Како су Титови комунисти прихватили Љотићеву идеологију и сву кривицу пребацили на Енглезе?

30/10/2022

Тито и Љотић. ФОТО: Википедија

Група комунистичких интелектуалаца добила је, пре више од пола века, задатак од Удбе (јединог правог владара, уз Броза, у Брозовој Југославији) да измисли идеологију, поткрепљену “историјом” која ће омогућити да удбаши вечито остану на власти. Тада су они решили да пређу на план “б”, односно са “тековина револуције” прешли су на “љотићевштину”. Недић је постао главни узор српске националне политике, а све што је тврдила и пропагирала његова управа, највише обојена умотворинама Димитрија Љотића, постао је мејнстрим новог српског комунизма. Настала су бројна књижевна дела која су, блаже или отворено, хвалила Недићеву политику за време рата. За узоре су тајно узимана дела љотићеваца из емиграције, која је удба по задатку доносила у Београд директно на сто ових аутора, који су на основу њих стварали романе, драме, песме и друга књижевна дела “инспирисана нашом недавном историјом”. Један од главних елемената те идеологије била је “енглеска кривица”. Они су у својим делима унели, просто утерали Србима у главу да су главни кривци за њихову пропаст у 20-ом веку била британска спољна политика, а нарочито њена круна
ПИШЕ: Милутин ВЕЛИСАВЉЕВИЋ

После Другог светског рата, по угледу на СССР, југословенски комунисти су довели у Београд једну групу младих људи и оформили кружок. Требало је створити комунистичког интелектуалаца. Специфичност ове југословенске верзије у односу на узора из Москве била је у томе што су совјетски омладинци – интелектуалци требали да објасне како је марксизам најбоље и најнапредније људско учење, а совјетски комунизам његово отелотворење.
У југословенском, односно српском случају, ови будући интелектуалци уопште то нису требали да објасне и бране пред народом. Њихов задатак био је да одбране пориве и разлоге револуције коју је предводила КПЈ и објасне народу да је то нешто најнапредније што се десило у историји југословенских (српског) народа.
Та група интелектуалаца је, због свог задатка, имала ауто-пут каријеру. Добијали су послове у културним институцијама, због њих су основане књижевне и друге награде где су били редовни лауреати, улазили су и временом управљали разним удружењима, попут Удружења књижевника Србије, док нису потпуно завладали Српском академијом наука и уметности. Са те позиције они су требали да одбране оно и за шта су ангажовани и пројектовани, односно културну супериорност југословенских комуниста “који су нас унапредили као нико у нашој историји”.
Пошто је судбина југословенског комунизма директно зависила од судбине совјетског узора, ова група људи добила је задатак од Удбе (јединог правог владара уз Броза у Брозовој Југославији) да измисли идеологију, поткрепљену “историјом” која ће омогућити да удбаши вечито остану на власти. Тада су они решили да пређу на план “б”, односно са “тековина револуције” прешли су на “љотићевштину”. Недић је постао главни узор српске националне политике, а све што је тврдила и пропагирала његова управа, највише обојена умотворинама Димитрија Љотића, постао је мејнстрим новог српског комунизма.
Настала су бројна књижевна дела која су, блаже или отворено, хвалила Недићеву политику за време рата. За узоре су тајно узимана дела љотићеваца из емиграције, која је удба по задатку доносила у Београд директно на сто ових аутора, који су на основу њих стварали романе, драме, песме и друга књижевна дела “инспирисана нашом недавном историјом”. Таквих дела, између средине 60-их (тада још стидљиво) и краја 90-их година, настало је на стотине, ако не и хиљаде…. Посебно је ова врста дела појачана после смрти Броза, да би у другој половини осамдесетих година прошлог века, просто експлодирала. Аутори су максимално промовисани. Њихова дела су постављана у најважнија позоришта, филмови и серије су почели бојити том бојом, ушли су у лектиру и за основне и средње школе, а државни књижевни критичари су се утркивали у похвалама тих дела и наградама тим ауторима. У међувремену, том друштву су се придружили и неки “омладинци”, аутори који су залуђени тим глупостима, или су такође били пројектовани, или су једноставно схватили да само уз ту главну групу из САНУ, могу успети у својој списатељској или универзитетској каријери. Тако се створила група аутора, која је изгледала, а поготово данас изгледа као хетерогена, због наизглед различитих политичких ставова, а у ствари су ударали у исте таламбасе, односно хвалили су Недића и промовисали, прикривено или отворено, љотићеву идеологију. Ти аутори су: Добрица Ћосић, Антоније Исаковић, Слободан Селенић, Дејан Медаковић, Борислав Михаиловић Михиз, Душан Ковачевић, Синиша Ковачевић, Данко Поповић, Војислав Шешељ, Драгослав Михајловић, Светлана Велмар Јанковић, Драгош Калајић, Драгослав Бокан, Бранко Петрановић, Видосав Стевановић, Радован Самарџић… И уз њих се може додати још сигурно њих 20-ак најутицајнијих аутора у Србији у последњих пола века.
Један од главних елемената те идеологије била је “енглеска кривица”. Они су у својим делима унели, просто утерали Србима у главу да су главни кривци за њихову пропаст у 20-ом веку била британска спољна политика, а нарочито њена круна. Патолошка комунистичка мржња према монархији је експлодирала до невиђених размера и на том задатку, управо као љотићевци, нису се либили да тешке фалсификате и недовољно утврђене тезе, постављају као неупитне истине и доказе који потврђују њихове тезе.
Кроз обавезну школску литературу, позоришне представе и ТВ серије, а поготово преко својих људи у политичким странкама које су имале наизглед различите идеологије, и посебно преко наступа на телевизијама разних “полуинтелектуалаца” жељних државне или универзитетске каријере, прикривени комунисти, огрнути различитим шињелима, а напојени на изворима Димитрија Љотића, Димитрија Најдановића, Ратка Парежанина или проф. Лазе Костића, успели су да Србима потпуно изокрену српску историју наопачке и извуку из фокуса кривице за српску пропаст своје давне налогодавце који су Србију уништили.
У том науму, елемент “енглеске кривице” био је један од најважнијих. Зато га је било врло важно уметнути у српски идентитет. Тамо и данас живи.