”Погледи” против невладиних
О ЈЕДНОМ СУДСКОМ ПРОЦЕСУ
”Погледи” против невладиних
Наш лист је почетком године поднео кривичну пријаву због клевете против лидера једне од многобројних тзв. невладиних организација, да бисмо је 3. јула повукли. Зашто?
АНТРФИЛЕ:
ДРАЖА О ЈЕВРЕЈИМА
У ”Погледима” не може бити антисемитизма и због тога што ми поштујемо равногорске идеје. Четници су спашавали Јевреје од нациста, што они нису заборавили. Поред осталог, Јевреји су заслужни за објављивање многих фотографија у нашим ”Албумима четника”, било да су их снимили током рата (Кентов фотограф, примера ради, био је Јевреј), било да су их сачували и уступили нашој редакцији.
Ево једног наређења генерала Драже Михаиловића о Јеврејима:
”РАСПИС: свим јединицама Југословенске војске у Отаџбини
7.4.1944.
Тел. бр. 884
У једном од наших листова као да се осећа нота антисемитизма (четници су штампали око 120 листова, међу којима и један дневни, ”Видовдан”, који је имао пет издања – прим. М.С). То је, пак, начисто да наш покрет не сме поћи тим путем. У овом рату страдали су Јевреји горе него ми Срби, а ми нисмо никада били против онога ко страда, па нећемо ни сада. У нас се никада није постављало питање Јевреја, већ питање режима. Ако не ваљају режими, не ваљају ни Јевреји, а ако су солидни режими и добар управни апарат, ваљаће и Јевреји. Али, у првом реду треба да ваљамо ми Срби.
Антисемитски напад не сме да се појави ни у штампи ни у пропаганди.
Забрањујем сваку грдњу, као и распиривање мржње према Јеврејима у говорима, на јавним састанцима или приватно по кафанама приликом изношења мишљења појединаца. Јевреји су људи као и остали народи, а у овом рату страдали су више чак и од нас Срба. Ако већ као прави хришћани не можемо да развијемо братску љубав према Јеврејима, онда не треба ни да распирујемо мржњу према њима.
Са сваким оним који буде у ма ком погледу ма шта рекао с намером да то буде против Јевреја, сматраћу као рад на остварењу програма љотићеваца, те ћу са оваквим поступати по закону и надлежности.
Чича”
(АВИИ, ЧА, 33-1-22 и 66-2-36)
ОСНОВНИ ТЕКСТ:
Све је почело Свилановићевим ”апелом против говора мржње”, још у јануару месецу. ДОС-ов министар иностраних послова није се, наравно, обратио иностранству, иако би то морало стајати у опису његовог радног места, нарочито због чињенице што су многи лидери и пропагандисти Новог поретка током протекле деценије против Срба говорили с таквом мржњом, да су своје малобројне опозиционаре подсетили на мржњу коју је претходни Нови поредак ширио против Јевреја.
Свилановић је, дакле, говорио о унутрашњим друштвено-политичким збивањима. Без обзира на поменуте околности, и то би могло бити у реду, мада ми по овим питањима радије слушамо Његову светлост Патријарха српског г. Павла. То би, дакле, било у реду да су Свилановићеве намере биле часне. Али нису. Брзо се показало да је он, у духу свог марксистичког васпитања и образовања, заправо покренуо још један талас борбе против ”великосрпског национализма”.
ПОСЛЕДЊИ ЗЛОЧИН 6. ЛИЧКЕ
Тај талас је брзо налетео и на наш лист. Прво нас је поменуо дневник ”Данас” у броју од 26-27. јануара. У чланку који у наслову не садржи ни једну српску реч (”Транс редизајниране нетолеранције”), о ”Погледима” пише дословце ово:
”За старим угледним породицама, чијих потомака ето нема, али су на делу потомци, како другачије, но мрских комуниста, жал жалују и крагујевачки `Погледи`:
`Не само међу лидерима ДОС-а на највишим државним функцијама, већ и међу њиховим представницима гледано наниже по вертикали власти, данас нема ниједног потомка старих, угледних српских породица. Авакумовићи, Теофиловићи, Белимарковићи, Бојаџићи, Марковићи, Стефановићи и хиљаде других, знаних и незнаних – а данас више незнаних – насилно су уклоњени са историјске сцене… Заиста, када би неко попут Ненада Чанка загосподарио најкултурнијим делом наше земље, да јединица његовог оца, злогласна партизанска Шеста личка дивизија, није осакатила Србију 1944-45. године? Зар Чанков супарник није потомак најпознатије војвођанске комунистичке фамилије Веселинов? Зар Жарко Кораћ није потомак водећег марксистичког теоретичара у земљи?
Зар из комунистичких фамилија не потичу и Коштуница, и Ђинђић и Свилановић… У ДОС-у нема чак ни пословичног изузетка који потврђује правило – сви одреда су деца комунизма`.”
Ако се неко не сећа принципа комунистичког новинарства, ево одличне прилике да се подсети. Основни принцип је следећи: директива власти је ”свето писмо”, а поставке ”светог писма”, је л` те, не морају се доказивати.
Јер, где су докази да у цитираном чланку из ”Погледа” има говора мржње? Зар ту нису само наведене елементарне историјске чињенице: комунисти су уништили српско грађанско друштво, да би његово место заузели најпре они, а потом и њихова деца?
Како је могуће да неко ко констатује било какву историјску чињеницу говори језиком мржње?
Или, с друге стране, како то треба преиспитивати прошлост, а да се не добије нека политичка етикета? Да ли, можда, треба писати супротно од начина који ”Данас” критикује? Рецимо овако:
”Јесу комунисти осакатили Србију, јесу починили невиђене злочине, али то не значи да њихова деца сада не треба да владају Србијом. Напротив, баш њихова деца треба да владају Србијом…”
Или је, можда, ”Данас” уочио једну материјалну грешку у цитату из ”Погледа”? Није, наиме, тачно да су сви лидери ДОС-а деца комунизма. Ипак има један коме отац није био ни комуниста, ни партизан: Драгољуб Мићуновић.
Отац Драгољуба Мићуновића није био партизан јер је Драгољуб Мићуновић лично био партизан.
Извињавамо се читаоцима због ове материјалне грешке у наведеном чланку.
”ДАНАСОВ” ГОВОР МРЖЊЕ
Погледајмо још једном, али овога пута пажљивије, реченицу из ”Данаса”: ”За старим угледним породицама, чијих потомака ето нема, али су на делу потомци, како другачије, но мрских комуниста, жал жалују и крагујевачки `Погледи`.”
Зар подсмевање овог листа није очигледно? ”Данас”, наравно, зна – јер то свако зна, јер је превише очигледно – да ни на једном битном положају у Србији нема потомака старих угледних породица, да их ту нема због страшног комунистичког злочина из 1944-45, и да су места која њима припадају заузела деца комунизма. И управо зато што зна да су ове чињенице превише очигледне, ”Данас” не покушава да их демантује. Он им се исмева. Користећи израз ”жал жалују”, ”Данас” се, међутим, не исмева ”Погледима” – прецизније речено не само ”Погледима” – већ пре свега тим старим угледним породицама, њиховој трагедији и фактичком стању успостављеном после њихове трагедије. А заправо: трагедији српског народа, коме је тзв. лумпенпролетаријат уништио најбоље синове и кћери, да би се ”на високо подигли сутерени”.
Е, сад, поставља се питање: какво осећање влада људима који су у стању да се исмевају нечијој несрећи, хиљадама незнаних и неопојаних гробова? Нема сумње, такве људе опседа мржња. Овај чланак ”Данаса” је школски пример говора мржње.
А то је једна сасвим логична ствар. ”Данас” је, као и већина дневних новина које данас излазе у ”Србији”, израстао из ”Борбе”, најстаријег комунистичког листа на Балкану. Они који нису учили занат у ”Борби”, дошли су из другог најстаријег листа на Балкану – ”Политике”. (Да подсетимо: од 1934. овај лист је пословао с парама Совјетског Савеза; принцип је био исти као данас, када новинаре купује западни капитал.) А један од основних постулата комунизма је антисрпство, изражено паролом ”борба против великосрпског национализма”.
УРЕДНИК ”МАРКСИСТИЧКЕ МИСЛИ”
Мржња је, заправо, друго име комунизма. На националном плану, реч је нарочито о мржњи против Руса и Срба. А иначе комунисти мрзе све неистомишљенике. И то је један од апсурда наших дана: да нама, православним хришћанима, такви приписују говор мржње.
Због тог апсурда ”Погледи” су, у границама својих скромних могућности, покушали да им стану на пут. Против једног од многобројних говорника мржње, који нас је директно прозвао, поднели смо кривичну пријаву Окружном суду у Крагујевцу. Од суда нисмо тражили само правду за нас, већ да једним симболичним гестом заустави овај најновији талас агресије неокомуниста на српски народ.
Притом, није од значаја особа коју смо тужили: Душан Јањић, негдашњи уредник часописа ”Марксистичка мисао” (на суду је од нас добио на поклон један примерак овог свог часописа из 1979. године), полазник комунистичке школе у Кумровцу (родно место диктатора Ј. Б. Тита), секретар Тоде Куртовића (један од функционера у доба класичног комунизма), и шта све не још. Сада је Јањић руководилац Центра за етничке односе, једне од безброј тзв. невладиних организација које, као, шире демократију у Србији.
Да чињеница кога смо тужили није од значаја, види се и по томе што нисмо тужили Биљану Ковачевић Вучо, која нас је највише од свих прозивала због наводног ширења говора мржње. Чак и у женском часопису ”Базар”. Ту је Биљана Ковачевић Вучо, поред осталог, рекла како сам током суђења са Јањићем за њу употребио израз ”Гебелсова кћи”.
Ево шта сам пред судом рекао.
У Немачкој, када је побеђен нацизам, није се могло ни замислити да истакнути нацисти или њихова деца обављају било какву јавну функцију.
У Србији, међутим, када је побеђен комунизам, сва битна места и у државном апарату, и у јавном животу уопште, заузимају или некада истакнути комунисти – било у политици, било у некој другој области – или њихови потомци. И они заступају једну апсурдну тезу: после полувековне владавине комунизма, Србији није потребна декомунизација, већ денацификација! Наравно, ми разумемо што они бране своје положаје, али они треба да разумеју нашу потребу да се бранимо од њих, комуниста и неокомуниста свих фракција.
У том смислу, навео сам и неке конкретне примере, а један од њих је и Биљана Ковачевић Вучо, чији је отац био ”шпански борац”, партизански командант и потом истакнути комунистички ”друштвено-политички радник”. Остао је упамћен по телевизијској серији ”Капелски кресови”, чији је сценарио написан на основу његових ратних мемоара.
Наравно, као што није проблем у Душану Јањићу, није ни у Биљани Ковачевић Вучо. Мало коме би сметало да једна, две, три, десет – или колико већ? – особа са комунистичким пореклом сада буде на неком видљивом месту (Биљана Ковачевић Вучо је, иначе, на челу једне од тзв. невладиних организација). Али, готово све особе које свакодневно гледамо на телевизији имају или црвено порекло, или црвену прошлост.
Ево, добар пример је и Кори Удовички, нови министар енергетике, такође ћерка ”шпанског борца” и комунистичког функционера. Дижући цену струје за 50 посто, сиромашним пензионерима који неће моћи да плате нове рачуне, поручила је да продају своје скупе станове и да тако измире дуговања електродистрибуцији. Дакле, опет једна изјава карактеристична за дете комунисте на високом положају, одрасло у свили и кадифи. Не може разумети да негде, далеко доле, живе људи, и то много њих, који после толико година под суровим комунистичким режимом, једноставно немају нити новца, нити било какву материјалну вредност.
Има, међутим, један још бољи пример. Ми обични Срби, када се заситимо свих тих комуниста и њиховог потомства, одемо на Равну Гору. А тамо, банку држи још један партизански син – Вук Драшковић.
СУДСКИ ЕКСПЕРТ – СОЊА БИСЕРКО
Подносећи тужбу против Душана Јањића нама, наравно, ни на крај памети није било да суд може пресудити у нашу корист. Како би то уопште било могуће, када неокомунисти седе и у владиним и у тзв. невладиним институцијама, а и једнима и другима је у залеђу Нови поредак? Тужба је имала циљ да открије један феномен на ефектнији начин, него што би се то могло учинити само новинским чланком. И тај циљ је остварен. Случај је заиста имао прилично велики публицитет, јер се вероватно први пут десило да неко из Новог поретка седне на оптужничку клупу – они су по правилу и судије и кадије.
Зато смо, уочи наиласка већих трошкова, који су се ускоро могли попети и до 50.000 динара, тужбу повукли. Међу трошковима нарочиту ставку заузело би плаћање вештака. Једног бисмо одредили ми, а другог Јањић. Јањић је као свог вештака најавио Соњу Бисерко…
Ово одустајање од тужбе ”Данас” је, у броју од 4. јула, пропратио следећим насловом:
”Победа против говора мржње”.
Биљана Ковачевић Вучо дала је следећу изјаву за овај лист:
”Ово одустајање `Погледа` прва је победа против говора мржње”.
А изјава Душана Јањића гласи:
”`Погледи` су само један од медија, део групе у којој су и неке невладине организације (које? – наша примедба) и групе за притисак које шире мржњу унутар српског националног корпуса, међунационалну и расну мржњу, пре свега према Јеврејима и исламском свету…
Још је важније да јавност приступи решавању проблема екстремизма који поприма облике неонацизма. `Погледи` су ту најмање важан актер. Важније је да државни органи започну одговоран посао и да медији стварају другачију климу”.
Разуме се, ”Данас” није испоштовао основно новинарско правило – ”да се чује и друга страна”. Као што рекосмо малочас, ово је добар подсетник за све који су заборавили принципе комунистичког новинарства.
Што се тиче изјаве Биљане Ковачевић Вучо, она је у принципу тачна, само што ово није први, већ за сада један од последњих српских пораза. Први пораз се одиграо тачно 25. маја 1943, када су на Трећој вашингтонској конференцији Черчил и Рузвелт одлучили да се искрцавање Западних савезника не изврши на Балкану, већ у Италији и Француској. Практично одмах Черчил је решио да се Балкан, изузев Грчке, уступи Совјетском Савезу и његовим агентима…
Један од адвоката Душана Јањића, Душан Игњатовић, у овом броју ”Данаса” рекао је где су они у ”Погледима” видели ширење расне мржње. Пронашли су два текста. У једном се каже да је ”Војислав Коштуница на челу јудео-масонске завере”.
Наравно, ова реченица се може сматрати антисемитском. Само, адвокат Игњатовић не каже да је она објављена у рубрици ”писма читалаца”. И читаве ове године, међу стотинак објављених писма, то је једино које се може квалификовати антисемитским. Дакле, ова квалификација се не може приписати нашој редакцији. Када бисмо ми антисемитска писма објављивали у великом броју, ствар би стајала другачије. Међутим, ми их и ретко добијамо, и ретко објављујемо. А да их не објављујемо уопште, то би била цензура.
СРБИ И ЈЕВРЕЈИ
Други је чланак Владимира Димитријевића ”Срби и Јевреји”. Јањић је и на суду помињао овај чланак – на моје велико изненађење. Наиме, са Димитријевићем сам се договарао управо супротно – да због извесних антисемитских појава треба објавити један документовани чланак у коме би се видело да су односи Срба и Јевреја кроз историју били много више добри него лоши, тј. да су, међу толиким позитивним случајевима, Мадлен Олбрајт и Ричард Холбрук тек изузетни случајеви.
Димитријевић је заиста написао такав чланак, који је потом, током бројних дискусија на интернету, коришћен искључиво против антисемита. Једну такву дискусију из ”Српске кафане”, најпосећенијег српског сајта, одштампао сам и дао адвокату за ово последње судско рочиште, али Јањић и његов адвокат су закаснили па им није уручена. У сваком случају, ко год жели, ову и друге дискусије лако може пронаћи на интернету.
Тражење антисемитизма у Димитријевићевом чланку подсећа на ону Ришељеову реченицу: ”Дајте ми један редак писма најпоштенијег човека, и ја ћу у њему пронаћи разлог да се он обеси”.
Ево како то изгледа у интерпретацији Јањићевог адвоката. Он тврди да се у чланку ”Срби и Јевреји” каже ”да се треба молити да и они који исповедају талмудски јудаизам `спознају истину`” – и да се у тој реченици крије антисемитизам. Наравно, ово је обично чупање из контекста. Јањићев адвокат је морао да цитира само ове две речи – ”спознају истину” – пошто Димитријевић изводи сасвим други закључак. Ево опширнијег цитата, јер је чланак ”Срби и Јевреји” један од најбољих на ову тему у последње време:
”…С друге стране, јудаизам који се као религија обликовао после страдања и васкрсења Христовог веома је одлучно против Христа, кога Талмуд сматра `лажним пророком` упућујући погрде Његовој Мајци и анатеме Његовим следбеницима. Талмудски јудаизам не признаје Христа за Месију исто као што и ислам сматра Христа за `пророка мањег од Мухамеда`. И то је чињеница која се не може поређи.
У области религије не може бити компромиса: Истина је Једна, Богом откривена, или је уопште нема (Пилат је питао Ваплођену Истину, Христа, шта је Истина, али то је пилатовски плурализам). То значи: православни хришћанин не може признати да је талмудски јудаизам у праву. Али то значи и ово: ако они који ту религију исповедају нису у праву, зар их треба мрзети?
Не, напротив. Треба се молити Богу да их призове Себи, да и они познају Истину…
1. Православни Хришћанин не мрзи Јевреје, јер би тако мрзео свој корен: од Мојсеја и пророка, преко Апостола, до Највише међу свим створењима – Мајке Божје. Иако талмудски јудаизам не признаје Христа за Месију, православни хришћанин нема разлога за мржњу према заблуделима, као што не мрзи ни представнике других религија који или погрешно доживљавају Христа (ислам) или не знају за њега (индуизам).
2. Срби су кроз векове добро живели са својим суседима Јеврејима, никад их не прогонећи због њихове вере и дајући им у својој држави сва људска и грађанска права. Највећи број Јевреја се са поштовањем односио према Србима и Србију сматрао својом Отаџбином. Било је зликоваца попут Моше Пијадеа, који су са српским изродима (Пенезић, Ђилас, Ранковић) учествовали у рату против Српства. Али то није правило, и не сме се уопштавати.
3. Није свака критичка реч о појединим Јеврејима – антисрпски настројеним – антисемитизам, исто као што ни свака критичка реч о Србима и њиховим манама није антисрбизам. Треба видети ко и са каквим намерама говори и, наравно, о чему говори.
4. Владика Николај није би мрзитељ било ког народа, па ни јеврејског: критиковао је све (а пре свега своје – Србе) који су `ратовали` против Христа као Јединог Спаситеља човека и света.
5. Скинхедси нису никаква `српска традиција`, него западноевропска политичка секта настала из субкултуре западног очаја и безнађа: она је у Србију, као и комунизам некад, или као идеологија `права хомосексуалаца на брак` данас, увезена са Запада, а није плод домаће памети и православне вере.
6. У смислу религијском, Срби имају једину Богом откривену веру; у смислу националне борбе за свој идентитет, они се од Јевреја могу учити жртвовању за свој род. Наравно, српско родољубље нема за циљ да себе сматра јединим могућим родољубљем на свету, него се заснива на начелу: `Своје воли, туђе не дирај`; `кад урадиш своје, помози и другом`.
7. Нека нас Бог Љубави, Света Тројица у Јединици, увек и свагда штити од сваке мржње.”
(ЈУЛ 2002)
