Зашто се савезници нису искрцали на Балкан?

11/09/2014

Питање отварања другог фронта и генералне стратегије победе над Немачком је више него и једно друго изазивало турбуленције у оквиру Англо-америчке коалиције, доводећи њихове односе на ивицу пуцања

Пише: Ненад Јаковљевић

Још пре него што су САД ушле у рат, Британци су развили и унапредили идеју о угрожавању немачких позиција преко Италије и Балкана. Концепт је подразумевао ослањање на блокаде, бомбардовања, субверзивне активности, наоружавање и опремање локалних патриота за побуну иза немачких линија и пропаганду – како би се ослабио немачки морал и способност да се одупру. Нагласак је на наношењу јаких удара покретљивим оружаним снагама на периферији немачке територије све до коначног ударца у самој Немачкој , када она буде потпуно исцрпљена и у колапсу. Ова идеја је заступана све до инвазије на Нормандију.

С друге стране, амерички концепт је заговарао инвазију на Европу надмоћним снагама из Велике Британије, сукоб крупних формација и уништење немачке војне силе. Овај план, који је предложио генерал Маршал, предвиђао је да се снаге концентришу за инвазију на Немачку преко Ламанша већ у пролеће 1943 . То је најкраћи пут из САД у срце Немачке, а траса напада у Немачку преко равничарских предела сматрала се лакшом него било која друга.

Чини се да су супротстављене политичке аспирације и различито виђење послератне политичке карте света утицали на стварање различитих војних стратегија и, још више, на повремене драматичне дебате војнополитичких представника унутар западне коалиције. Велика Британија је ушла у рат као водећа сила антиосовинског блока, огромна империја са доминионима у Африци, Азији, Океанији, а чија је жила куцавица био Медитеран са Грчком и целим Балканом као залеђем. Очекивала је да као победница у рату у најмању руку задржи право на своје колоније.

Америчко војно-политичко вођство је, са друге стране, сматрало да би некадашњи доминиони Француске, Холандије и Британије требало да буду под контролом Уједињених нација, којима би управљала Америка. Антони Идн, британски министар спољних послова, је одговорио да „америчка политика није претерано морална, тамо где су заступљени амерички интереси ”, док је британско министарство рата већ почетком 1943. издало један спис о англоамеричким односима, према коме је америчко министарство рата планирало да изгради војску од 10 милиона људи. У документу се наводи како је најважнији мотив био „потреба да САД буду војно јаке како би доминирале политиком УН и за време рата и у стварању мира после рата”. Британци су даље писали: „Ово води до коначне империјалистичке политике која циља на то да изгради моћ и углед на разним странама света. Тешко је занемарити чињеницу да се под изговором ратних напора то већ покушава, или је постигнуто, на рачун Британије у Аргентини, Новом Зеланду, Персији, Аустралији, Индији, Египту, Турској.“

Почетком 1943. индустријски и војни капацитети Велике Британије – која је готово две године сама сносила терет рата са Немачком, сопственим средствима – били су напрегнути до крајности, а људство у потпуности ангажовано. Британски ратни напор је достигао свој зенит крајем 1942. Са друге стране, бројност америчке војне снаге још није достигла планирани лимит, тако да је на бојиштима било ангажовано само неколико дивизија. Ратна индустрија је премашила ниво планиране продуктивности, а посебан успех је остварен у бродоградњи, која је у 1943. троструко премашила продуктивност из претходне године. Ово је било посебно значајно, јер је војним заповедницима омогућило независност од традиционално морнаричке силе каква је била Британија.

Конференција у Казабланки, јануара 1943, је најавила постепену промену у односу снага унутар демократске коалиције, који ће, како време буде одмицало, бити све израженији у корист Америке. Генерал Маршал је био на становишту да ће операције у Медитерану дефинитивно успорити концентрацију америчких трупа у Великој Британији, док би симултано проширење операција у Медитерану и концентрација снага у Великој Британији вероватно искључили све операције на Пацифику и у Бурми.
Начелник империјалног штаба сер Алан Брук је подсетио на заједничку одлуку да се првенство у генералној стратегији даје европском бојишту и уништењу Немачке, о чему је одлучено годину дана раније, на конференцији Аркадија у Вашингтону. Затим је додао да Британци и Американци не могу да лансирају масовну операцију на континенту пре 1944. Да би, у међувремену, ослабили Немце, требало би да покушају да развуку њихове снаге што је више могуће. Черчил је био привучен идејом да се Италија избаци из рата. Немци би онда морали да преузму одбрану Италије и део италијанских обавеза за одбрану Балкана. Посебно атрактивна му је била могућност да Турска послужи као база за нападе на нафтна поља у Румунији и за отварање црноморске руте према СССР-у, али и да одигра активну улогу у вези са савезничком “копненом” кампањом на Балкану.

Разлика у стратешким концептима је у потпуности потврђена од стране америчких и британских начелника штабова на конференцији у Квебеку, када је искрсла жустра расправа поводом предложене стратегије за пораз Осовине у Европи, а која је позивала на потпуну подређеност Оверлорду. Генерал Брук је рекао да је предлог неприхватљив. Британски став је био да су операције у Италији и на Балкану биле од суштинске важности за успешно спровођење Оверлорда. Британци су се успротивили тези да Оверлорд спречава спровођење операција у другим деловима Европе. Расправа је беснела три дана иза затворених врата, након чега су Британци присиљени на повлачење, што је био први видљиви ефекат промене равнотеже снага у америчку корист, упркос убедљивим аргументима њихових британских партнера.
Сем тога, пуна совјетска помоћ у рату против Јапана, после пораза од Немачке, била је од највећег значаја да би се осигурао брз и одлучујући пораз Јапана уз много мање америчких жртава него што би то иначе био случај. Ови закључци су пресудно утицали на дистанцирање америчког политичког вођства од Британије и предузимање нових корака за приближавање Совјетима.

Генерал Кларк: Одустајање од инвазије Балкана је једна од најкрупнијих грешака

Амерички генерал Марк Кларк, главнокомандујући на италијанском фронту након именовања Ајзенхауера за шефа операције Оверлорд, рекао је да је„кампања која је могла да измени целу историју односа Запада и Совјета – пропуштена. Не само по мом, већ и по мишљењу већине експерата који су упућени у ово бојиште, слабљење фронта у Италији ради инвазије јужне Француске – уместо инвазије Балкана – је једна од најкрупнијих политичких грешака донетих у рату… Стаљин је на Секстант конференцији (Каиро-Техеран) чинио све да наше снаге удаљи од Балкана. Због тога се толико залагао за Анвил операцију (искрцавање у јужној Француској), која би наше снаге удаљила од централне Европе… Доласком на Балкан, не само да би се скратио рат, већ би и Совјетски утицај тамо био драстично умањен… Наша одлука да останемо подаље од Балкана, Немце је недељама збуњивала… “

„Српске новине”, Чикаго, број 680, јул 2014.