Полемика поводом четника

31/10/2022

Један од историчара Института за савремену историју критиковао је рад Милослава Самарџића као ‘’нестручан’’. Тим поводом, историчарка Ана Филиповић објашњава како су комунисти срозали српске институте, преобликујући их на совјетски систем, према коме они и данас функционишу
ПИШЕ: Ана ФИЛИПОВИЋ

Краљевска српска академија основана је 1886. године, као наследница Српског ученог друштва. Доцније је променила име Српска краљевска академија. Њених првих 16 академика именовао је лично Милан Обреновић, краљ Србије. Поред њих, било је и дописних чланова академије, чији је статус, у правом смислу речи, био почасни. Српска краљевска академија стварана је по узору на Француску академију наука, како је то и био обичај при стварању академија у Европи, у 19 веку. У својој основи она је имала 4 Стручне академије. У Академији друштвених наука била су четворица академика. Славни академици при академији друштвених наука били су: Чедомиљ Мијатовић, Милан Ђ. Милићевић, Љубомир Ковачевић и Панта Срећковић. Та Стручна академија била је задужена и за развој историјске науке, односно историографије у Срба.

Краљевска српска академија била је замишљена као најважнија и најпрестижнија научна установа Српског народа. Тај статус носила је од свог оснивања и тако је схватана, не само у државној номенклатури, него је постепено тако разумевана и у целокупном српском народу. Пред сам крај 19 века група академика, историчара и филолога, направила је план „Зборника за историју, језик и књижевност српскога народа“. Била је то колекција изворне грађе, језичких и правних споменика, без унутрашњег јединства и општих начела обухваћених Зборником. Ипак, та колекција представља стуб на који се ослањао развој историографије у Срба почетком 20-ог века.

Развој стручних академија био је архитектура по којој је требала да се гради кућа српске научне мисли и у којој је чувано сво национално научно благо. Тако је било све до Другог светског рата, када је држава окупирана. Српска краљевска академија у Другом светском рату прошла је кроз окупацију жестоко рањавана, као и целокупни српски народ.

После „ослобођења“ Београда, уследила је револуционарна промена власти у Југославији. У првом тренутку, када је велики број академика био у емиграцији, попут Слободана Јовановића, а када су се неки од њих вратили у земљу, попут Милана Грола, академија није радила. Очигледно је да је даљи рад Академије зависио од воље „ослободилаца“.

Академија је почела да обнавља свој рад незванично 1946. године, а од 1947. године почела је да се успоставља једна нова Академија. Прво што су „ослободиоци“ учинили у вези Академије била је промена имена. Тако је настала Српска академија наука (1960. године преименована Српска академија наука и уметности), а званично је нестала Српска Краљевска академија. Иако данас академици, а за њима и целокупна јавност, инсистирају на континуитету Академије, врло је тешко наћи реалне основе за такву тврдњу.

По узору на Совјетску академију наука, Српска академија наука постала је радна установа, од које се очекивало да помогне уздизање научних кадрова и оснивање истраживачких институција. Законом о Академији из 1947. године, извршена је реорганизација, па су се уместо Стручних академија формирала Одељења. Једно од одељења било је и Одељење за друштвене науке, у коме је била заступљена и историјска наука. (од 1971. године, формирано је посебно Одељење историјских наука).

Истим законом из 1947. године, опет по узору на Совјетску академију, дефинисана је улога о оснивању научних института у оквиру Српске академије наука. У току 1947 и 1948. године, основано је 20 института, а следеће године још 4 института. Први институт који је основан за област историјских наука био је Историјски институт.

Историјски институт основан је 15. јула 1947. године. Први директор те установе био је професор Виктор Новак, а његов заменик професор Георгије Острогорски, обојица дугогодишњи предавачи историје на Филозофском факултету Београдског универзитета. Историјски институт је имао амбицију да се бави целокупном историјом српског народа, као и простора на коме је живео српски народ. Тако је и формиран велики број секција Историјског института. Секције су биле подељене по временско-историјском и историјско-географском принципу. Неке од секција су се временом одвојиле у посебне институте или су прикључене другим институтима. На пример, античка секција је издвојена из Историјског института и прикључена новооснованом Археолошком институту. То је био други институт који се бавио историјом Срба. У марту 1948. године, из Историјског института издвојила се Византолошка секција и основан је нови Византолошки институт српске академије, чији је први и вишедеценијски председник био професор Георгије Острогорски. Дакле, Историјски, Археолошки и Византолошки институт била су три института који је основала САН (доцније САНУ). Знатно касније, 17. јула 1969. године, основан је и Балканолошки институт САН. Та четири института сматрају се данас академијиним институтима.

Треба нагласити да су институти временом постали самостални или су добили три оснивача: Владу Србије, САНУ и БУ. Тако су академијине ингеренције битно смањене, чак и код института који су основани у њеном саставу. Међутим, у оквиру секција Историјског института била је и секција за историју НОБ. Ту секцију званично је формирао Историјски институт и тако јој дао академски плашт, али је она била под контролом врха Комунистичке партије у Југславији. Сви чланови те секције, као и спољни сарадници, били су високопозиционирани припадници КОМ- партије. Самим тим, позиција секције за историју НОБ-а била је неодржива у додиру са академским друштвом из Историјског института. Зато се секција за историју НОБ –а издвојила из Историјског института. Нису постојали ни минимални услови да се они формирају као нови институт који би се бавио историјом. Историјска секција НОБ-а нашла је себи своје посебно место.

Филозофски факултет – одељење за историју

Значај историјске науке као темеља свих друштвених наука у оквиру академске заједнице једног народа схватили су још наши преци у време Карађорђа. Удоба оснивања Велике школе, 1808. године, управо су историја и право постављени као почетак развоја научног сазнања. Исто се поновило и у доба Лицеја, 1841. године. Читав 19 век, уз неколико успона и падова, историјска наука се развијала јасно и константно. Од свих наука у Срба, историјска наука је најспремније дочекала почетак рада Београдског универзитета, 1905. године.

Тако се наставило и у оквиру Београдског универзитета до Првог светског рата, када је историјска наука као стуб Филозофског факултета, изнела читав факултет на ниво његових европских пандана, а у самој историјској науци одшколовала низ младих историчара који ће прославити српску историографију. После Првог светског рата, тај рад је брзо обновљен, и историјска академска наука развила се у више различитих праваца са великим бројем историчара, за које и данас сматрамо да спадају у сам врх српске историографије.

Други светски рат је нанео тешке ране историјској струци у Срба. Већ на почетку рата страдали су: професор Владимир Ћоровић, ректор Београдског универзитета, један од најславнијих српских историчара, и професор Васиљ Поповић, један од најталентованијих српских историчара. Велики број српских историчара завршио је у емиграцији, одакле нису хтели да се враћају у стару државу под новом влашћу. Тамо су наставили да се баве српском историјом и оставили дела непроцењиве вредности, којима су дела домицијалне историографије о сличним темама била супротстављена, а често много лошија. Један број предратних професора остао је у Београду и учествовао је у обнови рада катедре за историју Филозофског факултета. Најпознатији од њих били су: Виктор Новак, Милош Ђурић, Георгије Острогорски и Васа Чубриловић. Управо ови предратни професори били су замајац да се може извести дефиниција да је постојао континуитет између одељења за историју на Филозофском факултету у Београду пре Другог светског рата и после револуционарне промене која се десила у Југославији.

Међутим, један догађај је јасно показао да се дисконтинуитет ипак десио и да се револуција догодила и на самом Филозофском факултету, као и у целој Југославији, и да академска заједница није била амнестирана од последица великих и револуционарних друштевних промена, ма колико се историчари Београдског универзитета труде да то сакрију или не признају.

Секција за историју НОБ-а Историјског института САН ( У), која се издвојила из рада матичног института, није успела да се формира као посебан институт, јер за то није поседовала ни минималне научне основе. Међутим, ова секција се није угасила, због максималне подршке врха КОМ – партије и Јосипа Броза – лично. Зато је вођа секције за НОБ одлучио да пребаци своју секцију на одељење за историју Филозофског факултета у Београду. Старији професори историчари нису имали снаге, а изгледа ни воље да се таквом решењу супротставе. Тако је настала катедра за предмет историја НОБ –а на одељењу за историју Филозофског факултета у Београду. Предавач предмета историја НОБ-а био је Владимир Дедијер, некадашњи стипендиста краља Александра и пропали студент, бивши дописник Политике из које је отеран, комуниста и ратни друг и пратиоц Јосипа Броза и самог врха Комунистичке партије Југославије у Другом светском рату. Тако се први пут у историји изучавања српске историјске науке десило да је предавач на неком предмету била особа која није ни завршила факултет, а камоли да је била обучена за наставни програм за предмет за који наставни програм није ни постојао. Иако су студенти том предмету прилазили са ниподаштавањем, катедра је опстајала, захваљујући апсолутном монополу политичке воље Савеза комуниста. Дедијерова „предавања“ базирана су његовим доскочицама, личним сећањима и Дневнику који је водио за време рата, оговарањима и тек формираним и ретко доступним архивалијама Службе државне безбедности.

Овакво стање трајало је свега 2-3 године, али не због снаге факултета да се овом ненаучном приступу одупре, него због политичких догађаја који су уследили. Милован Ђилас, један од највиших функционера Комунистичке партије, у листу Борба објавио је два текста, у којима се критички осврнуо на појаве у друштвеној стварности и на начин владања који спроводе његови партијски другови. Уследило је његово хапшење, политички, медијски и јавни прогон. Поред Ђиласа, тада је још страдао само Владимир Дедијер, који је у почетку подржавао његове ставове, да би се доцније предомислио. Избачен је из партије и са факултета, али није робијао, него је вољом партије отишао у САД, из којих се вратио када се ситуација примирила.

Предмет историја НОБ-а није укинут по одласку Владимира Дедијера, иако овај предмет није имао ниједног научног основа да се уопште може формирати. Нађено је компромисно решење да се изучава мало дужи период, од формирања државе уједињених Јужних Словена. Тако је настала катедра за историју Југославије, који и данас постоји на одељењу за историју Филозофског факултета у Београду. Најпознатији професори историје Југославије били су: Јован Марјановић, Бранко Петрановић, Ђорђе Станковић, Веселин Ђуретић, Љубодраг Димић и Мира Радојевић. Предмет историја Југославије данас обухвата период од оснивања Краљевине СХС, па преко историје Југославије до њеног распада, као и постјугословенско време. Дакле, нешто више од века наше најсавременије историје.

1968.

Криза владавине титоизма трајала је практично од почетка настанка те револуционарне државне творевине. Свака побуна, појединачна или групна, било да је условљена националним или социјалним разлозима, сузбијана је „чврстом руком“, односно државном пресијом чији је носилац била тајна политичка полиција, позната под именом УДБ-а. У сузбијању било какве побуне учествовала је и обична „народна“ милиција, а ако је било потребно и војска. Када је Броз одлучио да се отараси тог социјалног и идеолошког темеља, направио је политичку чистку, у стаљинистичком маниру, који му је био близак и изузетно добро познат. После Брионског пленума, из 1966. године, држава је наизглед кренула путем ка либерализму, односно оној врсти тог појма како су то схватали југословенски комунисти.

У то време, у Европи и САД-у, појавили су се нови културолошки покрети, који су претили да се претворе у политичке струје, па чак и партије, што ће се и десити, али знатно доцније него што је то тад изгледало. У изузетно хетерогеном систему јавили су се протести у више различитих земаља, због разних узрока и различитим поводима. Тако је, почетком јуна 1968. године, дошло и до студентских немира, а затим и протеста у Београду. Прави узрок те побуне пречесто се занемарује у нашој историографији, иако је у тој побуни написан велики број текстова, па и научних радова из различитих научних области. Генерација студената из 1968. године, практично је била прва генерација академаца који су рођени после Другог светског рата. Њихови професори и асистенти били су људи, већина од њих, који су факултете завршили у том комунистичком систему и углавном су познавали само тај систем вредности. Оно што је те две групације, које по природи односа морају бити блиске, ставило на различите стране била је социјални положај. Привреда у комунистичкој Југославији била је у очајном стању и студенти су видели да ће се тешко запослити после захтевних факултета, а ако се то и деси, да неће успети да остваре ни део својих материјалних потреба. Једном речју, студенти су органски осетили своју рђаву будућност. Са друге стране, њихови професори остварили су своје материјалне амбиције, били су део универзитетске, а многи од њих и партијске владајуће касте, која се добро разместила и пристојно живела у односу на сиромашно становноштво. Зато су били у обавези да чувају систем који их је протежирао, иако одређени број од њих није заслуживао академска звања која је носио.

Партијски врх брзо је схватио у чему је био главни проблем. Броз је рекао „да су студенти у праву“, и то је био практично крај студентских демонстарција из јуна 1968. године. Ниједан друштвени проблем није покренут, а камоли решен. Осим једног. Требало је социјално намирити све оне који су били незадовољни својим материјалним и друштвеним статусом. Међутим, универзитети су били већ пребукирани с верним партијским кадровима. Одлучено је да се намиривање свршених и будућих академаца, за које се сматрало да имају снаге да поремете монопол власти Комунистичке партије, намири преко новооснованих института за друштвене науке.

”Српске новине”, гласило ОСЧ ”Равна Гора”, Чикаго, октобар 2022)

Наставиће се