Помен Милутину Јанковићу

04/07/2025

Након молитве за покој душа изгинулих, окупљенима су се обратили историчар Милутин Велисављевић, као и Александар Јанковић (унук Вучића Јанковића), пензионисани потпуковник Војске Србије, који се захвалио окупљенима што ово окупљање већ полако постаје традиција

ПИШЕ: Срђан ЂОРЂЕВИЋ

Дана 3. јула Лета Господњег 2025, трећу годину за редом, у селу Дљин у Драгачеву, одржан је парастос потпоручнику Милутину Јанковићу (1913-1944), војводи драгачевском, команданту Прве драгачевске бригаде Првог равногорског корпуса Југословенске војске, и његовим верним саборцима који су своје животе положили за краља и отаџбину, бранећи српски народ од Немаца, усташа, Бугара, муслимана, Албанаца, комуниста, љотићеваца и других непријатеља.

Парастос су служили надлежни парох, јереј Мирослав Миленковић (унук мајора Радослава ”Досе” Филиповића), и протојереј-ставрофор Хаџи Далибор Милошевић (праунук редова Радојка Вујадиновића, који је живот положио у чувеној борби код краљевачке Ратарске школе, 15. октобра 1941. године), парох лучански. Међу 40-ак окупљених нашли су се и потомци рођеног брата и сестре потпоручника Милутина Јанковића и наредника Драгутина Јанковића.

Након молитве за покој душа изгинулих, окупљенима су се обратили историчар Милутин Велисављевић, као и Александар Јанковић (унук Вучића Јанковића), пензионисани потпуковник Војске Србије, који се захвалио окупљенима што ово окупљање већ полако постаје традиција.

Велисављевић је у свом говору предочио предисторију формирања, функционисање и значај жандармерије (чији је потпоручник Јанковић био припадник) у 19. и првој половини 20. века, а навео је, између осталог, и следеће:

”Они су били на платном списку Министарства унутрашњих дела, али обуку су пролазили у војсци… 1935. године, њих је било, на нивоу Краљевине Југославије, око 20.000. Њих нису чинили само униформисани жандарми, како их ми памтимо, него су их чинили и полицијски службеници, тзв. инспектори. Тих полицијских инспектора је било 2.499. Свака општина, оно што ми данас несрећно називамо месна заједница, имала је свог полицијског писара, кога је бирала сама локална самоуправа… Од 1935. жандармерија је подељена на девет пукова (плус два ванредна пука, полу-ескадрон и Дворска жандармеријска чета). Командант Дворске жандармеријске чете био је мајор Јездимир Дангић. Они су били задужени да прате краља и владу априла 1941. године. Да вам не би комунисти причали приче како су они носили злато и како је њих много побегло, нико ко није био уписан у протокол није могао да уђе у авион, Дангић то није дозвољавао, тако да је 3-4 авиона отишло празно… Милутин Јанковић је био један од првих жандарма, који је са својим командантом Дангићем дошао на Равну Гору…”

Затим се осврнуо на тајне састанке између пуковника Драгољуба Михаиловића и пуковника Јована Тришића, лета 1941. године, и на сву погубност одлуке Димитрија Љотића и Милана Недића да се расформира жандармерија и истовремено формира Српска државна стража. Говор је завршио следећим речима:

”Да знате зашто је Јанковић био тако оштар. Сви који су били у четничким јединицама и удружењима пре рата, у планинским пуковима, у Гарди или у гардијској жандармерији – сви су завршили на Равној Гори!… Улога жандармерије у српској историји од 1861. до 1941. године је била часна… Милутин Јанковић је, као што знате, разбијао усташке демонстрације у Загребу, разбијао муслиманске и Францетићеве снаге у источној Босни, стизао где нико није стизао, и у Црну Гору и на Косово, тј. радио је оно што му је био посао – а посао му није био да упада на Правни факултет! Дакле, имена која ми дајемо ономе што је имало другачији смисао некада је опасан симулакрум, који је гори и од окупације. Боље је живети у окупацији него ствари не назвати правим именом. Овакви јунаци су се рађали зато што су ударали на јачег, а не на слабијег, зато што су скочили на Хитлера 1941. године. Да ли можете ви да замислите шта је обичан народ, било где у Европи, мислио о Хитлеру после освајања Европе, пре свега Француске, и оног рата од свега 13 дана овде? А ми се плашимо Урсуле фон дер Лајен. Ето, дотле смо ми дошли…”

Интересантно је напоменути да су браћа Јанковић једни од ретких драгачевских четника који имају достојно спомен-обележје, што се, нажалост, још увек не може рећи за осталих неколико стотина погинулих драгачевских четника.

Бог душу да прости потпоручнику Милутину Јанковићу, његовом брату, нареднику Драгутину Јанковићу (који је целих 10 година провео у шуми), и свим њиховим саборцима.