Срби чувају Пољаке од Енглеза
БАРИ, 1946. ГОДИНЕ
Срби чувају Пољаке од Енглеза
Командант пољске армије тражио је српске страже, бојећи се судбине председника своје владе, страдалог на путу за Лондон…
ПИШЕ: Бошко РАДОЈИЧИЋ
Захваљујем се “Погледима” што су у другом “Албуму четника” уврстили и моју слику са пријатељем Шарановићем, из дана када смо у Италији били војници Британског ваздухопловства. Увек када погледам ову слику, сетим се бурних дана и догађаја из моје младости, када сам са малом групом српских четника, тада британских војника, био у центру међународних политичких и дипломатских проблема.
Са аеродрома Бари, један авион сваког другог дана летео је за Београд и враћао се назад. Он је носио пошту и храну за британску амбасаду. Једног јутра, пре полетања, ми смо на авиону исписали крупним словима: “Смрт Титу”, “Смрт партизанима” и “Смрт комунизму”. Када је авион стигао на београдски аеродром, ОЗНА је одмах приметила наш “поздрав”, ухапсила пилоте и запленила авион. Титова влада одмах је известила британску владу о овом догађају, и саопштила да ће пилоти и авион бити задржани све док Британија не преда Југославији групу “ратних злочинаца”, који се под британским униформама крију на аеродрому Бари. Пуних шест месеци и енглеска полиција и ОЗНА “студирали” су наше рукописе, али никада нису могли да се сагласе ко је од нас ово написао. Сво време ми смо били мирни и спокојни, јер смо потајно добијали извештаје од енглеског официра, мајора Станића, Србина из Шибеника, да британска влада нема намеру да нас изручи Титу.
ТРИ СРПСКЕ РЕЧИ
Недалеко од аеродрома Бари, у граду Палезле, логоровале су четири дивизије Пољске заграничне армије. Ове дивизије биле су у саставу армије којом је командовао армијски генерал Владислав Андерс. То су биле дивизије које су много придонеле савезничим победама у Северној Африци, Италији и Нормандији. Средином 1946. године, ове дивизије посетила је група енглеских генерала и политичара. Пољацима су саопштили да енглеска влада неће дозволити да се они са оружјем врате у Пољску, да су они овог дана постали “цивили”, и да тенкове, топове, лако оружје и камионе предају енглеским војним депонијама. Реакција пољских генерала била је врло оштра. Британци су осетили да им је и живот у опасности, па су на брзину стигли на аеродром и одмах одлетели за Лондон.
Одмах после њиховог повратка, британска влада затражила је од генерала Андерса, који је тада био у Лондону, да хитно отпутује у Италију и тамо смири напето стање.
Генерал Андерс пристао је на ово путовање, под условом да га на аеродрому Бари дочекају његови официри и војници и да за време његовог одсуства његов авион чувају пољски војници. Добро обавештени енглески официр Станић одмах нас је известио да су Енглези категоричи одбили захтеве генерала Андерса, и да су Срби поново у “центру” новог међународног проблема. Одмах је постигнут споразум између британске владе и Пољака да генерала Андерса на аеродрому Бари дочекају Срби, да Срби буду чувари његовог авиона, и да га Срби прате од аеродрома до места Палезе, где су генерала чекале хиљаде његових официра и војника.
Писцу ових редова била је дата велика почаст да на аеродрому дочека, са војничким прописима, генерала и “стави му се на располагање”. Генерал је заобишао “војни протокол”, пружио ми руку, и на енглеском језику запитао “да ли сам Србин или Енглез” и “да ли сам присталица Михаиловића или Тита”? Затим ми је рекао да на српском језику изговорим три речи: вода, кућа и крава.
Када је целокупна пратња изашла из авиона, њих двадесетак официра, генерал је авион предао Србима, и добро нагласио да апарату не сме прићи ни један енглески војник.
Онда је наставио:
“Да ли ти знаш зашто ја гајим неповерење према Енглезима”?
Одговорио сам да ми је познато да је авион председника пољске владе, генерала Сикорског, експлодирао изнад Гибралтара, док је летео према Лондону. У тој несрећи погинули су генерал Сикорски, његова ћерка и десетина његових сарадника.
ГЕНЕРАЛОВА ЗАХВАЛНОСТ
Као да је хтео да ми се захвали на одговору, генерал Андерс је пријатељским тоном рекао:
“У авиону има доста чоколаде, алкохолних и безалкохолних пића и то користите до мог повратка”.
Онда је поворка аутомобила, праћена Србима, припадницима британског ваздухопловства, отпратила генерала Андерса до места Палезе.
Долазак генерала Андерса поправио је наду и расположење пољских војника. Он им је саопштио да је британска влада пристала да се ове дивизије пребаце за Немачку, где ће се придружити савезничким окупационим снагама. За Пољаке ово је био још један корак ка дану када ће се као победници вратити у своју домовину. Али, и овога пута Енглез је остао Енглез, дволичан и неискрен.
Одмах пошто је генерал Андерс напустио Бари, у луку су стизали теретни и путнички бродови. У теретним бродовима пољски војници утоварали су оружје и други материјал. Када је утовар материјала био завршен, весели Пољаци укрцавали су се на путничке бродове, сањајући о пријатној поморској турнеји од Барија до северне Немачке. Весеље није дуго трајало, јер после неколико дана бродови су стигли у луке јужне Енглеске, где је разоружаним Пољацима саопштено да су “цивили” а не војници. Теретни бродови прво су се отисли према дубинама Јадранског мора, тамо бацили велику количину оружја и муниције и онда запловили у правцу енглеских лука. И данас, када помислим о овим догађајима, у души осећам језу и бол јер знам да су Енглези користили Србе и генерала Михаиловића у Другом светском рату, баш онако како су користили и преварили Пољаке и генерала Андерса.
(Април 2002)
