Добрице, седи, један!

20/03/2013

ЦЕНЗУРА ”ПОЛИТИКЕ” И ”ДНЕВНИКА”

Објавили су још један скандалозни фељтон познатог комунисте Добрице Ћосића, а онда су одбили да објаве деманти под насловом ”Добрице, седи, један!”, који следи

ПИШЕ: Милослав Самарџић

Невероватно је како неко пише толико дуго, ваљда преко 70 година, а никако да научи да пише! Добрица Ћосић је заправо идеалан пример како не треба писати, што поново видимо у фељтону који му ових дана објављују ”Политика” и ”Дневник”.

Прво правило које Ћосић не зна је да писац не сме вређати јунаке својих књига. Па макар они били и четници, које толико мрзи. Дужност писца је да што сликовитије опише своје јунаке, с акцентом на њихове кључне поступке. Читалац ће после сам видети који је јунак књиге добар, а који зао. Само лош писац ће за свог истомишљеника написати да је ”разуман” и у истој реченици назвати другу страну ”олошем”, и то ”српским олошем”.

Тако стижемо до још једног правила које Ћосић упорно крши: да се чује друга страна. Када би у тој калемарској школи коју је овај вајни академик завршио било неког предмета о списатељству, наставник би му на овај рад свакако рекао: ”Седи, један!” Јер, он у целом фељтону прича само ”истину” једне стране – његове, комунистичке, понашајући се као да су сви на тој страни Богом дани да саопштавају истину.

Добар писац би понудио читаоцима и верзију друге стране. Он је заправо на то обавезан, исто као што и судија пред поротом мора да испита и другу страну, па ма каква она да је. Судија, дакле, не сме да пресуди пре него што чује и оптуженог, а писац не би смео да пресуђује уопште, већ би требало да и то остави читаоцима.

Ствар по Ћосића је утолико гора што у овом случају постоји и трећа страна. ”Најбоље је кад се утроји”, говорили су историчари старе школе. Постоји заправо и четврта и пета и шеста страна… Немци, недићевци, љотићевци, Бугари… све су то различите стране у Другом светском рату на нашем тлу. Иза свих су остала нека документа, која морамо сравнити и тако се што више приближити идеалу истине.

На пример, један четнички командант родом из Медвеђе, а то је село суседно Великој Дренови, мајор Радослав Филиповић, у свом ”Ратном дневнику” вођеном од краја 1942. до пролећа 1944. године, и не помиње комунисте као непријатеље. Помиње само Немце и Бугаре и њихове сараднике, пре свих љотићевце.

Потпоручник Миодраг Ђорђевић, командант 1. батаљона 1. трстеничке бригаде – дакле, управо четничког батаљона који је држао Дренову – у извештају од 31. децембра 1943. даје списак становништва страдалог од Немаца и љотићеваца због подршке регуларним трупама Југословенске војске. Поред осталог, он пише:

”Извршена стрељања од стране Љотићеваца: Мирка Ступљанина, Милосаву, жену Мирка Ступљанина, Живану, снаху Мирка Ступљанина, Радмилу, снаху Мирка Ступљанина Косану, унуку Александра Игњатовића, Милосију, кћер Александра Игњатовића, Добрија, уд. Игњатовића, Загорка, унуче Добривоја уд. Игњатовића. Том приликом тешко рањени: Н. Мирка Ступљанина, старо 2 године и Вукоман унук Александра Игњатовића. Сви горњи су из В .Дренове.”

Даље се наводе имена десетак ухапшених родољуба, списак спаљених кућа и попис опљачкане имовине. Тако видимо да су Немци пљачкали и фамилују Ћосић из Велике Дренове. Љубиши Б. Ћосићу опљачкали су једно говедо и једну свињу, а Љубинки Ж. Ћосић једног бика. Хапшења, паљевине и пљачке извршени су по истом основу: ”Д.М. присталице”.

Добрица Ћосић никада није рекао да је од 1942. па до јесени 1944. из Велике Дренове само он био на погрешној страни. Напротив, он тврди да је цело ово село било комунистичко!

Али, то више није ствар правила писања, већ свесног фалсификовања историје. Јер, немогуће је да Ћосић не зна да је био тако усамљен, нити да су му непознате судбине наведених мештана Велике Дренове. Није могуће ни да случајно прави разлику између онога што је тада причао и овога што сада пише. Онда њему са усана није силазило Стаљиново име. То ми је причао један богослов, његов исписник, кога је пред рат покушавао да ”превери”. А и да ми није причао, факат је да се његова ”библија” звала ”Како се калио челик”. Наслов овог романа Николаја Островског у оригиналу гласи: ”Как закалјалас СТАЉ”. Тавариш Стаљин, односно друг Челични, био је Ћосићева преокупација, све док није ”ревидирао став” и определио се за браварског помоћника из Кумровца. Сада се он, међутим, прави да ни један ни други нису постојали, док државу коју је сматрао идеалном, Совјетски Савез, намерно мења Русијом.

Да ли спада под фалсификовање, или под правила писања, тек, ту је и питање контекста. Ако пишемо историју Римског царства у другом веку нове ере, основно што морамо знати јесу његове границе и закони, иначе ће све испасти наопако.

Пример за ово је државна комисија за комунистичке ратне злочине у Србији на крају Другог светског рата. Ова комисија не зна, или неће да зна, да се у то доба Србија састојала од Врбаске, Дринске, Зетске, Дунавске, Моравске и Вардарске бановине. Тек касније, после 29. новембра 1945. године, конституисана је нова Југославија, и у њој нова административна подела, са двоструко мањом Србијом. Према томе, када неко пописује жртве у Чачку, а прескочи престоницу Дринске бановине којој је Чачак припадао – Сарајево, онда ту нема говора о историји.

Тако се Добрица Ћосић прави да не зна који су закони важили у Краљевини Југославији – природно, све док је она постојала. За нашу тему битна су два закона: Закон о заштити државе из 1921. године и Уредба о војним судовима од 8. марта 1940. године.

Према првом закону, за сваку комунистичку делатност могла се изрећи и најтежа казна, а према другом, иста казна изрицала се за сваки вид петоколонаштва, као и за низ других преступа, попут убистава и разбојништава. Оружана сила Краљевине Југославије, Југословенска војска, коју Ћосић назива само четницима, спроводила је ове законе кад је могла и колико је могла. Особе осуђене и ликвидиране по закону не могу бити жртве, без обзира на силне придеве и атрибуте које Ћосић користи покушавајући да докаже супротно. О жртвама можемо говорити у случају прекорачења овлашћења и незаконитих ликвидација, али то су били изузеци, док се Ћосић понаша према апсурдном правилу: жртва је свака особа коју је ликвидирала Краљевина.

Ово његово правило – а заправо правило свих комуниста – допуњује се триком о пребацивању тежишта са основа ликвидације на начин ликвидације. Тај начин је за њега увек исти: клање.

Међутим, статистика је следећа. Од око 3.000 особа које је на територији данашње Србије Југословенска војска ликвидирана ван борбе, две трећине је ликвидирано по основу комунизма, а трећина по основу сарадње са окупаторима и разних криминалних дела, с тим што је ова подела условна (нпр. комунисти су убијали богаташе и ”конфисковали” им имовину, што се према законима Краљевине кажњавало смрћу као разбојништво).

Даље, у две трећине случајева ликвидација је извршена ватреним оружјем. Ликвидације хладним оружјем припадници Југословенске војске примењивали су пре свега у близини окупаторских гарнизона, да окупатори не би чули пуцањ и кренули у потеру, из које се, по правилу, нису враћали празних руку. Такође је познато да су те ликвидације вршене војнички, једним убодом.

С друге стране, од опанчара Крсмана Миладиновића из Кнића, ког су партизани његовог колеге опанчара Миљка Тошића убили лета 1941. испод цркве у овом месту, са преко 100 убода ножем, па до Драгише Кашиковића и његове поћерке тринаестогодишње Иванке, које су убили 1977. године у Чикагу, са више десетина убода ножем – комунисти су извршили на десетине хиљада свирепих убистава. Волели су да убијају и чекићима и маљевима, да бацају живе људе у јаме, да пеку жртве на ражњевима, да везују свештенике на пругу уочи наиласка воза… Доносили су злочиначка искуства из целог света, попут убистава капима воде (које капљу на главу жртве док не издахне). Ћосићев пријатељ, Слободан Пенезић Крцун, волео је да ”сабира” методе Гестапоа и Стаљинове тајне полиције НКВД.

Само током прве ратне године на теренима до којих је стизала ”Ужичка република” комунисти су стигли да убију преко 1.000 особа.

Убили су преко 500 црквених лица Српске православне цркве, тј. три пута више него усташе!

Чак и ова несрећна државна комисија, која на сваки начин покушава да умањи и релативизује њихове злочине, дошла је до имена 24.000 убијених Срба после 12. септембра 1944. године.

И шта, онда, прича Добрица Ћосић?

Друга ствар била би када би он саопштио да признаје само суд своје партије, да га не занимају ни правила писања, ни правна наука, ни статистика, ни историја, ни морал. Али, не, њему комунистичка идеологија служи као идеал за оцену ”остатка” света. И притом он се прави да га у ствари ни једна идеологија не занима, већ да су му, напротив, у срцу само праве цивилизацијске вредности.

Група француских историчара објавила је пре неколико година ”Црну књигу комунизма”, наводећи да су у 20. веку комунисти поубијали преко сто милиона људи. Дакле, пет пута више него Хитлерови нацисти! Та књига је преведена на многе језике, али не и на српски. Добрица Ћосић је пример како се код нас и даље даје предност комунистичкој пропаганди, уместо делима која би показала каква је то идеологија.

О Ћосићевим оптужбама светог владике Николаја да је своје беседе користио како би оружаним снагама указао на преступнике (односно, ћосићевским речником, да је кољачима саопштавао кога да кољу), излишно је и говорити.

Јасно је да Ћосићу на руку иде ситуација у којој имамо само прославе Дана победе над фашизмом, а немамо ни представу који бисмо дан, и када уопште, могли да славимо као Дан победе над комунизмом.

То нам ипак не смета да дижемо глас протеста против овако бизарних чланака. То нам, у ствари, једино и преостаје, све док и Србија, као што је то на пример учинила Пољска, не донесе исте законе о нацизму и комунизму, тј. о свим тоталитарним идеологијама.

”Слобода”, Чикаго, 25. мај 2011.