Осврт на књигу о војводи Ђујићу
ДРУГИ ПИШУ
Осврт на књигу о војводи Ђујићу
Лист Покрета српских четника Равне Горе, “Србија”, доноси приказ књиге др Вељка Ђурића “Војвода Ђујић”
ПИШЕ: Ђ. ДРАГИЧЕВИЋ
Крагујевачки “Погледи” објавили су књигу “Војвода Ђујић”, коју је средио и написао историчар Вељко Ђурић.
Писац је син једног четничког борца из Врличке крајине, (али отац није одступио са ДЧД), рођен је послије Другог свјетског рата. Прије десетину година, кад је радио на докторској дисертацији “Српска православна црква 1941-1945”, навраћао је Ђурић у наша насеља у туђини. Том приликом прикупљао је податке о раду и борби војводе Момчила Ђујића и Динарске четниче дивизије, али није нашао податке које је очекивао. Прегледавајући четничку литературу, насталу у туђини, Ђурић је закључио да је “без научности”, да је углавном “основана на сећањима” и да као таква нема “историографске вредности”. У њој “скоро и да нема докумената” јер, каже писац, четнички штабови нису марили за архиву и документе, па су их најчешће уништавали прије напуштања Тромеђе.
ОДАБИР ИЗВОРА
По ономе што је написао, види се да се писац углавном служио хрватско-усташким, а донекле и комунистичким изворима, ипак признајући да у документима из тих извора може да буде “пристрасности и манипулација”. Књига Вељка Ђурића је омања студија о Војводи Момчилу и Динарској четничој дивизији са око 120 страница, укључујући и 13 слика из ратних дана. Подијељена је у два поглавља:
Прво поглавље говори укратко о младим данима Војводе, о његовом школовању и рукоположењу у свештенички чин, о његовом национално-просвјетном раду на парохији у Стрмици. Нешто опширније, али ипак недовољно, ово поглавље износи улогу и рад Војводе за вријеме рата. Друго поглавље књиге односи се на Војводу Ђујића и његове четнике према хрватско-усташким изворима.
У првом дијелу књиге писац доста објективно говори о расулу Југославије 1941. године и проглашењу злогласне Независне Државе Хрватске у којој су наступили претешки и црни дани по српски народ. Ђурић се дотиче страдања српског живља на Тромеђи, али највише помиње усташке злочине у Книнској крајини. Тако је међу првим жртвама – свештеницима испуштено име Милана Тришића, пароха врличог. Кад је ријеч о Тромеђи требало се опширније осврнути на усташке злочине у Лици и Западној Босни, гдје су усташки злочини били далеко већи него у Далмацији.
Добар дио првог поглавља књиге односи се на устанак против усташа на Тромеђи и на каснији разлаз међу устаницима и подјелу на четнике и партизане. Читајући пишчева излагања у погледу расцјепа и подјеле међу устаницима, добија се утисак да је Ђурићев став у односу на завађене стране прилично неодређен. Идеолошки, Ђурић није налоњен комунистима, али није нарочито загријан ни за четничку борбу у спасавању српског народа на Тромеђи. Као да се писац није довољно удубио у сву трагику Срба на Тромеђи и у пут којим су морали ићи или изгинути.
Ђурићева оцјена да четничка литература у расијању “скоро и нема докумената” је неоправдана. Поред личних доживљаја и искустава појединаца, има и књига, заснованих на провјереним и доступним изворима, које су писали способни, писмени и озбиљни четнички писци – Давид Дамјановић “Кроз крв, јауке и сузе”, Нитоња Плећаш “Пожар у Крајини”, Богдан Болта “Грачачка бригада” и други… У њиховим књигама, као и у споменицама Динарске четничке дивизије, вјерно и документовано су описани многи догађаји у вези борби које је ДЧД водила против непријатеља. Могуће је да у њима има омашки, углавном у погледу датума, али код Ђурића има озбиљних погрешака, на које писац овог осврта жели да укаже, бар дјеломично:
СПОРНА ПИТАЊА
1) Војводино поријекло није из Босне, него из Црне Горе; по ријечима самог Војводе, његови преци потичу из Црне Горе, из племена Васојевића.
2) У књизи Ђурића (стр. 25), Момчило Ђујић се приказује као командант одреда у саставу неког Пљешевичког батаљона, чији је командант био Живко Брковић. Такав одред, по ријечима Бошка Ђујића, Војводиног млађег брата, није ни постојао. Војвода није никад био под командом Брковића, који је четовао у Плавну.
3) Није истина да је Војводин брат Бошко био скојевац, нити је истина да је најприје био у партизанским одредима, а касније пребјегао четницима. Бошко је цијело вријеме провео у четницима.
4) Ђурић помиње Љубу Бабића као команданта свих устаничких одреда. Истина је да Бабића нису изабрали устанички прваци за команданта, нити су извршавали његова наређења. Љубо Бабић се сам прогласио за команданта по наређењу Комунистичке партије. У устанку 26-27. јула 1941. године он није био у првој борбеној линији, него се у позадини крио са групом партијских сарадника. Открио се као агент Комунистичке партије кад је захтјевао да устаници полажу заклетву под црвеним барјаком Стаљину и Совјетској Русији.
5) Ђурић помиње покушај убиства Момчила Ђујића (стр. 27) од стране комуниста послије једног скупа устаничких вођа у Дрвару крајем августа 1941. На тај скуп се увукло и неколико партијаца који су се потајно договарали да убију Ђујића. То је причула једна крчмарица, па је кријући казала Ђујићу. Војвода је то одмах пренио своме шоферу Илији Вуковићу, који ће га одвести у Стрмицу, па се је овај, пошто се разумјевао у електрику, попео на стуб, брзо покидао бзојавне жице и тиме спријечио комунисте на другом крају да сазнају куда ће и када Ђујић са пратиоцем проћи. Овај догађај је Војвода лично испричао писцу ових редова пар година пред своју смрт.
Према Ђурићу, комунисти су доцније свој неуспјех да убију Ђујића “објашњавали његовим угледом у народу”. Војвода је уживао углед у народу, али то није био разлог што га нису комунисти убили. Напротив, баш због његовог угледа у народу комунисти би га убили да су могли. Разлог њиховог неуспјеха је у срећној околности што је добра крчмарица благовремено открила паклени план комунистичких партијаца.
6) Потпуно је нетачно да су Ђујића поставили на положај команданта ДЧД неколико официра који су дошли из Србије. Истина је да је у јесен 1941. у Црним Потоцима основана Динарска четнича дивизија, и на предлог Бране Богуновића, једног од најистакнутијих устаничих вођа, изабран је за њеног команданта свештеник Момчило Ђујић, парох стрмички.
7) На истој страници, Ђурић пише да је Динарска четничка дивизија имала пет пукова са овим командантима: Ђујићем, Богуновићем, Роквићем, Поповићем и Новаковићем. Истина је да је ДЧД, прије преименовања у корпусе, имала шест пукова: 1. Пук “Петар Мркоњић” – командант Момчило Ђујић; 2. “Краљ Петар Други” – командант Пајица Омчикус, а послије његове погибије, Мирко Марић; 3. Пук “Гаврило Принцип” – командант Бранко-Бране Богуновић; 4. Пук “Краљ Александар” – командант Мане Роквић; 5. Пук “Онисим Поповић” – командант Павле-Пајо Поповић; и пук “Вожд Карађорђе” – командант Тоћан Станисављевић-Цицвара.
8) Динарска четничка дивизија није убирала “десетак” од народа нити од богатих трговаца, осим што је понекад тражила хљеба за борце.
9) У погледу војно-четничог “пријеког суда”, Ђурић пише да је “главни судија био калуђер Никанор Калик”. Никако то није тачно за о. Калика.
10) Писац помиње имена Нике Новаковића (бившег народног посланика) и проте Урукала, пароха сплитског, као предводнике група за сарадњу са Италијанима. Ниједан од њих није имао неку организовану групу за собом.
Други део књиге црпи изворе највише од хрватских челника из Книна и Загреба о четницима и, уопште, о Србима у книнском, дрнишком и граховском (Босна) срезу. Ту су укључене и наредбе које су долазиле из Загреба. Из тих извјештаја се види колико су Хрвати страховали од четника. Они су били окружени српским селима скоро са свих страна, а хрватско-усташки морал је нагло опао послије устаничких побједа, па су тражили заштиту од четника – “грчко-источњака” од италијанских војних власти. Тачно је да су Италијани понекад имали човјечнији однос према Србима него према својим савезницима Хрватима, посебно италијански ројалисти. Италијански генерал Фурно Монтићели говорио је: “Побуњени Срби су у праву. Они се боре за голе животе… Усташе су за све криви”.
НАСТАВАК БОРБЕ
У извјештају хрватских власти говори се са нескривеном радошћу о сукобу између четника и партизана. Загреб поручује да тај сукоб треба подржавати и пооштравати. Али у тим извјештајима хрватских челника из Книна има и очигледних неистина, као што су: “Углед четничког команданта Момчила Ђујића је у народу знатно опао” (стр. 101). Даље, “четници Бране Богуновића су се одвојили од Динарске четничке дивизије” (стр 104) што је обична лаж. Бране Богуновић је до краја био у ДЧД, а одвојио се Мане Роквић са 15-20 бораца. Запањујући је извјештај Анте Ватавука, замјеника книнског жупана, да су код њега дошли Мане Роквић и Стево Рађеновић и преко њега тражили сарадњу са хрватским властима (стр. 91). Никад се није на терену чуло за ову тврдњу. Зар би то могао учинити један Мане Роквић, који се жестоко борио против усташа у устанку 1941. године, или Стево Рађеновић, предсједник Одбора за избјеглице у ДЧД и најближи сарадник Војводе Момчила? Српски четници су водили тешку борбу против партизана, али никад нису ни помислили да је воде у сарадњи са НДХ и њеним усташама који су вршили нечувени геноцид над српским народом. Слично овој Ватавуковој лажи, и хрватски пуковник Андрић доноси још једну лаж, да је “Ђујић пришао к партизанима” (стр. 111). Све ово показује да српски читаоци ових хрватских извјештаја треба да буду опрезни и не насједају усташкој пропаганди.
Циљ овог осврта на књигу Вељка Ђурића није да се оспори добронамјерност писца, већ да се укаже на грешке и недостатке, чак и у именима. Ђурићева књига има и повољних информација за четнике и њихову борбу. Могао је и више да каже о Динарској четничкој дивизији и војводи Момчилу Ђујићу. Као историчар, могао је писац да се унесе у испитивање дубљих разлога зашто је дошло и ко је започео братоубилачки рат међу Србима Тромеђе. Даље, врло мало је речено о борбама ДЧД. Он готово ништа не каже о борбама на Босанском Грахову, у Грачацу, Стрмици, Козјаку и пробоју Пађенског фронта.
Одласком наше Дивизије преко Лике, није она отишла “у историју”, како Ђурић тврди. Недавна прослава 50-годишњице рада Покрета српских четника Равне Горе у туђини говори да наша борба није завршена 1944. или 1945, већ да се наставила и даље у другом облику за слободу српског народа.
Писцу ових редова се чини да би књига о Војводи Момчилу у Динарској четничој дивизији била далеко потпунија да се Ђурић ослањао на четничке изворе, а мање на “научне” и изворе наших непријатеља.
(“Србија”, март 2002)
(Мај-јун 2002)
