Ратни злочинац Јосип Броз
ПОВОДОМ ФЕЉТОНА У ”ГЛАСУ ЈАВНОСТИ”
Ратни злочинац Јосип Броз
Претежни део медија и даље чува ”лик и дело” негдашњег комунистичког диктатора. Зато, ево нових ”прилога за биографију”
ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ
У случају Јосипа Броза Тита не важи правило да се по смрти диктатора сазнају тамне стране његове биографије. Разлог је свакако тај што у Србији, и после свега, још није дошло до праве промене власти. Ј. Б. Тита и његове комунисте није заменила демократска власт, већ су их наследила њихова деца из бројних неокомунистичких фракција. Није, дакле, било дебољшевизације, већ сви ти неокомунисти, сада понајвише окупљени у ДОС-у, и даље спречавају продор истине о недавној прошлости. Тако, ”Политика”, ”Вечерње новости” и други листови, као и телевизије попут ”Пинка” или РТС-а, Ј. Б. Тита помињу углавном у афирмативном тону, а правих критичких чланака, или емисија, још увек нема.
Изузетак је београдски дневни лист ”Глас јавности”, који је летос објавио фељтон ”Тајни разговори Тито – Крајачић”. Реч је о снимку разговора вођеном средином шездесетих година прошлог века на Брионима, који је начинила, како се наводи, ”једна страна обавештајна служба”. И Стево Крајачић је, као и Тито, био Хрват. Као високи агент Совјетског Савеза, у комунистичкој хијерархији имао је јачу позицију од Броза, иако је овај био на челу једне државе.
Разуме се, главна примедба фељтону долази по питању аутентичности. А наиме, како можемо знати да је снимак разговора тачан, па чак и да је разговор уопште вођен?
Сумњи има места, али, део разговора о Брозовим злочинима током Другог светског рата заснива се на историјским чињеницама објављеним у ”Зборницима докумената” и књизи др Саве Скока ”Крваво коло херцеговачко”. Поменуте зборнике издавао је Војноисторијски институт у Београду још док је Тито био жив. Иако су у великој мери ”прочишћени”, у њима је ипак остало довољно компромитујућих докумената. Саво Скоко је у младости био партизан и очевидац злочина у Херцеговини, а касније, као пуковник и војни историчар, чак и сведок уклањања извесних докумената. Да ствар буде занимљивија, реч је о уклањању управо једног од два документа која се помињу у фељтону. Другим речима, може се претпоставити да је Тито после ових разговора са Крајачићем тражио да се уклоне и заостала компромитујућа документа.
ТИТО – КРАЈАЧИЋ
Али, пођимо редом. Ево најпре дела разговора Тита и Стеве Крајачића, према ”Гласу јавности” од 18. августа:
СТЕВО: …То је она инструкција која је упућена од тебе члану ПК Србије, где си заобишао нашег ”представника Срба”, Мирку Томићу, у којој је дато ”да треба ликвидирати и попове и калуђере”…
БРОЗ: Не сећам се, Ивек, свега тога. Можеш ли ми помоћи?
СТЕВО: Наш ”представник Срба” каже: ”…Први који је применио и потписао такво наређење Санџачко-црногорском одреду био је Јосип Броз. При томе, за бјелопољски срез, то Вам је, господине министре, следеће: ”Мобилисати, а ако неће, одмах стрељати”… а, у другом документу, упућеном истом одреду, крајем јануара и почетком фебруара 1942. године, каже: ”Све четнике побити, све куће им спалити, а жене и децу им отерати у жицу!”…
БРОЗ: Ивек, да ли у нашим архивама постоје та два документа?… Онај луди Кардељ могао ме је наговорити да потпишем било шта! Могао је и он, могао је и Ђилас…
СТЕВО: Руси су их тражили… Знаш, Јожа, да им се то морало дати…
БРОЗ: И да ми ништа не кажеш?
СТЕВО: Питаш ме о нечему што боље знаш од мене! Документа се могу увек вратити, уништити, те да их Владимир Дедијер не уврсти у твоје ”биографије”? Али, фотокопије, или фотофилмови, ће остати код Руса…
”ЧИШЋЕЊЕ” АРХИВА
А сада да видимо та два наређења. Прво од њих Ј. Б. Тито је упутио Штабу Црногорско-санџачког партизанског одреда 14. фебруара 1942. Ово наређење, које представља класичан пример ратног злочина, у интегралној верзији гласи:
”Морате обавезно стријељати све оне који су потпомагали четнике и били наклоњени њима. Исто тако расчистите са лабавим и колебљивим елементима. При свему томе морате бити потпуно енергични и без сваког милосрђа. Стријељајте масу оних који су били прешли из партизана на страну четника. Послије тог стријељања они који остану неће више помислити да тако нешто направе…
Поред овог, обавезно морате спровести мобилизацију људства у бјелопољском срезу. Оне који се не би јавили стријељајте…
Упамтите да је сада за нас важније убити и растјерати четнике него Талијане.”
Ово наређење не само што није уништено, него је објављено у ”Сабраним делима” Ј. Б. Тита, том 8, стране 206-208.
Друго наређење Тито је 10. марта 1942. послао Главном штабу за Црну Гору и Боку, а оно гласи:
”Ликвидацији четничких банди и пете колоне морате посветити сву пажњу. Против четничких банди у Васојевићима морате мобилисати што више људства. Када то четничко упориште ликвидирате, све ће остало ићи лакше… Ви морате прибјећи репресалијама против четника. Морате палити извјесне куће окорелих зликоваца и разбојника, а обавезно све куће четничких вођа и коловођа. Сва њихова имања треба конфисковати.”
Оригинал овог наређења је уништен, али касно, јер је претходно објављено у једном од ”Зборника докумената” (том 2, књига 3, документ бр. 34). Оригинал је чуван у Архиву Војноисторијског института у Београду, фонд НОР-а, кутија 2, регистарски број 16-2. Уклоњен је вероватно после наведеног разговора Тито – Крајачић. У својој поменутој књизи, на страни 20, др Саво Скоко о томе пише:
”Документ се више не налази тамо где је стајао. Изненађен том чињеницом питао сам пуковника Миша Лековића где се документ сада налази. Одговорио ми је да је тај документ извукао из фасцикле официр безбедности и некуд однео, под изговором да је реч о о фалсификату који је подметнут Титу. Документ није објављен у Титовим `Сабраним делима`.”
КОМПРОМИТУЈУЋА ДОКУМЕНТА
Мада су тимови историчара уклањали документа која су показивала комунисте у правом светлу, у ”Зборницима докумената” ипак је понешто објављено.
Ево, примера ради, Титовог наређења Црногорско-санџачком одреду од 5. фебруара 1942:
”Ликвидирајте са свим четничким бандама на вашој територији… Ликвидирајте све шпијуне, петоколонаше, разбијаче народне борбе на вашој територији. Сва њихова имања конфисковати.” (Зборник, том 2, књига 2, 323-324.)
У истом духу наређивао је и заступник Титовог Врховног штаба, Велимир Терзић, 21. децембра 1942:
”Противу четничких села, као што су Шаховићи и друга која сте споменули у свом извештају, која служе као четничка склоништа, гнезда и отпорне тачке – треба да предузмете оштре и немилосрдне мере… (Све четнике) или у борби или ван борбе, као и њихове помагаче и заштитнике, треба ликвидирати на лицу места.” (Зборник, том 2, књига 7, 151.)
Ј. Б. Тито је систематски припремао Србе-комунисте да убијају своје сународнике, па чак и рођаке. У говору једној српској јединици од 7. јануара 1943, овако је хвалио своје најбоље убице:
”Рука није задрхтала ни када се требало обрачунавати и са рођеним оцем, ако је он пришао издајницима четницима.” (Зборник, том 2, књига 8, 359.)
Ј. Б. Тито је строго водио рачуна да комунисти ратују пре свега против Срба. Када је чуо да су партизани имали мањи сукоб са Албанцима на југоистоку Црне Горе, одмах је, депешом од 21. октобра 1943, прекорио свог команданта Пеку Дапчевића:
”Нисте требали да се закачите са Албанцима, већ сте ваше снаге морали уперити према Србији. То је најважнија стратешко-политичка задаћа садашњице да се онемогући Дража”. (Зборник, том 2, књига 10, 397-398.)
Партизанске јединице Ј. Б. Тито је исто тако спречавао да се сукобљавају са окупатором, за рачун борбе против четника. ”Најхитније ликвидирати четничка упоришта на Тромеђи, с тим да се сада не напада личка пруга”, стоји у његовом наређењу 1. пролетерској дивизији из октобра 1942. године. (Зборник, том 2, књига 6, 320.)
Исти случај десио се и пола године касније. Тито, Ранковић и Жујовић послали су 29. марта 1943. следеће писмо секретару Покрајинског комитета за Босну и Херцеговину:
”Са 6. бригадом, појачаном са деловима Мајевичког одреда или Фрушкогорског, хитно се пребаците између Горажда и Међеђе на санџачку страну и чистите терен од четнка у правцу Заборка и Чајнича… На своме путу, тј. приликом пребацивања, не сукобљавајте се са Немцима, не предузимајте никакве акције на прузи, јер је то у интересу садашњих наших операција… Најважнији наш задатак сада јесте уништење четника Драже Михаиловића и разбити његов управни апарат, који представља највећу опасност за даљи ток народноослободилачке борбе.” (Зборник, том 2, књига 7, 271.)
И следећег месеца Тито је издавао сличне директиве. Телеграмом од 14. априла 1943. године, он наређује 1. пролетерској дивизији:
”За сада никако не нападати Горажде, нити долазити у сукоб са тим гарнизоном, као ни са осталим немачко-хрватским посадама у долини Дрине.” (Дедијер, Дневник, том 2, 432.)
Чак и у последњој фази рата, када су, уз огромну енглеско-совјетску подршку, комунисти најзад дошли до Србије, борба против окупатора и даље их није занимала. Свом 1. и 2. корпусу, Тито је 5. септембра 1944. године објашњавао циљ ”ослобађања” Србије:
”Упамтите да је у целокупној овој операцији основни задатак ликвидација четника Д. Михаиловића и недићеваца, као и њиховог апарата.” (Ј. Б. Тито, Војно дело, књига 1, 273.)
С друге стране, Ј. Б. Тито је одржавао добре односе са усташама, што се види из следећег документа:
”Продрли смо у крај у којем у селима има усташких елемената (Ракитница, Бјелемић и Ледићи, где су усташке страже). С четницима смо завршили у првом налету. Стигао је и батаљон који је донео храну петој бригади. Наишли смо у шуми на једног сељака са усташком капом. Села се налазе на сат и по одавде. Послали смо им писмо у којем их обавештавамо да настављамо својим путем и да их нећемо дирати.” (Дедијер, Дневник, том 2, 368-369, 202.)
Поред комунистичких, постоје и бројна немачка документа о сарадњи усташа и партизана. Нека од њих такође су објављена у ”Зборницима докумената” Војноисторијског института. Ево, примера ради, извештаја генерала Паула Бадера Вермахту од 10. априла 1942:
”Изгледа да је четничка група Дангић јако разбијена у борбама са хрватском војском и усташама у садејству са комунистима, тако да Дангић сада може да постигне само локалне успехе.” (Зборник, том 12, књига 2, стране 276-277.)
Не би ли колико-толико ублажили чињенице из Бадеровог извештаја, комунисти су ипак прибегли једном фалсификату. Наиме, у оригиналу није употребљена реч ”садејство”, већ ”сарадња” (Др Иван Авакумовић, Михаиловић према немачким документима, страна 45.) Колико је ова усташко-партизанска сарадња била кобна по српски народ Источне Босне, казује извештај пуковника Ериха Кевиша од 20. априла:
”Прелазак српских избеглица, скоро искључиво жена и деце, преко Дрине у Србију није се делимично могао спречити због слабо поседнуте границе на Дрини. Хрватске усташке и муслиманске јединице поклале су велики број избеглица који су хрлили ка Дрини, а делимично их побацале у реку. Међу онима који су побегли у Србију хара глад и пегави тифус.” (Зборник, том 12, књига 2, 306-307.)
”ЛУДИ КАРДЕЉ” И ДРУЖИНА
”Луди Кардељ” није могао натерати Броза да потпише баш све. Доказ је следеће Кардељево писмо Брозу од 2. августа 1941:
”Код неких другова постоји бојазан од репресалија (не у руководству), од уништења села и људи итд. Баш тај страх највише кочи одлучније приступање мобилизацији хрватских села. А ја држим да ће баш репресалије пребацити хрватско село на страну српског села. У рату се не смијемо плашити уништавања читавих села. Терор ће безусловно довести до оружане акције. У том духу смо и донијели сада наше конкретне закључке… Образовати одреде заједно са мачековцима. Треба изазвати њихову акцију. Терор против мачековаца подићи ће тек читаву Хрватску у отпор.” (Зборник, том 2, књига 2, 31.)
Тито није послушао Кардеља, али ово монструозно писмо сведочи о њиховој геноцидној политици према Србима. Иначе, не може се пронаћи ниједно наређење Ј. Б. Тита које би се косило са хрватским интересима.
Титови најближи сарадници такође су водили геноцидну политику против Срба и то нису крили. Када је 12. августа 1941. Светозар Вукмановић Темпо добио писмо Ђуре Пуцара о покољу 650 људи, жена и деце у околини Приједора, после чега се очекивало да ће Немци узети Србе у заштиту и укинути усташку власт, он је одговорио:
”Много више ме је забринула вијест да су окупатори ишли на укидање усташке власти у Приједору и да је читаву власт у граду преузела регуларна војска НДХ. Уколико окупатор почне стварати стање у коме ће се према Србима примењивати неки праведнији закони, то може да поколеба велики дио сељачких маса и да угрози развој оружане борбе.” (Светозар Вукмановић Темпо, Револуција која тече, страна 210.)
У писму Титу од 28. априла 1942. Раде Хамовић отворено говори о ”весељу” због убијања Срба:
”Сјутра судимо тринаесторици лица ради пљачке у Борчу. Надам се весељу – биће ваљда половина за стријељање. Замах другова из Херцеговине је обухватио и нас, јер заиста се не може никуда док се најприје у корјену не само ликвидира пета колона, него и они који ће да то буду за још 20 година… Све те петоколонаше ћемо да немилосрдно побијемо. Сутра баш реорганизујемо Обаљски батаљон. Смијенили смо све досадашње старешине, а сјутра ћемо да многима и судимо и заувијек пресудимо.” (Зборник, том 4, књига 4, документ број 104.)
Пљачка коју Хамовић помиње је, иначе, измишљења. Ових 13 Срба-партизана стрељани су у одмазди што су нанели губитке усташама приликом напада на њихову борачку тврђаву. Пошто је најзад попустио пред српским притисцима да се ово злогласно упориште нападне, Тито је направио план да се усташка главнина безбедно повуче, а онда је групу партизана оптужио за ”саботерство”. (Саво Скоко, Крваво коло херцеговачко, књига друга, стране 298-320.)
Пролећа 1942, у Херцеговини, комунисти су ликвидирали толико много српских цивила, да су их у једном селу напале голоруке жене. Командант нападнутог Краљевачког батаљона 1. пролетерске бригаде, овако описује тај догађај:
”Слушајући ове несрећне српске жене, које су се усудиле да голим рукама насрну на митраљез, свесне тога како се све ово може завршити, покушао сам да дођем до одговора на загонетно питање. Све је, међутим, било узалуд. Оне нису хтеле ни једну једину реч да изусте. Из очију им је севала неодољива мржња. Остала је и таква и она која је животом морала да плати покушај не само да морално до презира унизи Краљевачки батаљон 1. пролетерске бригаде, него чак и да доведе у питање и његов опстанак.” (Павле Јакшић, Над успоменама, књига 1, страна 235.)
ПАКЛЕНО НАРЕЂЕЊЕ
Како је могуће да су комунисти оставили тако велики број доказа о својим злочинима? Логичан одговор на ово питање је следећи: историчари који су ”прочишћавали” ратна документа, као и учесници догађаја, видели су толико грозота да им се на крају учинило како ово што су објавили заправо и није ништа страшно…
А које су то чињенице утицале на померање границе (не)нормалног код ових људи?
Као илустрација, послужиће нам наређење које је у име Ј. Б. Тита издао Арсо Јовановић, 27. децембра 1941. године. Под тачком 3, у овом наређењу се каже:
”Против окупатора комунистичке јединице не могу се борити, зато што је окупатор исувише јак, што је способан и спреман да уништи једним замахом целокупну нашу организацију…”
Тачка 4 гласи:
”Такође и са усташама бесмислено би било да се води са наше стране ма каква војна акција с обзиром на њихово модерно наоружавање од стране окупатора, а друго што усташе у овом по нас згодном времену истребљују српски народ који је у огромној већини против нас…”
Тачка 9 делује нестварно:
”Да команданти и полит. комесари уложе сва своја знања и силу да што више придобију уз комунистичке јединице што млађе, женског пола, како би могле послужити нашим друговима за природне сексуалне потребе. Ово је потребно у што краћем року учинити, ради подизања морала код наших другова приликом пресудних борби. Оне женске, које би евентуално остале у другом стању треба неопходно ликвидирати, поготову што као такве не би могле издржати наше тако често одступнице, а не смемо их остављати у позадини, пошто би наш непријатељ такве случајеве добро искористио у пропагандне сврхе против нашег покрета.”
Ово наређење запленили су четници потпуковника Николе Поповића марта 1942. године у селу Радовче у Црној Гори, у јединици Моше Пијадеа. Први пут га је објавио Радивоје Н. Брајовић у ”Американском србобрану” бр. 1128, од 2. августа 1955. године. У Србији, документ први објављују ”Погледи”, 15. јуна 1990. године.
Наравно, комунисти тврде да је ово паклено наређење фалсификат. Али, како им веровати после свих оних докумената која су сами сачували и објавили? Зар ово паклено наређење није само њихов логичан наставак?
Ствар се може посматрати и на овај начин. Противници комунизма имају своје јеванђеље, у коме пише: ”Не лажи”. А у комунистичком јеванђељу пише дословце ово:
”Ми се никад не можемо одрећи употребе сваког лукавства, сваке подвале и преваре, сваког незаконитог пута, или методе, гажења задате речи и изобличења саме истине.” (Лењин, ”Дечје болести комунистичких левичара”, књига 15, Москва 1920.)
(СЕПТЕМБАР 2002)
