Суђење Шешељу за ”четнички грех”

20/03/2013

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Пред нелегитимним Трибуналом у Хагу у току је суђење председнику Српске радикалне странке др Војиславу Шешељу за – наглашени и пренаглашени – ”четнички грех”.
Тужилаштво је, по овом питању, ангажовало Француза хрватског порекла Ива Томића, који је представљен као магистар славистике, предавач на Сорбони и научни истраживач о Балкану. Mогло би се закључити да Томић предаје славистику, односно да није експерт за историју. Међутим, то у суштини није важно. Томићев ”експертски извештај” свакако би изгледао тако како изгледа и да је његов аутор историчар, пошто историја западног света још од 1943. године прихвата и следи комунистичку пропаганду. Пример је вишетома британска ”Велика стратегија”, које се, у поглављима о Југославији, не би постидео ни чувени Брозов Војноисторијски институт. Контрапример је књига Жана Кристофа Буисона ”Херој кога су издали савезници – генерал Михаиловић 1893 – 1946”. Она је реално описала ратна збивања, али је, када је пре неког времена објављена у Француској, наишла на неподељене негативне критике званичне јавности.

ЛАЖИ О ДР СТЕВАНУ МОЉЕВИЋУ
Према извештају агенције ”Бета”, Ив Томић је најпре изјавио да су ”Шешељ и његова партија идеолошки концепт Велике Србије преузели од Равногорског покрета из Другог светског рата, а непосредно од четничког војводе Момчила Ђујића”. Потом је поменуо и ”идеолога Равногорског покрета Стевана Мољевића”, који се залагао за ”хомогени српски ентитет без националних мањина, који је требало успоставити разменом становништва, али и ‘чишћењем’ несрба са територија које су сматрали српским”.
Дакле, за почетак, имамо пред собом један класичан фалсификат и једно потпуно неразумевање ствари.
Фалсификат је подметање речи ”чишћење” једном од лидера Самосталне демократске странке и Српског културног клуба, председнику Друштва француско-српског пријатељства и Друштва британско-српског пријатељства, великом противнику немачког нацизма, човеку који је говорио четири страна језика – доктору правних наука Стевану Мољевићу. У његовом раду ”Хомогена Србија”, писаном 1941. године, нема речи ”чишћење”, која данас значи ”етничко чишћење” и у Хашком трибуналу се беспоговорно везује уз Србе. Мољевић је написао тачно овако:
”Пресељавање и измена житељства, нарочито Хрвата са српског и Срба са хрватског подручја, једини је пут да се изврши разграничење и створе бољи односи између њих, а тиме отклони могућност да се понове страшни злочини који су се дешавали и у прошлом рату, а нарочито у овом садањем, на свему подручју на коме су Срби и Хрвати измешани, и где су Хрвати и муслимани с планом ишли на истребљење Срба”.
Као што у Мољевићевом раду нема речи ”чишћење”, тако исто нема ни говора размени са свим народима који су живели на српском етничком подручју. Реч је само о народима који су ”с планом ишли на истребљење Срба”.
Мољевић је својим очима видео ”страшни злочин”, једва умакавши Хрватима и муслиманима из Бањалуке. Италијански историчар Марко Аурелио, у књизи ”Надбискуп геноцида”, не користећи српске, па ни четничке изворе, доказао је да су Хрвати и муслимани до 1943. године убили чак 700.000 српских цивила. Аурелијева књига, која у наслову говори о шефу католичке цркве у Хрватској надбискупу Алојзију Степинцу, спремна је за суд као готова оптужница против ”Независне Државе Хрватске” и Ватикана. Домаћинска српска власт поднела би је, као такву, без много речи, јер оне нису потребне, једном правом суду, тражећи ратну одштету од Хрватске и Ватикана.
Али, данас ми немамо такве власти и данас нема таквог међународног суда. Овај хашки нелегални суд, извесно је, никада неће позвати експерте калибра једног Марка Аурелија. Њему су потребни лажни експерти, попут Ива Томића, који ће покушати да претворе црно у бело и бело у црно. Који ће, дакле, прикрити геноцид над Србима, како би не само обесмислили Мољевићев нацрт писан у покушају да се осујети неки будући геноцид – већ како би и сам тај нацрт приказали као геноцидан акт.
И више од тога. Будући геноцид, на који је Мољевић мислио, одиграо се деведесетих година у операцијама ”Бљесак” и ”Олуја”, управо под заштитом оснивача овог нелегитимног трибунала у Хагу. Тако на делу имамо потпуни обрт у само једном потезу – у једном ”експертском извештају”.

РАВНОГОРСКИ ПОКРЕТ
Док је ”хашки експерт” у погледу наведеног фалсификата био злонамеран, можемо бити сигурни да је његово неразумевање ствари и догађаја када говори о Равногорском покрету потпуно искрено. Јер, такво исто неразумевање постоји и у Србији, чак и у школским уџбеницима, чак и данас, 19 година после пада Берлинског зида и формалног слома комунизма.
Иву Томићу није познато да је прича о Равногорском покрету много дубља. Он чак не зна ни да Равногорски покрет током 1941. и 1942. године, које наводи као период највеће Мољевићеве активности – није постојао. Наредбу о оснивању Равногорског покрета Дража је издао тек у децембру 1943. године. Раније за тим није било потребе, јер су политички људи Краљевине Југославије радили свој посао као и њихове колеге из других окупираних европских држава, па и они из Томићеве Француске, и то на истом месту – у Лондону.
Али – да, сада наилазимо на још већу рупу у Томићевом образовању. Он у свом ”експертском извештају” уопште није споменуо Краљевину Југославију, јер, јасно је, није свестан њеног постојања. Та држава је, дакле, једнако као и Француска, постојала и током окупације. Била је међународно призната и била је део међународне антихитлеровске коалиције, познате под именом Западни савезници. Њена влада и њен краљ, као и француска влада и њен председник, делили су емигрантску судбину – привремено, док не прође доба нелегалне окупације. Разлика је постојала у оружаним снагама, у корист Краљевине Југославије. Министар одбране Краљевине Југославије и командант Југословенске војске, познате широм света под именом четници, за разлику од француског, био је на лицу места, у слободним шумама и планинама, на челу ослободилачке борбе.
Онда је дошла та несрећна 1943. године и почео је државни тероризам Велике Британије и Винстона Черчила лично према легитимним властима Краљевине Југославије, праћен наметањем лажне слике догађаја. Наредна година била је још гора. Тада су Британци извршили пуч у Краљевини Југославији. Искористили су чињеницу да су председник владе, др Божидар Пурић, и краљ Петар Други, били њени гости. Пурића су физички отерали. Упркос претњама, уценама и нуђењу мита, он никада није потписао указ о оставци. Британци су на његово место силом довели кога су хтели – бана Бановине Хрватске др Ивана Шубашића. За разлику од Пурића, млади двадесетједногодишњи краљ поклекао је пред претњама да ће бити остављен без средстава за живот и прогнан у Африку. Он је потписао указ о сопственој абдикацији, али, како је тај указ изнуђен, и он је нелегалан, као и прогон др Божидара Пурића.
Зашто је западни свет, на челу са Великом Британијом, радио све ово?
Зато да би признао, и довео на власт, једну терористичку организацију, самозвану ”Народноослободилачку војску”, и њеног лидера, масовног убицу, Хрвата Ј. Б. Тита.
Крајем те 1943. године Дража је видео да се политика западног света према Србима у основи не разликује од Хитлерове политике. И Хитлер и Черчил водили су политику цепања српског народа и фаворизовања Хрвата, као и муслимана и Албанаца, први преко нацистичких и фашистичких режима, други преко комунистичког покрета. Дражина идеја била је да се против нових непријатеља, сем војног, створи и један широки политички фронт. Базу тог фронта он је видео у нестраначком и надстраначком Равногорском покрету. Уследило је оснивање народних равногорских одбора свугде где је то било могуће на слободној територији. Истовремено, позване су све предратне политичке партије. Главни одбори и други легални органи ових партија одржали су тајне састанке у окупираном Београду. Били су то радикали, демократе, земљорадници, социјалисти, републиканци… Реч је о политичким партијама које су имале преко 90% српског и словеначког бирачког тела на последњим предратним изборима у Краљевини Југославији.
Српског и словеначког, а не и хрватског, јер је Хитлер ратовао против Срба и Словенаца, док су му Хрвати били савезници.
Политичке партије које су имале преко 90% бирачког тела створиле су са Равногорским покретом и бројним нестраначким удружењима највећу коалицију која је икада постојала на овим просторима. Та коалиција звала се Југословенска народна демократска заједница. Она је оформила, а боље рећи обновила, Народну скупштину Краљевине Југославије. Обновљена скупштина звала се Централни национални комитет Краљевине Југославије. Председник скупштине био је исти као и пре рата: др Михајло Кујунџић из Демократске странке. Скупштина је основала нову владу, која се звала Извршни одбор Централног Националног комитета. Председник владе био је др Стеван Мољевић, а секретар др Ђура Ђуровић, такође из Демократске странке (Ђуровићева докторска дисертација чува се негде крај Томићевог кабинета – на Сорбони).
Нова влада преузела је политичку власт у Краљевини када је Черчил у Лондону отерао др Божидара Пурића и његову владу. Од тог тренутка легална влада Краљевине није била она коју је поставио Черчил – Шубашићева, већ она коју су изабрали легитимни представници свих демократских политичких странака, затим нестраначких удружења и Равногорског покрета, тј. Централни национални комитет.

ПИТАЊЕ ГРАНИЦА
Обновљена Народна скупштина Краљевине Југославије огласила се једном приликом и о питањима која занимају ”хашког експерта” – о државном уређењу и државним границама. Тај документ историја памти под именом Башка резолуција. То је једини легитиман – у смислу усвојен, односно изгласан, односно званичан – документ о тим питањима настао у окриљу Југословенске војске и уопште потекао од ма ког легалног југословенског тела током Другог светског рата. Све друго су само предлози, идеје или мишљења, па тако и нацрт др Стевана Мољевића ”Хомогена Србија”.
Реч је о четвртој тачки Башке резолуције, у којој пише:
”Да се у целини обнови југословенска држава и прошири на територије на којима живе Срви, Хрвати и Словенци и да се као минимално тражење будућој Југославији одреде границе према тражењу југословенске делегације на конференцији мира после Првог светског рата”.
Мировна конференција после Првог светског рата одржана је управо у Паризу, од 1918. до 1920. године, тако да ”хашки експерт”, ако га то уопште занима, може лако сазнати истину из прве руке. Ако то учини, видеће да нису ”Мољевић и Равногорски покрет” тражили да се Југославија увећа ”деловима територија Бугарске, Румуније, Мађарске, Аустрије и Италије”.
То је тражила југословенска делегација на поменутој мировној конференцији. Председник делегације био је најбољи политичар у историји Срба – Никола Пашић. Српски део делегације чинили су најбољи научници, на челу са Слободаном Јовановићем и Јованом Цвијићем. Хрвати и Словенци послали су, такође, своје најбоље људе. Сви они тражили су увећање државне територије: Срби више на југу и истоку, Хрвати и Словенци више на западу.
Зашто су они то чинили?
Најпре зато јер је то било доба распада две велике окупаторске силе: Отоманске империје и Аустроугарске. Пре Првог светског рата, заједно са Грчком, Бугарском, Румунијом и Црном Гором, Србија је повела Први балкански рат, ради коначног протеривања отоманских окупатора са Балкана. Рат је успешно вођен и уследили су преговори о границама. Србија је рачунала да ће сада имати излаз на море у Скадру и Драчу, из којих је српска војска отерала Османлије. Аустроугарска по цену новог рата није дозволила да Србији остане тај – најближи – пут ка мору. На њен захтев основана је, и ту постављена, албанска држава. После ће Србија бити принуђена да пругу до мора гради најтежом трасом, преко црногорских планина. Тако је аустроугарско непријатељство плаћано скупо, деценијама, јер је пруга Београд – Бар постала највећа промашена инвестиција у историји земље (40 милијарди долара).
Ускоро, у Првом светском рату, Аустроугарска је сломљена. На мировној конференцији у Паризу Срби су од својих савезника у рату против Аустроугарске тражили да им врате оно што су им Аустроугари одузели. Али, они то нису желели. И остали захтеви, па и они које је ”хашки експерт” побројао, углавном су одбијени. Добијене су само две бугарске општине, на име ратне одштете.
Касније, у Другом светском рату, савезништва су обновљена. Зато је Краљевина Југославија – а не др Стеван Мољевић и Равногорски покрет – тражила да се обнове и захтеви који нису усвојени после Првог светског рата. У вези промене унутрашњих граница званична тражења нису испостављена. Незванично, водећи политичари предлагали су да се прошире територије Србије и Словеније, а да се смањи територија Хрватске, као Хитлерове савезнице. Према мапи др Стевана Мољевића, италијанско полуострво Истра требало је да се припоји Словенији, а не Хрватској.
Онда је западни свет уништио Краљевину и промовисао комунистичку Југославију. Комунистичка Југославија обновила је територијалне захтеве само на западу земље, оне који иду у корист пре свега Хрватима. Главни захтев је усвојен: Југославији је припојено полуострво Истра. Ово полуострво, на коме је већинско становништво било италијанско, и које се још од старог века налазило у некој форми италијанске државе, одузето је Италији. Касније се испоставило да Истра није припојена Југославији, већ Хрватској. Италија је кажњена због фашистичког режима, док је Хрватска, која је имала још гори фашистички режим, награђена. Тако су се остварила Дражина предвиђања с краја 1943. године. Западни свет је тада промовисао, а у наше време до краја спровео, следећи принцип: он ће подржати Хрвате, муслимане и Албанце ма шта они радили, односно, он ће водити антисрпску политику ма шта Срби радили. Нити право, нити демократија, нити ма каква цивилизацијска достигнућа, њих не занимају.

ЈОШ ЈЕДНА КЛЕВЕТА ВОЈВОДЕ ЂУЈИЋА
Разуме се, ”хашки експерт” није пропустио да помене комунистичку пропаганду по питању ”ратних злочина четника”. Рекао је да су четници убили ”око 13.000 муслимана”, представљајући та убиства као смишљени – геноцидни акт. Он никада неће рећи да не постоји нити један документ у коме органи Југословенске војске планирају и наређују ма какво геноцидно дело или масакр цивила. Код хрватске цркве и хрватских формација – таквих наредби је много. Код комунистичких формација – такође. Али код Југословенске војске (четника) има само низ наредби и мера којима се спречавају одмазде према хрватским и муслиманским цивилима. Многи Срби, полудели од бола пошто су им Хрвати и муслимани масакрирали породице, тада су једини смисао живота видели у освети. И светили су се: убили су око 6.500 муслиманских и око 2.000 хрватских цивила. Неки су због тога стрељани још током рата од стране Југословенске војске (четника). Неки су се убили сами. Некима би било суђено после рата. Али говорити овако као што то чини ”хашки експерт”, никакве везе нема са оним што се у стварности дешавало. Он, дакле, војску која је систематски обуздала освету, зауставивши број убијених на око 8.500 цивила, наспрам 700.000 српских цивила убијених до 1943. године – оптужује за геноцид, док оне који су починили геноцид, и њихове наследнике на политичкој сцени, узима у заштиту.
Специјало, ”хашки експерт” се окомио на војводу Момчића Ђујића, команданта Динарске четничке дивизије. Тврди да је војвода одговаран за убиство 1.800 хрватских цивила. Управо пре овога ”хашки експерт” је доказивао да су комунистички подаци о броју жртава током Другог светског рата лажни. За комунистичку оптужницу против војводе Ђујића није показао ни трунке сумње.
”Хашки експерт” пре свега треба да зна да је сваки командант Југословенске војске који је преживео рат и емигрирао на Запад, оптужен од стране комунистичке Југославије за тешке ратне злочине. Оптужени су чак и они који су већи део рата провели у немачким концентрационим логорима. Комунисти су имали само један критеријум: да је тај командант жив.
”Хашки експерт” потом треба да зна да је комунистичка Југославија тражила изручење команданата Југословенске војске од свих западних држава у којима су они после рата живели.
”Хашки експерт” најзад треба да зна да нити једна западна држава није усвојила нити један комунистички захтев за екстрадикцију команданата Југословенске војске. Западне државе разматрале су те захтеве и редом их одбијале.
”Хашки експерт” не мора ићи у САД да проучава документа о клеветама комуниста против војводе Ђујића. Може у Паризу пронаћи архиву са чувеног процеса против једног од најважнијих команданата Југословенске војске, пуковника Велимира Пилетића. Комунистичка Југославија тражила је Пилетићево изручење, а Француска је одговорила суђењем на коме је дата прилика комунистима да докажу своје тешке оптужбе. По свим тачкама лажна комунистичка оптужба је одбачена.