Испод џамије – црква (1-2)
БИЈЕЉИНА
Испод џамије – црква
Када су почели радови на градњи џамије срушене у грађанском рату 1993. године, откривени су темељи православне цркве коју су Турцу срушили 1530. године
ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ
Година 2002. остаће запамћена у српској археологији по два велика открића. Најпре су у центру Новог Сада пронађени остаци српског насеља из 12. века, а потом је у центру Бијељине откривен велики број српских надгробних споменика из 13. и 14. века, као и темељи православне цркве.
До открића у Бијељини дошло је неколико дана после 2. децембра, када су започети радови на обнови џамије, срушене током рата 1993. године. Чим су багери закопали у темеље џамије, видело се да се испод налази још један темељ, као и да је подземна основа џамије направљена од великог броја надгробних споменика, са натписима на српском језику и писму.
Наиме, историји је давно познат начин турског освајања. У окупираним крајевима Турци су рушили цркве, или су их, што је био ређи случај, претварали у џамије. Најпознатије претварање цркве у џамију десило се у Цариграду, а код нас у Чачку (тј. у средњевоковној Градини), где су Турци ”прерадили” цркву задужбину Немањиног рођеног брата Страцимира (скоро четири века касније, по ослобођењу Чачка, дошло је до обрнутог процеса).
Бијељинско откриће доказује да су сем цркава Турци рушили и гробља, тј. да су затирали све трагове освојене цивилизације. Процес је пратила насилна исламизација. А све то се дешавало одмах после 1530. године, када су Турци окупирали Семберију.
Сада се већ зна да ово откриће није било усамљено. Наиме, испод многих џамија, које се по налогу међународних управника управо граде у Републици Српској, на местима џамија порушених у претходном грађанском рату – налазили су се темељи православних цркава и надгробни споменици исписани ћирилицом. Тако је било и испод најпознатије срушене џамије, Ферхадије, у Бањалуци, чија је градња заустављена после великог отпора грађана. Међутим, сви ти споменици из времена пре турске окупације, сада су нетрагом уништени, а њихово постојање је скривано од јавности. Практично, једино се у Бијељини десило супротно, ”захваљујући неким добрим људима”, како је то за ”Погледе” изјавио мр Мирко Бабић, директор Музеја Семберије, иначе археолог. Багери су уклоњени у последњи час, јер је неколико камиона са старим споменицима већ било однето на отпад. Сада је и тај отпад под заштитом, док не буде испитан.
Међународна заједница је уважила ново стање ствари. Радови на изградњи џамије су обустављени, а место је проглашено археолошким налазиштем и стављено под заштиту полиције.
Ово је тренутно највеће археолошко налазиште и у Републици Српској и у Босни и Херцеговини. Мада је на територији Босне и Херцеговине, Србије, Црне Горе и Далмације до сада откривено око 70.000 средњевековних надгробних споменика – познатијих под именом стећци – натписи су очувани на свега 325. У Бијељини је већ откривено девет натписа, а има их најмање 30-так, тако да се њихов укупан број сада повећава за десетак процената. Значај открићу, затим, даје чињеница што се готово сви до сада познати стари надгробни споменици налазе у кршевитим крајевима, док је Семберија плодна равница без имало камена. То говори да се овде у предтурско доба налазило не само велико, већ и богато насеље. Јер, према књизи ”Истина о богумилима” др Васе Глушца, стећке су градили богаташи, док је сиротиња могла да поставља само дрвене крстове.
Нема сумње да ће се и овога пута чути гласови како стећци припадају верској секти званој богумили, а не православним Србима. То је пропаганда стара још од 19. века, тј. од књиге католичког историчара Фрање Рачког ”Богумили и патерени”. О циљу овакве пропаганде више нема смисла ни говорити.
Мр Мирко Бабић каже да је број богумила у средњевековној босанској држави упоредив са данашњим бројем, на пример припадника секте суботара, са бројем верника Српске православне цркве. Богумилска секта препознава ле по томе што не признаје крст и што не гради цркве, већ своје обреде обавља у колибама, тзв. хижама, од којих ниједна није сачувана.
Сваки од надгробних споменика откривених у Бијељини има крст, а на једноме пише:
”Овде лежи Борислав Лучић, код своје цркве племените”.
Жеља грађана Бијељине је да се на овом месту отвори археолошки парк, а да се за џамију одреди друга локација. Међутим, сада је због беспарице доведен у питање и наставак археолошких истраживања. Према слову закона, ако се при градњи открије археолошко налазиште, његово испитивање дужан је да финансира инвеститор, а то је у овом случају исламска заједница. О томе, наравно, нема говора, па ствар преузимају Влада Републике Српске и Општина Бијељина. Међутим, они нису имали довољно новца, па се Музеј Семберије обратио јавности тражећи донације. Позивамо читаоце да помогну колико могу.
(ЈАНУАР 2003)
Археолошко налазиште у Бијељини (2)
ЏАМИЈА ПО ЗАПОВЕСТИ НОВОГ ПОРЕТКА
Још док археолошка истраживања нису била окончана, међународни управници Босне и Херцеговине наредили су да се сагради нова џамија, ”без обзира на то шта археолози буду пронашли”
ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ
”Хвала Богу што испод рушевина џамије нисмо нашли нешто више – само би смо се више нервирали”, кажу у Музеју Семберије у Бијељини поводом археолошких истраживања у центру града.
Наиме, када су минулог децембра почели радови на изградњи џамије срушене у грађанском рату 1993, откривено је да се испод темеља џамије коју су турски окупатори подигли у 16. веку налазила црква, као и да је у темеље џамије уграђен велики број српских православних надгробних споменика. На интервенцију бијељинског музеја међународни управници Босне и Херцеговине дозволили су да се изврше археолошка истраживања, а Бијељинци су се понадали да ће у центру града добити један лепи археолошки парк, у ком случају би се за џамију нашло друго место. Ово тим пре јер се одмах видело да је реч о највећем археолошком налазишту у Босни и Херцеговини.
Међутим, још док се није знало за исход истраживања, међународни управници су наложили ”да се градња џамије настави одмах након истека 15-дневног рока за археолошка ископавања, без обзира на то шта археолози буду пронашли”. Тако су се само оптимисти – то јест, необавештени – могли надати другачијем исходу. Јер, примера ради, археолошка истраживања у Добоју открила су да се испод срушене џамије налазе и темељи српске цркве, и велики број гробова, и то поред средњевековне српске тврђаве (која је потом постала турска, па аустријска), али узалуд. Међународни управници су једноставно наложили да се џамија мора направити баш на том месту.
КРСТ У ЏАМИЈИ
Шта је, дакле, откривено у Бијељини?
Извештај о томе поднела је група од шест овлашћених археолога – по три Србина и муслимана. То су мр Мирко Бабић, директор Музеја Семберије у Бијељини, који је уједно био и руководилац истраживања, затим др Александар Ратковић, мр Милан Ђурђевић, проф. др Енвер Имамовић, мр Лидија Фекежа и Мирсад Сијарић.
Археолози најпре кажу да су у овако кратком року успели да истраже свега 10 посто укупне површине на којој се налазила џамија. Пронашли су 22 споменика са натписима, од којих је 19 превезено у археолошку збирку Музеја Семберије. Затим констатују да ”нису нигде пронађени очекивани темељи средњевековне цркве, нити гробља”. Али, ”сви темељи џамије… подигнути су уграђивањем сполија, односно уграђивањем материјала који је раније био коришћен као надгробни споменик или део неке старије грађевине… У темељима и на локалитету… пронађени су бројни остаци фрагментованог зидног сликарства од којих неки имају и по три слоја пресликавања, углавном црвеном бојом разних вегетабилних орнамената, као и сполије од венаца и греда неке грађевине”.
Ево још неколико цитата из извештаја:
”Прочитани су и интерпретирани јединствени натписи са овог локалитета, који сада чине највећу ризницу средњовјековних натписа на простору цијеле БиХ, и шире. Ови старословенски натписи српске редакције дају драгоцјен допринос нашој науци, о чему ће се водити научне расправе још дуго у будућности…
Са сигурношћу је констатовано да је слој нетакнуте здравице овдје ситни црвенкасти шљунак, а изнад њега се налазио слој првобитног хумуса дебљине 20-30 цм, у коме је нађен само један фрагмент керамике (и то из римског периода)…
Судећи по великом броју истражених јама за велике дрвене стубове, прва џамија из 16. вијека у Бијељини била је највјероватније изграђена од дрвета и ћерпича, а затим је подигнута камена џамијска грађевина са темељима у које су били уграђени помињани надгробни споменици, и дијелови зида са малтером и фрескописом од неке старије грађевине…
Гробна мјеста су констатована у свим археолошким ископима изван саме џамије. Поменути минарет је пресјекао бар два гробна мјеста старије фазе… Само је гроб 1 имао једну руку прекрштену до појаса, док су сви други скелети били сахрањени по исламском обреду.”
Занимљиво је да на крају извештаја мултинационална група археолога предлаже ”да се једини сачувани стари зид џамије са средњовјековним споменицима конзервира на свом мјесту `ин ситу`. Овај зид би могао остати испод армираног стакла у унутрашњости обновљене џамије као трајно сведочанство о прошлости овог споменика културе”.
Ако се предлог усвоји, биће то јединствена џамија са видљивим православним надгробним споменицима, на којима, може бити, крстови још нису избледели.
ПОЛИТИКА И НАУКА
Да ли су археолози јасно и недвосмислено саопштили своја сазнања о овом археолошком налазишту?
Не би се рекло, нарочито ако се имају у виду ”полазне основе” које наводе у почетку извештаја.
А то су:
”Дошло се до изненадног сазнања да је ту негдје, у ближој или даљој околини, постојало хришћанско православно гробље…
Интерпретацијом натписа дошло се до поузданог податка да је, такође ту негдје, постојала црква коју је подигао извијесни Белосав Лучић, у којој је он и сахрањен…
Знало се такође да се Бијељина поуздано спомиње у историјским изворима први пут 3. марта 1446. године и да је имала насеље, али се о њему до сада ништа није знало”.
Дакле, шта се сада зна о том насељу? Читаоцу извештаја намеће се закључак: сад се зна да је то насеље било српско, јер су једини откривени споменици – српски. Али, зашто то није написано у извештају? Да ли наука страда због компромиса мултинационалне комисије и међународног притиска?
Даље: како је могуће да се у једном делу извештаја изричито каже да ”нису нигдје пронађени очекивани темељи средњовијековне цркве”, док у другом делу истог извештаја пише да су у темеље џамије уграђени ”дијелови зида са малтером и фрескописом од неке старије грађевине”? Зар се делови зида ”са малтером и фрескописом” иначе не сматрају остацима цркве?
Такође, како је могуће да се једном у извештају наводи како нигде нису пронађени остаци православног гробља, а други пут да је минарет ”пресјекао бар 2 гробна места старије фазе”, као и да је скелет у трећем гробу сахрањен на православни начин? Зар то нису остаци православног гробља? Штавише, Музеју Семберије се у међувремену из Рогатице јавила породица Лучић, која је раније живела у Бијељини, а онда се одселила у планинске крајеве, као што су се и иначе Срби склањали од Турака. Лучићи су сада тражили своја права, али… Треба ли уопште рећи како је прошао њихов захтев?
ЛОГИКА НОВОГ ПОРЕТКА
И ови случајеви – У Бијељини, Добоју, Требињу, Бањалуци и многим другим градовима, у којима су испод остатака џамија пронађени остаци цркава – јасно показују да је међународна заједница у Босни и Херцеговини на страни муслимана, као што је на Косову и Метохији на страни Албанаца. Странци спроводе свој план, у чијој основи је стварање мултикултурних средина по сваку цену. Прецизније, по цену изазивања новог грађанског рата. Нови поредак ради управо то: жели поново да измеша народе Босне и Херцеговине, како би некада у будућности, када процени да му то одговара, изазвао још један рат, као што је то учинио 1991. године.
Зато они сада инсистирају на обнови џамија на српској територији, а вероватно би подржали и обнову цркава на муслиманској територији, када би и тај подухват имао ко да финансира. Са црквама је, додуше, случај нешто другачији, јер су оне плански порушене још 1941. године (наравно, пре тога још у 15. и 16. веку). После Другог светског рата комунисти нису дозволили обнову цркава, док је у исто време изграђен рекордно велики број џамија. Но, то је друга тема.
Такозвани мулти-култи план подржава и муслиманско руководство, надајући се да је повратак муслимана на српску територију прва фаза у освајању целе Босне и Херцеговине. Ова тактика је објављена већ у уџбенику за први разред исламске веронауке из 1998. године: ”Азра, кћери моја, буди стрпљива. Бабо ће Босну ослободити, ако Бог да” (страна 53).
Међутим, упркос политици, и муслимани, као и Срби, чине оно што им говоре разум и емоције: свако иде код својих, односно – свако остаје код својих. И једнима и другима, као и трећима (Хрватима), јасно је да је то начин за успостављање трајног мира у региону, а не спровођење сулудих идеја некаквих бирократа, који се играју судбинама милиона зарађујући, притом, невероватних 25.000 евра месечно!
Ипак, рекло би се да народна воља – сва три народа – чини своје. До пре неку годину испред бијељинске општине често су се могле видети демонстрације Срба избеглица са муслиманске и хрватске територије. Тражили су дозволе за градњу кућа и станова у општини Бијељина, док су међународни управници упорно покушавали да их врате у места рођења која су остала на другој страни границе. Избеглице су победиле бирократију и сада се свугде око Бијељине могу видети стотине и хиљаде нових, већином недовршених, кућа. Тако Бијељина има 110.000 становника, више него примера ради Чачак или Краљево, и двоструко више него што их је имала пре грађанског рата. Чак и у Јањи, оближњој варошици која је за разлику од Бијељине имала већински муслимански живаљ, сада има много нових зграда и кућа са српским избеглица. ”Семберске новине” пишу да се у Јању вратило свега 90 муслимана (мада изгледа да је по среди штампарска грешка; вероватно је реч о 90 породица). И у самој Бијељини број повратника је минималан. Муслимани се враћају углавном из истих разлога из којих се и Срби враћају на њихову територију: да продају имовину, па да поново оду међу своје.
(МАЈ 2003)
