секирама, косама, чак моткама”, пише Стошић.
Расински партизански одред основан је 22. јула 1941. године и био је, према Стошићу, “један од најмањих одреда у Србији, са око 40 бораца све до половине 1943. године, кад је досегао број од 160 партизана”.
Кесеровић је пристао да у нападу на Крушевац 23. септембра учествује и ова шачица партизана. Њихов задатак био је да сруше мост на Расини како Немцима не би стигло појачање из правца Сталаћа. Четници су на јуриш савладали немачки гарнизон снаге 400 војника, изузев једне групе која се забарикадирала у згради гимназије. Немци су имали 22 погинула војника, четири погинула официра и 80 рањеника. Губици четника били су приближно исти. Кесеровић је блокирао гимназију, очекујући белу заставу. Али онда је из Сталаћа Немцима ипак стигло појачање: партизани нису ни покушали да сруше мост на Расини. Правдали су се да нису добро упамтили дан почетка напада: мислили су да је реч о 24, а не 23. септембру. После рата, комунистички писци дали су другачију одбрану. Једна од њихових тврдњи је да су заправо четници побркали датуме, пошто су се масовно понапијали 23. септембра, и нису могли да чекају до сутрадан…
У оно време, када верзија о пијанству још није постојала, партизани су понудили Кесеровићу искупљење у виду напада на Обилићево. Он их је одбио, изричући меру забране боравка на његовој територији, “иначе је сукоб неминован”.
Шта се, уистину десило? Као и у случају Шапца, Ваљева, Чачка, Крагујевца и других места, комунисти су настојали да по сваку цену изазову преурањени сукоб са окупатором. Пошто им је то једном пошло за руком, извлачили су се из борбе остављајући четнике на цедилу. Када су проценили да су се четничке снаге истрошиле у борбама против Немаца широм Србије, напали су их са леђа, из дубоке позадине. Та њихова позадина налазила се у Ужицу, једином већем месту које су Немци напустили без борбе…
Прву рунду грађанског рата комунисти су изгубили. Поражени најпре од четника, а потом од Немаца, повукли су се у италијанску окупациону зону, преко реке Увац. Њихова главнина није могла да остане у Србији јер није имала подршку у народу. Пораз од Немаца претрпели су и четници, али су ипак задржали организацију на окупираној територији Србије.
КОМЕСАР ДОБРИЦА
Једна од ретких комунистичких паравојних група која се ипак задржала са ове стране Дрине, био је и Ћосићев Расински одред.
Али, пре изласка из 1941. године, неће бити згорег да направимо кратак резиме дотадашњег ратног пута Добрице Ћосића. Пошто се он води као партизански првоборац, то значи да се налазио међу оном четрдесеторицом која је издала мајора Кесеровића. Претходно, мора да је са својим друговима убеђивао мештане околних села у неопходност дизања устанка, јер “Црвена армија само што није стигла”. А онда је стигла поверљива директива из некаквог комунистичког комитета: ми нећемо заиста да се боримо против окупатора, него нам је циљ једино да српску војску и српски народ навучемо на погибију, како бисмо створили повољне услове за револуционарно освајање власти…
Свакако, ми смо ову директиву само препричали по логици ствари. Њен тачан садржај могао би рећи Добрица Ћосић: управо он је био најбољи агитатор Расинског партизанског одреда, због чега је ускоро стекао комесарску функцију.
Пре но што је издао легендарног Кесера, Добрица Ћосић је издао – свој народ. То се десило чином ступања у комунистичку паравојску. Партизан је руска реч која значи: војник партије. Четник је српска реч настала у време Другог устанка под Милошем Обреновићем. У основи има војну формацију – чету. Ово словно име српски народ је наденуо својој војсци и првих дана лета 1941. године.
Србија се тада поделила на партизане и четнике, тврде Ћосић и његови другови. Али није. Каква је то подела: 40 онамо, 3.000 овамо? Она четрдесеторица су ти отпадници од већине свог народа. Откуда им право да оснивају војску поред постојеће, легалне војске? Да подсетимо: нису имали ни једног официра, чак ни једног подофицира. Готово све официре и подофицире из крушевачког краја који су избегли заробљеништво окупио је мајор Драгутин Кесеровић. На то је имао легално право, прецизније, његова војска била је и легална и легитимна: имала је Врховну команду и врховног команданта (краља), владу (која је у ратним околностима мењала скупштину), савезничко признање и, наравно, подршку свог народа. Шта су, наспрам свега тога, значили Добрица Ћосић и његових 39 другова? По писаним законима своје државе, као и по обичајном народном праву, била је то само шачица побуњеника. У сваком часу војни суд Расинског четничког одреда, односно корпуса, могао је да их осуди најмање на по 25 батина, према Уредби о преким војним судовима од 8. марта 1940. године.
Прве ратне године Добрица Ћосић је постао отпадник свакако зато што је био индоктриниран комунистичком идеологијом. У духовном смислу, он тада није био Србин. Највећи идол био му је неко други до један од највећих демона на кугли земаљској: Ј. В. Стаљин. Мора да се поносио када су, 21. децембра 1941, на Стаљинов рођендан, његови другови основали своју Прву пролетерску бригаду. Колико ли је пута Ћосић клицао: “Живео Стаљин!”
Ако кажемо да је Ћосићем у то време управљала страна памет, бићемо само делимично у праву. То није била обична страна памет, већ ђавоља, демонска. Управо у тој чињеници лежи сва тежина Ћосићеве одбране такве памети и данас, под старе дане. С друге стране, Ћосићеве омражене супарнике водила је домаћа, српска памет. И фигуративно, и у дословном смислу речи. У ко зна ком по реду времену смрти, наши преци сналазили су се како су знали и умели. У принципу, увек су радили исту ствар, само су се околности мењале.
ОФАНЗИВЕ ПРОТИВ ЧЕТНИКА
Како је страна ђавоља памет водила Расински партизански одред, а како српска памет Расински четнички одред, у наредним ратним годинама?
У бројном и организационом погледу, код Ћосићевих партизана се током 1942. и 1943. године није десило ништа значајно. Они, заправо, и нису били оружана формација у правом смислу речи, већ једна изолована дружина која се скривала од народа. Ћосићев ратни друг Добривоје Секуловић Малиша, у монографији “Жупа у народноослободилачкој борби 1941-1945”, отворено признаје: при изласку из скровишта “партизани нису носили петокраке… и представљали су се као четници, што је била уобичајена тактика”.
Кесеровићеви четници су, пак, прерасли у моћну герилску формацију. Створен је Расински корпус, са девет бригада: Жупска, Копаоничка, Прва трстеничка (села на левој обали Западне Мораве), Друга трстеничка (села на десној обали Западне Мораве), Прва крушевачка (лева обала Мораве, од Беле воде до Сталаћа), Друга крушевачка (десна обала Мораве, од Глободера до Мрзенице). Прва расинска (лева обала Расине), Друга расинска (десна обала Расине) и Летећа бригада. Корпус је имао и Пратећу чету, минере, одељења за везу. Преки војни суд (састављен од предратних професионалних судија), интендантуру, санитет…
Поређење снаге Расинског партизанског одреда и Расинског четничког корпуса – нема смисла. Листамо две споменуте монографије тражећи окупаторске акције против Расинског партизанског одреда током 1942. и 1943. године. Ево резултата: јуна 1942. партизани су “одолели бугарској офанзиви”. Иза ове полуреченице вероватно се крије пушкарање са неком мањом бугарском јединицом. Друго и последње: 19. фебруара 1943. једна немачка “потерна чета” у току ноћи је напала једну чету и штаб Расинског одреда, који су се, сви заједно, налазили у кући Живка Новаковића у Слатини. Партизани су се извукли оставивши осам погинулих другова, док су успели да ликвидирају два Немца. После неколико дана потере, Немци су сустигли партизане у Мачковцу (а можда је то била и одвојена, трећа акција?). Том приликом ликвидирана су три партизана. За две ратне године, то би били сви окупаторски напади на јединицу Добрице Ћосића.
У истом периоду, са Расинским четничким корпусом ствар стоји овако. Почетком 1942. Немци су поверили недићевцима да униште Кесеровићеву јединицу. Како од тога није било ништа, на ред су дошли Бугари. И они су остали кратких рукава, па су на сцену ступили Немци. “Све покушаје да га униште Кесеровић је избегао вештим маневрисањем, иако су неки његови одреди претрпели губитке и сељаци редовно страдали приликом одмазди које су пратиле сваки осовински подухват против четничких села”, пише др Иван Авакумовић, професор историје на универзитету Британска Колумбија у Ванкуверу (Канада), у књизи “Михаиловић према немачким документима”.
Немци су сматрали да Кесеровић држи “гвоздену дисциплину” међу својим војницима, да су му јединице “извежбане”, као и да је угледан у народу. Поврх тога, запазили су енглеске испоруке оружја и муниције за Расински четнички корпус. Пролећа 1942. године бојали су се могућности да Кесеровић нападне стратешки важан рудник у Косовској Митровици, док су ујесен у првом плану биле његове диверзије на пругама, којима су уништавани транспорти за маршала Ервина Ромела на Афричком фронту. Због свега тога, лично је главнокомандујући Југоистока Европе, генерал Александар Лер, наредио да највећа античетничка операција те јесени буде усмерена против Кесеровића.
Брижљиво припремана немачко-бугарска офанзива, названа “Копаоник”, почела је 12. октобра 1942. године. То је био “први озбиљан подухват” елитне СС дивизије “Принц Еуген”, како је то рекао њен командант, генерал Артур Флепс, војницима уочи битке. (Додуше, партизани су делове ове дивизије поразили, у филму “Козара”, још пре и него што је основана, почетком 1942. године.) На крају офанзиве, 18. октобра, у Краљево је долетео Хитлеров најближи сарадник Хајнрих Химлер, обишавши немачке трупе. Није могао да похвали есесовце: Кесеровићев корпус успео је да пробије немачко-бугарски обруч. Огорчени због неуспеха, Немци и Бугари су ликвидирали око 550 сељака у селу Крива Река под Копаоником и у једном селу на Гочу.
Наредне године све се поновило: Кесеровићев корпус најпре се борио против квислинга, затим против Бугара, док се Немци поново нису решили да узму ствар у своје руке. Нова немачка офанзива против Расинског корпуса носила је шифру “Стифелкнехт”, а почела је 7. августа 1943. године. Три дана касније, 10. августа, главнокомандујући немачких снага у Србији, генерал Бадер, обишао је јединице 297. дивизије у Крушевцу. У његовој наредби за покретање офанзиве писало је и ово: “Ситуација у простору Копаоник и Јастребац изискује плански претрес и чишћење овог терена од јаких ДМ банди под вођством Кесеровића”. Два пука 297. дивизије, један СС и четири бугарска батаљона, ни овога пута нису успели да савладају Расински корпус.
На састанку у Београду, 28. фебруара 1944. године, немачки генерали разговарали су о покретању још једне офанзиве против Кесеровића. Одустали су пошто је генерал Мајснер, командант немачке полиције у Србији, упозорио војну команду да ће за такву офанзиву бити потребне “врло јаке снаге”, којима окупатор у то време није располагао.
ПАРТИЗАНИ УБИЈАЈУ НЕМАЧКЕ КУВАРЕ
Био је то, у кратким цртама, однос окупатора према Расинском партизанском одреду и Расинском четничком корпусу. Сада ћемо ствар погледати са друге стране, то јест, како су се Ћосић и његови другови односили према окупатору, а како мајор Драгутин Кесеровић?
У монографијама “Под небом Крушевац” и “Жупа у народноослободилачком рату”, описана су два напада Ћосићеве јединице на окупатора, у периоду до доласка Црвене армије, тј. до јесени 1944. године.
Први напад десио се 17. јуна 1943. године у селу Ћелије. Група партизана Расинског одреда, са једном десетином из Јастребачког одреда, чекајући доручак “одмарала се у ситногорици храстове шуме”, пише Секуловић, када су, изненада, друмом Крушевац-Брус наишла “два немачка камиона пуна немачких војника”. Ништа не слутећи, Немци су ишли својим послом. “Донета је одлука да се камиони нападну из заседе”, каже Секуловић. Упркос митраљеској паљби, један камион је отишао даље, док су из другог сви Немци поубијани, њих деветоро. Партизани су се, наравно, повукли, а већ сутрадан почело је сакупљање талаца за одмазду. У Крушевцу Немци су стрељали 324, а на Бањици у Београду још 271 Србина из крушевачког краја.
У својој књизи Стошић допуњује Секуловићева сећања: овде је реч о немачкој позадинској јединици, која је ишла у Брус да набави храну.
Други пут Ћосићеви другови напали су Немце, заједно са топличким партизанима, 13. априла 1944. године у Ломници. Топлички партизани кретали су се према Ибру, да би са леђа напали четнике који су се борили против Оперативне групе партизанских дивизија под командом Пеке Дапчевића. Вест о Дапчевићевом поразу стигла је Топличане на пола пута, па су се задржали “у гостима” код Расинског партизанског одреда. Све то, према Секуловићу, Немци су на време сазнали, па су у Ломницу упутили јединицу јачине “300-600 људи”. Половину немачких снага, тврди Секуловић, чинили су есесовци, а половину “борбена група немачке Ловачке падобранске школе, чији су се припадници кадети припремали за десант на Дрвар”. Рекло би се: елита! Непријатељ је поражен са огромним губицима: “Група врло одговорних руководилаца избројала је 119 погинулих Немаца”, закључује Секуловић.
Међутим, Стошић пише да је, највероватније, тог дана немачка јединица од 300 људи случајно дошла у Ломницу на војну вежбу. Биле су то полицијске и падобранске снаге, али падобранци нису били никакви опасни диверзанти, већ ђаци. У немачком извештају, који, зачудо, наводи и Секуловић, користи се израз “ученици”. На жалост, не наводи се узраст тих ученика: вероватно је реч о млађим годиштима, која су Немци мобилисали како им је измицало тло испод ногу. Најзад, и немачки губици су нешто другачији него што их представља Секуловић: 14 погинулих, 42 рањена и 38 несталих.
Ћосићев Расински партизански одред није, дакле, водио никакву планску акцију против Немаца. Немце је напао сасвим случајно, у два маха, и то једном позадинце а једном ученике. Српски народ је тај авантуризам скупо платио, са 595 људских живота. (После борбе у Ломници, срећом, Немци нису извршили одмазду.)
Шта је онда радио Расински партизански одред када се свега четири-пет пута сукобио са окупаторским трупама? Ево Секуловићевог карактеристичног одговора на ово питање: “Значајан део борбених активности Расински партизански одред је спровео у Жупи. Тако је 11/12. маја 1943. године, једна група бораца спалила општинску архиву у селу Виткову и пресекла неколико ТТ стубова”. Разуме се, пре паљења комунисти би увек опљачкали општинску благајну. У селу Ратају су, према Секуловићу, узели чак милион динара. Описивањем оваквих “борбених активности” испуњена је читава Секуловићева књига. Био је то део комунистичког плана у рушењу старог поретка и освајању власти. Други део акције, када се убијао “класни непријатељ”, Секуловић воли да заобиђе. Примера ради, не спомиње 14 жандарма, Срба, које је Расински партизански одред ликвидирао у селу Горњи Степош. Али ипак наводи извештај недићеваца да су комунисти, у ноћи између 17. и 18. јуна 1943, у Ратају “напали кућу Саве Миљковића… и одвели му жену”, као и да су 18. јуна у селу Злегиње “одвели Бранка Гајића”. Секуловић бележи и више убистава “народних издајника”, нарочито Недићевих службеника и војника. Та убиства умножила су се после победе Црвене армије код Стаљинграда, када је и Расински партизански одред добио некакву директиву, чији садржај читаоцима Секуловићеве књиге остаје непознат. Најзад, партизани су нападали и Кесеровићеву јединицу, али само њене мање делове.
МУДРА ТАКТИКА
Насупрот комунистима, четници су настојали да пронађу формулу којом би се нанела што већа штета окупатору, а да се истовремено максимално сачува народ. У принципу, циљ покрета са Равне Горе био је да развијеном организацијом и присуством јаких герилских формација веже известан број непријатељских дивизија, које би иначе могле бити употребљене на другим фронтовима (Источном, Афричком или Западном). Општи устанак уследио би оног тренутка када савезничке трупе буду довољно близу, и када, поред осталог, буду у могућности да пошаљу значајније количине оружја. До тада, требало је изводити саботаже и мање акције, како би се непријатељ стално узнемиравао.
И заиста, оваква стратегија је била пун погодак. На територији Србије окупатор је, због четника, држао шест бугарских и четири немачке дивизије, као и јаке полицијске снаге. Сем сталних мањих акција, те снаге извеле су и 19 већих офанзива против четника. У исто време, примера ради, Немци су држали Белгију у покорности са свега 200 (двеста!) својих људи. Да је свака окупирана европска држава имала герилу попут српске, Немци уопште не би били у могућности да ратују на великим фронтовима.
На подручју Кесеровићеве јединице, после испровоцираног и преурањеног устанка 1941, прва велика акција против окупатора вођена је од лета 1942. до пролећа 1943. године.
Реч је о рушењу пруга којима су Немци одвозили товаре оружја и опреме за Афрички фронт, у то време, после Источног, други по величини. Најбољи немачки војсковођа, маршал Ервин Ромел, изгубио је битку управо због прекида у снабдевању. Већи део немачких пошиљки уништили су Енглези на Средоземном мору, али, Хитлер је сматрао да су и Срби обавили свој део посла. У новогодишњој поруци од 1. јануара 1943. он је рекао да је Ромел поражен “због саботаже у Италији и на Балкану”. У писму Мусолинију од 19. маја исте године Хитлер, по овом питању, каже: “Чињеница да ми нисмо успели да обезбедимо дотур помоћи за Северну Африку довела је до наше катастрофе. Ао се бандитизам и цела ‘комитаџијска атмосфера’ одмах и немилосрдно не униште, таква ће се ситуација свакако поновити. Ако се ред не васпостави на подручју Југославије, десиће се криза исто толико тешка као она у Северној Африци”.
Успех у рушењу пруга спада у ред највећих српских доприноса исходу Другог светског рата. Тај допринос је скупо плаћен: због четничке акције на прузи Немци су стрељали око 27.000 Срба, заједно са онима из операције “Копаоник”. Уместо признања, западни Савезници су потом наш народ казнили бацањем под комунистичку окупацију. Тако је обесмишљено жртвовање у борби за слободу, попут оног у ранијим ратовима, и на неки начин изједначено са сулудим комунистичким жртвовањем српског народа. Али то је закључак из накнадне перспективе: извести га у оно време, пре конференције у Вашингтону и потом у Техерану, практично није било могуће, јер ни сам Черчил још није био донео срамну одлуку. Средином 1942. године Савезнци су затражили од југословенске владе, са Слободаном Јовановићем на челу, и краља Петра Другог, да војска генерала Михаиловића искористи свој изузетан стратешки положај и помогне у једној од одсудних битака великог рата. Слободан Јовановић и краљ Петар издали су одговарајућа наређења генералу Михаиловићу, који је, проценивши ситуацију, још пре тога обавио неопходне припреме. Уследила је акција која је скупо плаћена а на крају рата није довела Србе у победнички табор. То је, међутим, друга тема…
Комунисти су схватали значај акције на српским пругама, али нису ни хтели, ни могли да помогну. Они су, заправо, повели пропагандну кампању против четника. Када су, примера ради, четници крајем лета 1942. године порушили железничке мостове близу Стопање, Ј. Б. Тито је писао: “Дизање неких мостова у ваздух од стране дражиновца мајора Кесеровића јесте најобичнији маневар и јефтино рекламерство…”
Нема историјске истине у историјским романима Добрице Ћосића. Његова литература, можда, поуздано сведочи о томе како један комуниста види свет око себе, ако је то некоме још важно.
ПЉАЧКА ОД МИЛИОН ДИНАРА
На овој степеници можемо направити два успутна поређења између Ћосићеве јединице и Расинског четничког корпуса. Секуловић на једном месту каже: “Ноћу 12/13. децембра 1942. године, партизани су дошли у Ратаје и спалили општинску архиву. Општински деловођа тада је предао партизанима и 1.000 динара, који су били прикупљени за Кесеровића”.
Из овога произилази следећи закључак: за легалну српску четничку војску народ је организовано сакупљао новчане прилоге преко постојећих државних институција, док је комунистичка паравојска систематски пљачкала те институције. Добровољни прилог за четнике неупоредиво је мањи од оног што би комунисти напљачкали. Као што смо видели, у овом истом селу, Ратају, они су следећег лета отели милион динара, што је била огромна сума: годину и по дана раније, када су Немци уценили генерала Михаиловића на 200.000 динара, за тај новац могла је да се купи кућа у Београду. (Узгред буди речено, данас, после полувековне комунистичке власти, односно пљачке, у благајни било које сеоске месне заједнице сигурно није могуће наћи ни далеко мање новца од милион динара.) Комунисти ће касније ове пљачке називати борбом против “слугу окупатора”, али, свакако, неће бити у праву. То је био новац српског народа и српске државе под окупацијом, која је платни промет обављала према одредбама међународног ратног права. Благодарећи том новцу функционисале су службе чији рад никако није смео бити обустављен, попут болница, црвеног крста, жандармерије, поште, железнице, итд.
Друго поређење односи се на комунистичко улудо убијање немачких позадинаца и ђака, иако су знали да ће Немци стрељати 50 до 100 Срба за једног свог војника. У дословце истој ситуацији као Секуловићева група код Разбојне, нашао се Четврти батаљон Жупске бригаде Расинског четничког корпуса наредника Славка Здравковића Црног, у селу Трнавци. На вест о присуству Немаца батаљон је хитро заузео положај изнад села. Међутим, Здравковић је дурбином угледао свега четири Немца како беже од четника, према селу Новаци. Уз једну шљиву, нешто ближе, видео је преврнут немачки џип пун кафе, шећера и других ствари, расутих около. Била је то роба коју су Немци у жупским селима мењали за вино. Здравковић је најпре оставио два сељака поред немачког џипа, рекавши им: “Чувајте ово, да не запалимо село”. Затим је написао цедуљицу среском начелнику, који је радио за четнике, са молбом да хитно дође. Такође, послао је коњаника да стигне Немце и објасни им како је “туда само случајно прошла једна група наоружаних људи, која је већ отишла”. Међутим, један Немац, који је понешто знао српски, само је викао: “Не, не, пуно, пуно!”
Убрзо потом Немци су се вратили са батаљоном Бугара и двоја борних кола. Испред њих су изашли срески начелник и двадесет старих, угледних сељака, рекавши да у селу владају ред и мир. Онај Немац је почео да се буни, али када је видео да је његов џип исправљен и да су све ствари ту, предомислио се. Немци су обавили посао због ког су дошли, и још су мало почашћени. Затим су отишли, а да ни један метак није испаљен.
“Написао сам извештај команданту бригаде, а он ме похвалио. Да сам убио она четири Немца, село би било спаљено а мештани стрељани”, сведочи Здравковић. Али, када је после рата доспео у комунистички затвор, изненађени Здравковић морао је да одговори на следеће питање иследника Озне: “Што ниси убио она четири Немца, па да те сад пустим кући!” Славко Здравковић је исувише добро знао да ђавоља комунистичка памет не може да разуме здраву српску сељачку памет. Зато је само рекао: “Дошло је такво наређење од вишег штаба”.
КО СУ ЗЛОЧИНЦИ?
Најзад, остаје фамозно питање злочина. Добрица Ћосић уз реч “четник” готово увек стави придев “кољач”. “Кољачима за краља и отаџбину” посветио је и једну посебну књигу, “Деобе”. Ако се читалац ослони само на Ћосићеву литературу, сврстаће четнике у ред највећих злочинаца, можда још и већих од усташа, док ће, с друге стране, помислити да су партизани ововековни свети ратници.
А шта се уистину дешавало пред Ћосићевим очима? На намештеном судском процесу пуковнику Кесеровићу, вођеном у Београду од 28. јула до 6. августа 1945. године, комунисти су, поред “сарадње са окупатором”, у први план ставили и злочине четника. Листамо записник са суђења у покушају да утврдимо какви су и колики били ти злочини. Ево цитата:
“ТУЖИЛАЦ: Ви сте огрезли у злочинству!… Нисте одговорили на питање колико је убијено у Расини од стране четника који су били под Вашом командом?
КЕСЕРОВИЋ: Ја нисам добио никакав извештај да је ко убијен.
ТУЖИЛАЦ: Ја мислим да је убијено 13 људи.
КЕСЕРОВИЋ: У Дренови није убијен ниједан.
ТУЖИЛАЦ: А колико је убијено приближно на читавој територији вашега корпуса?
КЕСЕРОВИЋ: Колико знам око петнаест.
ТУЖИЛАЦ: Па то је само у Расинском срезу. А Пешић? Одговорите који су убијени од стране џелата?
КЕСЕРОВИЋ: Ја не знам никога више.
ТУЖИЛАЦ: Ви признајете за петнаест, додајте томе и ових осам. То је двадесет три…”
И тако, на уједно и страшном и смешном суду, Кесеровић покушава да се одбрани, а јавни тужилац, Милош Минић, да увећа његов непостојећи злочин. Само, спорна цифра је далеко испод очекивања читалаца Ћосићевих књига о четничким злочинима. Па и иначе испод потреба комунистичке пропаганде. Зато је касније повећавана. Добривоје Секуловић у својој књизи даје списак од 25 жртава “четничког терора” у Жупи, који се делом поклапа са Минићевим списком. Секуловић говори о “клању”, док је на директно питање Кесеровић одговорио да су ти људи стрељани, чему се Милош Минић није успротивио.
А да ли је овде заиста реч о ратним злочинима? Кесеровић је покушавао да каже како је наведена лица осудио Преки војни суд, који је установљен и који је судио према законима Краљевине Југославије. Злочин постоји у случају прекорачења овлашћења, непоштовања прописаног поступка, убиства ван суда, и слично, иначе о злочину не може бити говора. Добрица Ћосић је био председник југословенске државе. Да је у то време једна партија основала паравојне формације и започела оружану борбу за власт, попут Комунистичке партије 1941. године, да ли би њени припадници били изведени пред суд и кажњени, или би их, можда, Ћосић идеализовао и посветио им неку нову књигу?
Ћосић сматра да је свако убиство једног комунисте од стране четника било злочин, а да је, с друге стране, свако убиство које су починили комунисти оправдано, јер, Боже мој, то је револуција, прелазак “на виши ступањ развоја”, и тако даље, а све то не може без жртава… Али, неће бити да је тако. Има нешто што се зове Библија, као и нешто што се зове право. На Ћосићеву несрећу, Божански и људски закони су вечни, па је самим тим његова литература пролазна, таман колико и закони ђавоље идеологије коју следи. Према писаним законима старим још од Римског царства, оружана пљачка назива се разбојништвом. Тачно то, ништа више и ништа мање, починио је његов Расински партизански одред када је опљачкао оних милион динара у селу Ратаје. И тачно то, разбојништво, чине његови комунисти у читавој земљи почев од октобра 1944. године.
А како стоји ствар са комунистичким злочинима које је Добрица Ћосић морао да види, а нигде их није описао? Крушевац су ослободили Кесеровићеви четници, 14. октобра 1944, да би се, после мањег сукоба са Црвеном армијом, повукли из града. Истог дана, поподне, у град су ушли партизани, и почели да стрељају “народне непријатеље”.
Колико људи су убили комунисти у Крушевцу и околини? Према специјалном издању “Погледа” о партизанским злочинима, чак 6.500. Крушевљанин Јеврем Марић изјавио је да је цифра још већа од ове. Према проценама Адама Стошића, “у Крушевцу је било интензивне ликвидације до краја 1944, када су Уредбом уведени блажи критеријуми”. Стошић не прихвата бројку објављену у “Погледима”, али ни верзију СУБНОР-а од неколико стотина ликвидираних. Сматра да су у крушевачком крају комунисти убили између две и три хиљаде људи, уз напомену да коначну цифру треба установити на основу докумената.
Највише ликвидација обављено је у Гарском потоку, на Багдали, у Борјаку и на брду Самар код Рибарске Бање. Обележено само обичним камењем са невешто урезаним крстовима, јер се другачије није смело, ово гробље код Рибарске Бање народ је називао “Маџино гробље”. Реч је о партизанском првоборцу Младену Трипковићу Маџи. Реагујући на написе “Погледа”, Маџа је у крушевачкој “Победи” од 8. марта 1991. године “одбијао све оптужбе”. Ево како је новинар пренео његову изјаву: “Био је у Крушевцу само петнаестак дана по ослобођењу, а што се тиче ‘Маџиног гробља’, ту су сахрањени побијени Немци, а не Срби. Знајући да је ‘строг борац’, можда су неки сељаци то приписали њему…”
Може бити да је Маџа убијао и Немце које су четници заробили у Крушевцу, па их предали Црвеној армији. Али, зашто је онда народ кришом обилазио и обележавао гробове на Маџином гробљу?
У емигрантској штампи објављено је да је и Добрица Ћосић учествовао у овом покољу Крушевљана. Колико је нама познато, то није тачно. Ми га оптужујемо само као сведока, то јест лажног сведока, а не и као учесника. Добро упућени Стошић каже да се Ћосић у ово време налазио у Топлици (Пуста Река), где је уређивао лист комунистичке омладине “Млад борац”. Одатле је авионом пребачен за Ваљево, одакле је камионом продужио за Београд, где је стигао неколико дана после тзв. ослобођења. У роману “Време власти” Ћосић описује свој долазак у главни град:
“У октобарском сутону 1944. године, у руском камиону са Комитетом, пратиоцима и куририма, први пут сам дошао у Београд…
Свест о томе да сам сведок највеће колективне среће Београда изазивала је у мени потребу да запамтим све што се те ноћи збива на Славији, док се козарачко коло витлало тргом… Касно увече оставили смо Крајишнике-пролетере да са грађанима славе ослобођење Београда и на његовим рушевинама грле играчице из козарачког кола…” Међутим, пред Ћосићевим очима дешавало се нешто сасвим друго. Комунисти су и у Београду стрељали Србе, заправо, највише у Београду. Према подацима америчког министарства војске, у престоници је убијено “између 13.000 и 30.000 људи”. Ћосићеви ратни другови у то време нису ни скривали своје намере: “Србија нема чему да се нада. За њу неће бити милости”, рекао је Тито у говору на Бањици. Стојан Прибићевић јавио је једном америчком листу 27. јануара 1945: “После ослобођења Београда… читаву недељу дана цивили се нису усуђивали да изађу на улицу”.
Истина о крвавим “ослободиоцима” Београда почела је да излази на светло дана тек после 1990. године. Сазнало се и за Белимарковића воћњак на Бањици, на коме се налазило највеће подземно складиште бензина на Балкану. Када су то складиште напунили лешевима, комунисти су почели около да копају масовне, плитке гробнице…
О каквој, онда “колективној срећи” Ћосић пише? Можда о срећи његових другова што су најзад успели да опљачкају скупе виле и станове?
У монографији “Под небом Крушевца” има једна фотографија која показује радост народа док ослободиоци, четници, улазе у град. На истом месту, свега неколико часова касније, тај исти народ дочекује партизанску колону. Овога пута не види се ни једна рука подигнута у знак поздрава, ни један цвет…
(31. МАРТ 1997)
