О књизи Боре Тодоровића
О књизи Боре Тодоровића
НА ВРХУ
Потпуковник Борислав Тодоровић: “Последњи рапорт”, “Нови погледи”, Крагујевац 2002.
ПИШЕ: Миодраг Д. ПЕШИЋ
Амерички писац Херман Воук написао је изванредан роман у два тома: “Ветрови рата” и “Рат и сећања”. И роман и ТВ серија доживели су огроман успех у свету и код нас.
Пратећи историјске догађаје у Другом светсом рату и личности које су играле главну улогу у њему, Воук је на бриљантан начин описао ратни пут његовог главног јунака Хенрија Пуга и куда га је све ратни вихор носио.
Ево и нашег аутора који стоји раме уз раме обојици – и као писац и као главни јунак својег романа “Последњи рапорт”. Амбиције потпуковника Борислава Тодоровића биле су да напише мемоаре на основу педантно вођеног дневника током рата, а написао је прави роман. Све је ту. Велика епска форма која на широком плану прати судбину личности у њему. Затим, широки круг историјских догађаја и личности и односи међу њима, чији се путеви укрштају са путевима главног јунака и представљају јединствену литерарну целину.
У делу Хермана Воука главни јунак је плод његове имагинације, док је овде главни јунак аутор романа. То даје посебан драмски набој делу, јер се ради о човеку од “крви и меса”, који постоји и којег препознајемо јер је један од нас. Читалац се лако идентификује са њим, иако није пролазио кроз такве драматичне ситуације.
АКЦИОНИ РОМАН
Аутор је описао своје учешће у краткотрајном априлском рату 1941. године, распадање Краљевине Југославије и њене војске по националним шавовима и узроке њиховог распадања. Ови драматични догађаји су само прелудијум за оно што ће доживети аутор после краткотрајног рата и још бржег падања у немачко ропство. За многе ће се ратни вихор ту и завршити чамећи четири године иза логорских жица, али за аутора ове књиге ратни вихор је тек почео. Он ни у логору не мирује и “спиритус мовенс” је свих активности које су извлачиле логораше из чамотиње и безнађа.
Стално је опседнут идејом бекства и то му успева приликом транспортовања из једног логора у други. Искаче из воза кроз прозорчић фургона и “мало шумом мало друмом” пробија се кроз срце Немачке. Затим кроз Француску – окупирану и неокупирану – па кроз Шпанију до Гибралтара, одакле доспева у Лондон. Тамо се ставља на располагање Југословенској влади у изгнанству.
Многи, који су се на овај или онај начин домогли слободе, су овде завршили свој ратни пут, али за нашег главног јунака тај пут тек почиње. Ратни вихор однеће га у Југославију са америчком и британском војном мисијом. Остаће у Врховној команди генерала Михаиловића пола године, а затим ће се са члановима мисија упутити ка мору. Пробијаће се са њима у сред зиме по највећем снегу и кроз пријатељску и кроз непријатељску територију пешице, још скоро драматичније него што се пробијао кроз Европу. Стигавши коначно на Јадран пребацује се са мисијама у Бари, затим у Каиро и на крају се уставља у Вашингтону, као војни изасланик Југословенске владе у емиграцији.
Међутим, он ни овде не мирује, већ се поново преко океана упућује у Југославију у Врховну команду генерала Михаиловића. Било је то у лето 1944. године, када су Савезници сасвим окренули леђа и Србији и генералу Михаиловићу. Енглези га хапсе у Барију, а Американци га враћају преко океана у Вашингтон.
Простор нам не дозвољава да се подробније упуштамо у ово изванредно штиво написано у маниру акционог романа. Написано је кратким разговетним реченицама без сувишних украшавања онога што је аутор видео и доживео, али и без патетике и пренаглашавања драма у којима се налазио. Аутор поседује изванредан дар за опажање и сликовито изражавање, али мало се тим даровима користи. Бежећи као прогоњена звер кроз целу Европу, све је подређено опстанку и остварењу коначног циља. И поред тога читалац ће приметити да ови његови дарови повремено блесну, али се пред суровом стварношћу брзо гасе.
Аутор је врло објективно и скоро мунициозно описао стање у коме је затекао наш Генерални конзулат у Марсељу и стање у Југословенској влади у Лондону, тој посвађаној влади “на беспућу”, како то сликовито рече др Веселин Ђуретић у својој истоименој књизи. Његов кратак критички осврт на стање у Југословенској војсци ван отаxбине и њеној Врховној команди и Генералштабу, употпуњује општу слику.
ДОСАД НАЈБОЉА КЊИГА
На почетку смо рекли у чему је сличност између дела Хермана Воука и његовог главног јунака са нашим аутором и главним јунаком, па морамо нешто да кажемо и о разликама. Уколико искључимо ратне страхоте, када је свако могао лако да погине, Хенри Пуг се без много тешкоћа пење ка врху и његов пут је “поплочан” авионима и бродовима, а наш јунак се пешице пробија кроз целу Европу и усред зиме од Голије до Јадрана кроз вејавице и снег, често и без хлеба и без крова над главом.
И још нешто. Наш јунак нема ни времена ни могућности за љубавне романсе, чиме је “зачињена” већина романа, и то је једина замерка коју би литерарна закерала могла да искажу. Подсетићу такве да ни “Седми крст” Ане Зегерс ни “Сталаг 17” немају љубавних романси, али су ремек дела у жандру коме и овај роман припада, и од кога би могла да се направе бар три изванредна филмска сценарија. Тодоровић би их вероватно задовољио да је главном јунаку променио име или бар да је роман написан у трећем лицу. Подсетићу их да је Черчил написао ратне мемоаре, а добио је Нобелову награду за књижевност.
Књига “Последњи рапорт” је узбудљива, пуна драмског набоја и драматичних преокрета, лако се чита и не испушта се из руку док се не прочита. Аутор је овом књигом дао изванредан допринос на откривању деценијама сакриване и фалсифиоване историје и правих димензија Равногорског покрета отпора окупатору. Ова књига стоји на врху књижевних дела која говоре о тим историјским догађајима, било да су објављена у земљи или иностранству. Надамо се да ће се и аутори тих дела сложити са нама.
(Мај-јун 2002)
рp���p����обнову Југославије од оног које је дато на Другом заседању АВНОЈ-а у Јајцу. У селу Ба код Љига крајем јануара 1944. окупили су се представници политичког крила четничког покрета. Овај скуп је назван Светосавски конгрес. Ту је одлучено да се Југославија обнови као монархија према федеративним начелима…”
Зато предлажемо поменутом Савезу да крене пречицом и да не троши више народне паре на памфлете. Да поднесе јавном тужиоцу кривичну пријаву против Равногорског покрета, а Министарству правде захтев да поништи своје решење о упису Равногорског покрета у регистар политичких организација. Све по закону…
(Март 2002)
