Црна легија и пролетери заједно против четника

20/03/2013

Црна легија и пролетери заједно против четника
ПИШЕ: Милослав Самарџић

Као ни у Западној Србији крајем 1941, комунисти нису могли да се одрже ни у Источној Босни почетком 1942, пошто је народ тих крајева подржавао само своју војску. А управо та војска је комунистима била трн у оку, јер су је сматрали главном препреком у остварењу свог ратног циља, тј. у освајању власти. Зато је Ј.Б. Тито 8. фебруара 1942. издао наређење да партизанска главнина, уместо ка Сарајеву и Западној Босни, где су се налазиле усташе, нападе усмери ка Источној Босни:
”Сви одреди треба да усагласе своја дејства, а то је: да се територија Источне Босне очисти од четника и буде ван сваког четничког утицаја.”23
Комунистичке снаге биле су, међутим, исувише слабе за спровођење оваквог плана. Према немачким документима, мајор Јездимир Дангић, командант Источне Босне, имао је 20.000 четника, а партизани укупно 6.000 људи (локалне јединице плус остаци главнине пребегли из “Ужичке републике”). Тако комунисти доносе одлуку да у борбу против четника крену у сарадњи са усташама. О томе је генерал Паул Бадер, командант немачке Команде Србије (која је обухватала и Источну Босну), први пут јавио претпостављенима 20. марта 1942. године:
”Између хрватских комуниста, усташа и из Црне Горе наступајућих делова пролетерске бригаде, изгледа да је постигнут споразум по коме се ове групе не боре једне против других”.
У извештају од 31. марта он је имао више информација:
”Усташе, домаћи партизани и на крају наступајуће банде из Црне Горе боре се овде раме уз раме против борбених српских снага под Дангићевом командом.”24
У зборнику докумената немачког рајха, том XII, књига 2, који су комунисти објавили 1976. у Београду, из Бадеровог извештаја од 20. марта избачена је реченица о сарадњи партизана и усташа (стр. 231-234). Међутим, у Бадеровом извештају од 31. марта таква реченица није избачена (стр. 267). Вероватно је разлог тај што се “наступајуће банде из Црне Горе” у извештају од 31. марта не називају “пролетерским бригадама”, као у извештају од 20. марта.
О исходу борби четника с једне, а партизана, усташа и домобрана с друге стране, Бадер је јавио 10. априла:
”Изгледа да је четничка група Дангић јако разбијена у борбама са хрватском војском и усташама у сарадњи са комунистима, тако да Дангић сада може да постигне само локалне успехе.”25
У поменутом зборнику докумената немачког рајха остављен је део Бадеровог извештаја од 10. априла о сарадњи усташа и партизана. Али, реч “сарадња” замењена је речју “садејство”. Ево како, према овом зборнику, гласи цела Бадерова реченица:
“Изгледа да је четничка група Дангића тешко потучена у борбама с хрватским оружаним снагама и усташама, у садејству с комунистима, тако да Дангић, по свој прилици, није више у стању да постигне више од локалног успеха”.
Уз ову реченицу комунистички историчари у фусноти дају следећи коментар:
“У то је време Оперативни штаб Ударне пролетерске групе (2. и 1. пролетерска бригада) а према наређењу Врховног штаба НОП и ДВ Југославије, чистио Источну Босну од Дангићевих четника” (стр. 276-277).
Дакле, комунистички историчари су овим практично потврдили наводе из Бадеровог извештаја о “садејству” партизана и усташа. Заједно са усташком најозлоглашенијом јединицом, Црном легијом, против четника се борила партизанска главнина (једине две пролетерске бригаде које су тада имали) и то по наређењу Врховног штаба, тј. Ј. Б. Тита.
Нешто касније, немачка Команда Србије располагала је новим подацима: у извештају од 16. априла она спомиње да се “усташе и партизани” боре заједно, али да Дангић “још није сломљен”, иако се повлачи због несташице муниције.
У извештају од 20. априла, немачка Команда Србије каже да је ситуација “и даље нејасна и напета, јер партизани се боре само против Дангићевих присталица, а не и против усташа”. Писац извештаја, пуковник Ерих Кевиш, даље наводи: “Према расположивим извештајима усташе су се, наводно, с хрватским комунистима борили против Дангића”.26
Комунистички историчари објављују овај документ без цензуре, уз коментар да су се четници “игром случаја” нашли између партизана и усташа. Они су, наравно, скривали континуирану сарадњу усташа и комуниста још од 1929. године.
Према Бадеровом извештају Команди Југоистока од 20. априла, “продор хрватског усташког потпуковника Францетића до Дрине претворио се у уништавајући ударац против снага Дангићеве групе”. Францетићев напад био је успешан зато што су се “усташе наводно с хрватским комунистима бориле против Дангића”, како стоји у Бадеровом извештају, а свакако и зато јер су против четника наступале и јаке немачке формације.27
У извештају оперативног штаба борбене групе “Бадер”, упућеном 22. априла генералу Бадеру и Команди Југоистока, стоји да је “расположење српских устаника врло потиштено при почетку офанзиве и изненадном продору кроз троструки положај Срба”. Међутим, пише даље у извештају, “појава једне нове групе у Власеници, која је дошла из Србије, опет је положај Срба вратила у пређашње стање”. Ова група је наоружана, како пише у истом извештају, “путем `такозване избегличке помоћи` у Београду”. Немци су утврдили постојање “и других група исте врсте”.28
Те “друге групе” стизале су по наређењу генерала Драже Михаиловића, који је стање на фронту у Источној Босни пратио из дана у дан, помажући колико је могуће. Нарочито ангажовање Дража је тражио од јединица наслоњених на Дрину, попут Златиборске бригаде капетана Милорада Митића и Церске бригаде капетана Драгослава Рачића, а исто тако и од својих људи легализованих у јединицама Милана Недића на овом сектору. То су били потпуковник Радојко Јовандарић, негдашњи командант Котленичког четничког одреда, сада легализован у Бајиној Башти, и мајор Момчило Матић, командант Недићеве Дринске групе српских оружаних снага. У радио депеши Лазару Тркљи од 15. априла, Дража наређује да се “потребне снаге” узму од Рачића, Митића, Јовандарића и Матића.29
Најважнију улогу одиграо је потпуковник Момчило Матић, чија је шифра у четничком систему везе била ”Капуцо”. Упркос тешком положају, он је успео да се одржи још годину дана. Једну од последњих радио депеша послао је Дражи 3. марта 1942:
”Недић ми усмено саопштио 28. фебруара да доведем целу групу у Београд до 15. марта ради преформирања, моје је мишљење ради ликвидације. Немци то још нису аминовали. У случају да је Недићева одлука извршна, молим за наређење где да кренем са најмање 200 људи”.29а
Матић је, дакле, прозрео да га је Недић открио, али се није на време склонио, па су га Немци ухапсили и одвели у логор.
У извештају генерала Бадера од 19. марта 1943. године пише да су одреду Машана Ђуровића и Момчила Матића разоружани ”како би се спречило њихово садејство са батаљонима ДМ у Херцеговини и Црној Гори”.29б
Капетан Никола Калабић, командант Горске краљеве гарде, известио је Дражу 20. марта:
”Матићева група није заправо разоружана, већ само што је једна чета од 20 људи у Босни… остало људство упућено… по Вашим ранијим инструкцијама делом преко Дрине а већим делом преко Увца и Лима, један део прикључио се Златиборској бригади и Божи Јаворцу. За ово крив је Матић јер се изрекао да ће ићи у шуму…29в
Сутрадан се јавио и капетан Милорад Митић, командант Златиборског корпуса:
”Матић изненада разоружан и његов штаб. Одмах Немци појурили на терен да разоружају људство. Успели само у Бајиној Башти. Остало избегло. Већина ван границе. На реону прихваћени. Пет шестина избегло.”29г
Међутим, управо у пристиглим четницима – за које су говорили да се “тобоже боре против усташа” – комунисти су видели своје највеће непријатеље. Допуштајући могућност да локални четници, ако буду заробљени, “добровољно” пређу у партизане, у вези с придошлицама из Србије Ј. Б. Тито је издао овакво наређење:
”Све четнике из Србије стрељати без икакве разлике.”30
Извештај оперативног штаба групе “Бадер” од 4. маја 1942, даје следећи опис ситуације у Источној Босни:
”Продор у лук Дрине-Власенице-Сребренице, који су извршиле усташе под потпуковником Францетићем, сломио је тамошњу доминантну снагу устаника и довео до поновног освајања најважнијих места на овом подручју. Тај продор је на тај начин учинио непотребном једну већу акцију предвиђену Операцијом “Трио II”.”31
Комунисти су се још једном повукли у италијанску окупациону зону, пошто су, како пише у истом извештају, “очигледно о предстојећим догађајима (били) обавештени од хрватских официра”. Један од Титових људи за везу са усташама био је Едвард Кардељ, који се тада налазио у Сарајеву. Извештавајући Ј. Б. Тита о покретима усташких и немачких јединица, у писму од 15. јануара 1942, Кардељ напомиње: “То су вести из поузданих (теби познатих) извора…”32
Сем Кардеља, Ј. Б. Тито је међу Хрвате послао и Иву Лолу Рибара и Владимира Велебита, којима је 6. марта 1942. наредио:
”Наша је дужност да хрватској војсци објаснимо опасност која прети хрватском народу у Босни и другим крајевима од стране српских четничких банди, од стране српске хегемонистичке клике… На том питању ми морамо добити хрватске војнике, па и официре… На том питању треба да се споразумете са напредним деловима Хрватске сељачке странке, да они преко својих веза утичу у хрватској војсци да она прилази нама и да нам даје оружје и муницију.”33
Комунистички делагати су се слободно шетали Загребом, па их је Ј. Б. Тито упозорио да то не смеју чинити, упркос добрим односима са Хрватима, следећим писмом:
”Будите опрезни! Предузмите мере да се прекине са малограђанским, фамилијарним посјетама и састанцима, као што је то случај код НН.”34
Реч је о Владимиру Велебиту, чији је отац, као аустругарски генерал и пријатељ немачког генерала Хорстенауа, утицао да се комунисти у Загребу осећају као код своје куће. С једне стране, ово је комунистима било од користи, али је с друге стране дружење њихових делегата са Немцима и домобранима, а нарочито са усташама, негативно утицало на Србе у партизанским редовима. Нема вести да су Срби партизани сазнали за мисију Велебита, Кардеља и Рибара, али су зато добро видели сарадњу усташке Црне легије и 1. и 2. пролетерске бригаде против четника у Источној Босни. О томе др Иван Авакумовић пише:
“Кад су Срби у Средњој и Источној Босни осетили шта комунисти раде и спремају, организовали су пучеве у многим партизанским одредима. На Озрену, Романији, код Зенице итд, српски сељаци су отерали или побили комунисте”.35
Наиме, мада су партизанске одреде већином чинили Срби, они су систематски усмеравани против српских трупа које су грчевито браниле српски народ – па тако и родбину Срба партизана – од усташких покоља. Командант партизанског Бирчанског одреда Михаило Милосављевић Шпанац и његов помоћник Цвијетан Мијовић Мујо, писали су 2. марта 1942. године Врховном штабу дословце овако:
”Мислимо да је хитна потреба доласка бригаде, али не да се ангажује у борби против усташа, већ против Рачића и официра и њихових жандара.”36
А Ј. Б. Тито је 29. марта писао командантима 1. и 2. пролетерске бригаде да је њихов долазак у Источну Босну имао “и негативних страна, јер је извршен у вријеме када су четничке јединице водиле борбу са усташама код Хан Пијеска”.37
Тако је у Источној и Средњој Босни под командом Ј. Б. Тита остао само мали број Срба, који је био потпуно индоктриниран комунизмом.
Сумарни извештај Групе “Бадер” послат је 20. маја 1942:
”У очишћеном делу немачког посадног подручја, предузете мере за смирење земље показују свој досадашњи успешан напредак. Из поређења стања пре почетка операције са садашњим стањем, јасно се види да су досадашње мере за смирење земље биле успешне. Ипак, не сме да се сумња да овај мир неће бити нарушен већим спољним или унутрашњим поводом. На пример, новим устанком Срба под Дражом Михаиловићем, погоршањем положаја Осовине или новим усташким зверствима над Србима.”38
Писац извештаја не помиње опасност од комуниста.
Нова немачка документа о сарадњи комуниста и усташа у борби против Дангићевих четника објављена су 2005. године, и то први пут у једном службеном војном часопису – “Војноисторијском гласнику”. Реч је о приказу књиге немачког историчара Клауса Шмидера “Партизански рат у Југославији 1941-1944”, у коме се поред осталог каже да је на слом Дангићевих четника “утицала тактичка сарадња између усташа и партизана почетком априла 1942. која је трајала око две недеље. У том периоду су усташе два пута испоручиле муницију партизанима”.39
Дакле, овде је нов податак о испорукама муниције, док ограничавање сарадње усташа и партизана на две недеље не стоји. Видели смо, већ позната документа казују да је та сарадња током борби у Источној Босни трајала око месец дана, односно онолико колико је било потребно. Такође, већ је било познато да су хрватске формације још у ово доба снабдевале партизане муницијом, али су комунисти скривали усташе иза термина “хрватска војска”. Примера ради, за период пре овог о коме пише Шмидер, делегат Врховног штаба за Источну Босну Светозар Вукмановић Темпо 31. марта 1942. године извештава о делатностима Гласиначког партизанског батаљона и Рогатичког партизанског одреда:
”Истовремено они су добили задатак (Рогатички одред – прим. аут) да се повежу са неким официрима хрватске војске у Подроманији, са којима је већ успоставио везу Гласиначки батаљон и од којих су добили нешто муниције.”40
Савез комуниста и усташа против четника отежао је ионако трагичан положај српског народа у Источној Босни, о чему сведочи извештај немачког пуковника Кевиша:
”Прелазак српских избеглица, скоро искључиво жена и деце, преко Дрине у Србију није се делимично могао спречити због слабо поседнуте границе на Дрини. Хрватске усташке и муслиманске јединице поклале су велики број избеглица који су хрлили ка Дрини, а делимично их побацале у реку. Међу онима који су побегли у Србију хара глад и пегави тифус.”41
Реч је о последњој фази немачко-хрватске Операције “Трио 1”, током које је сломљена четничка линија фронта према Дрини. Четници су желели да обезбеде повлачење избеглица преко Дрине, како би их спасили сигурне смрти, али у томе нису потпуно успели. Формално, Операција “Трио 1″ била је уперена и против комуниста, али њих су усташе држале даље од немачких јединица. Непосредно уочи покоља српских цивила на Дрини, 1. и 2. пролетерска бригада раздвојиле су се од усташа и отишле у Црну Гору.
Трагедију српског народа у Источној Босни, после пада троструке линије четничке одбране, описао је и војвода Доброслав Јевђевић:
”Почетком априла 1942, две немачке дивизије и једна усташка и домобранска, извршили су концентрични напад на слободну територију среза Рогатичког и Вишеградског. Наши борци не могући одолети десетострукој надмоћи, повлачили су се ка Дрини и Србији. Побеснили непријатељи клали су и старо и младо и наша војска крене цео народ пред собом са стоком и нешто покретне имовине. Наше чете, задржавајући навалу, гинуле су једна за другом, док су збегови ужурбано кретали ка Дрини код Старог Брода, слегло се око 7.000 српских душа са својим благом.
Само онај ко позна Дрину, знаде каква је она у пролеће, она Дрина о којој народни песник пева да ваља дрвље и камење. Нигде моста, нигде брода а борба се све више приближује. Народ је секао јеле и целу ноћ журно правио сплавове али је Дрина тргала већину од њих. У зору, 7. априла, усташи и Немци приближише се Дрини. Једна петина народа била се је пребацила. Хука борбе, хука Дрине, њиштање хиљаде коња и рикање говеди, плач жена и деце. Бацачи већ гађају у масу, из неба авиони сеју смрт а у том часу и једна немачка бригада се указа на другој обали Дрине сејући смрт из аутоматских оружја. Настао је пакао. Хиљаде лешева људских и животињских пливали су Дрином. Усташи су већ избили на обалу. Један део бораца мешао се са њима на нож, у борби. Народ је скакао у валовиту реку. Три стотине и двадесет девојака стајале су још на обали. Чекала их је срамота, силовање и смрт.
И десио се пример каквог историја не памти. Племените девојке српске, са стена на обали скакале су у групама у реку, бирајући смрт у валовима рађе него срамоту. Свих, три стотине и двадесет до последње. Немци са десне обале су обуставили паљбу и отишли запрепашћени тим призором. Усташи су настављали клање. На обали су ухватили још четири стотине људи. Заклали су их одмах. Од осам хиљада, прешло је тог крвавог 7. априла у Србију, три хиљаде и три стотине из среза Рогатичког и Вишеградског.”42
Трагедија 320 девојака, 7. априла 1942. године, је најмасовније самоубиство забележено у српској историји.

ИЗВОРИ:

23 И. Авакумовић, Михаиловић према немачким документима, 44. Према: Зборник докумената, том IV, књига 3, 169.

24 И. Авакумовић, Михаиловић према немачким документима, 44.

25 И. Авакумовић, Михаиловић према немачким документима, 45.

26 Зборник докумената, том XII, књига 2, 306-307.

27 и 28 Зборник докумената, том XII, књига 2, 307, 322.

29 Зборник докумената, том XIV, књига 1, 206.

29а АВИИ, ЧA, K-293, рег. Бр. 3/1.

29b Зборник докумената, том XII, књига 3, 185.

29в АВИИ, ЧА, К-293, рег. бр. 4/1.

29г АВИИ, ЧА, К-293, рег. бр. 4/1.

30 Зборник докумената, том II, књига 2, 243.

31 Зборник докумената, том XII, књига 2, 384.

32 Зборник докумената, том II, књига 2, 223-224.

33 С. Краков, Генерал Милан Недић, књига друга, 113. Према: Зборник докумената, том II, књига 3, 58.

34 С. Краков, Генерал Милан Недић, књига друга, 114. Према: Зборник докумената, том II, књига 3, 61.

35 И. Авакумовић, Михаиловић према немачким документима, 46. Авакумовић цитира и комунистичког писца А. Сарајлића, који у књизи “Преглед стварања босанскохерцеговачких јединица НОВЈ” (Сарајево, 1958), на страни 139 пише како су “четничке коловође… успјеле да разбију изнутра већину партизанских и добровољачких јединица у Источној Босни и да их приведу на страну четника”.

36 С. Краков, Генерал Милан Недић, књига друга, 123. Према: Зборник докумената, том IV, књига 4, 69-70.

37 С. Краков, Генерал Милан Недић, књига друга, 127. Према: Зборник докумената, том IV, књига 3, 258.

38 Зборник докумената, том XII, књига 2, 434-435.

39 Војноисторијски гласник, 1-2/2005, страна 151.

40 С. Краков, Генерал Милан Недић, књига друга, 131. Према: Зборник докумената, том IV, књига 4, 106-107.

41 Зборник докумената, том XII, књига 2, 306-307.

42 Д. Јевђевић, У служби српском народу, 63-64.