Одбрана мајора Раусављевића
- 24/04/2013
ДОКУМЕНТА
Одбрана мајора Раусављевића
Пуким случајем, у Архиву Војске Југославије сачувана је одбрана команданта Варваринског корпуса на стаљинистичком процесу у Јагодини 1945. године
АНТРФИЛЕ 1:
АНТОЛОГИЈСКИ ДОКУМЕНТ
Већ на први поглед је јасно да одбрана мајора Милића Раусављевића, команданта Варваринског корпуса Југословенске војске у Отаџбини (четници), на стаљинистичком процесу у Јагодини јануара 1945, вероватно у Хотелу “Палас” – заслужује почасно место у свакој антологији правних наука.
Питања која траже одговор су следећа: како је одбрана мајора Раусављевића уопште овако прецизно записана и како је сачувана до наших дана?
Јер, нема сумње да је записник оригиналан. Налази се у Архиви Војске Југославије у Београду, у “Архиви непријатељских јединица, а заведен је под регистарским бројем 1812-1/К-15/ВК-П-594. Документ је недавно пронашао, и проследио редакцији “Погледа”, др Павле Милошевић из Београда, иначе познат по веома богатој архиви о четницима.
Претпостављамо да су одговори на постављена питања следећи.
Прво, пошто су комунисти у огромној већини били нешколовани и неписмени, морали су да задрже део старог судског апарата, на местима која су сматрали небитним. Свакако су сматрали да је једно од таквих места судски записничар.
Друго, комунисти су касније деценијама пречешљавали четничку архиву, уклањајући све што им не одговара. Међутим, како је четничка архива у Архиву војске Југославије (раније: Војноисторијски институт) огромна, јер садржи преко 100.000 докумената, од којих многи имају више страница, то су неке ствари ипак морале да им промакну. Има логике у томе што им је промакао један овакав записник, пошто су сматрали да су процесе водили њихови људи.
Било како било, заслугом незнаног записничара из Јагодине, као и др Павла Милошевића, пред нама је изузетан историјски документ, који, сем што сведочи о једном врсном официру, мајору Милићу Раусављевићу, много говори и о четницима генерала Михаиловића, и о партизанима, и о комунистичком преузимању власти у Србији 1944. године.
П.С.
Ово је била најава за чланак 2002. године. Каснијом провером код др Милошевића, испоставило се да је вероватније да је одбрану реконструисао др Војин Андрић, или неки од његових сараданика, на основу сведочења неког од присутних. Прим. ред.
АНТРФИЛЕ 2:
СМРТ МАЈОРА РАУСАВЉЕВИЋА
У када су мајора Милића Раусављевића извели на губилиште, са њим се, у једном од тада бројних јагодинских затвора (подрума), нашао и Миодраг Марјановић, син “класног непријатеља” из Ћуприје. Марјановић је осуђен на временску казну и данас живиу Београду. Написао је сећања на ове дане и послао их редакцији “Погледа”. Овде преносимо део у коме се говори о смрти мајора Раусављевића:
“Извођење на стрељање чињено је после 24 часа. Једне су водили према Морави, а друге према Ђурђевом брду. Препознао сам по говору тројицу, тј. Драгу Богдановића из Сења, Станимира из Милошева и Јозу Шуштерича (оца капетана Уроша Шуштерича, аутора књиге ћОд Љубљане до Равне Горећ, – прим. ред) из Поповца. Јозо је успео да дође до прозорчића на вратима за доделу хране. Позвао ме је и рекао:
ћМене стрељају.ћ
Успео је да се са мном пољуби, сузних очију. Рекао је да му је жао његове Нане и Ирене. Стражар га је нагло, уз ударац по леђима, одгурнуо и отерао.
Станимир је певао:
ћИ моје село Милошево, са три стране сунце греје, а са четврте месечинаћ.
Јозо Шуштерич је јецао за децом Наном и Иреном.
Милић Раусављевић ћРаусћ, у стилу рецитатора, рекао је:
ћНе плачите браћо,
плинте у крви,
ако треба гинут,
Милић Раус биће увек први.ћ
Касније су се чули рафали негде на Ђурђевом брду, а нама сан не долази на очи.”
ОСНОВНИ ТЕКСТ:
Јагодина, јануара 1945 г. Суђење команданту Дражиног корпуса мајору Раусављевићу.
МАЈОР РАУСАВЉЕВИЋ: Не желим ништа да говорим у своју одбрану, јер немам за шта да се браним. Све што сам радио, радио сам по својој савести и по начелима своје идеологије. Хоћу да дам своју исповест, а не одбрану, хоћу да кажем вама и овом народу шта ме је руководило да приступим Дражином покрету и шта ме је раздирало и болело пуних три и по године.
Ја сам југословенски официр, положио сам заклетву Њ. В. Краљу и Отаxбини и остајем веран својој заклетви до смрти. Говорим као човек без сутрашњице, зато је моја исповест искрена и потпуна!
Одмах по капитулацији Југославије 1941 г. пришао сам одредима Драже Михаиловића, пошто сам налазио да ми је место једино у његовим редовима.
Огорчен на издају Хрвата и Комунистичке тајне партије, као националиста приступио сам бескомпромисној борби против свих непријатеља земље. Испуњен мржњом према Немачкој, а гнушањем према издајницима, хтео сам да се борим за част Отаxбине, да би се најзад јадном српском народу и народу Југославије донео поштен режим, достојан човека. Идеологија равногорства за мене је била светиња, као што је можда за вас светиња ваша идеологија. Ви сте својом пропагандом ометали да истина о равногорству допре до душе народа, јер сте се нас плашили, јер сте знали да су наше намере и поштеније и праведније. Ви нисте потпуно успели, јер и сада равногорска луч гори у души сваког поштеног Србина, само што је притуљена пред вашим куршумима.
Данас ја хоћу са овог места да кажем народу шта смо ми хтели да му донесемо, а шта сте му донели ви. Социјална демократија у пуном и правом смислу била би спроведена, али ви, наши противници, нисте у то веровали. Ми бисмо поставили свакога на своје место, обезбедили опстанак и живот свакоме ко хоће да ради, а ви?
Ви не награђујете ни оне који за вас са пуно идеала раде, ви правите нов поредак тиме што бркате послове интелектуалаца и радника. Ви никада нећете изградити државу, којој су темељи и пољуљани и испретурани. Постављате неупућене да воде посао интелектуалаца, само зато што су се борили и што су евентуално пролили своју крв у тој борби. Борцу част, али ви не схватате да неко може бити само добар борац, али рђав организатор и мирнодопски радник. Равногорство би свога борца наград
ило доживотно, али му не би поверило место које му ни по стручној ни по интелектуалној спреми и способности не одговара и не припада.
Равногорски покрет називате покретом буржоазије; верујете да су нас жеља за уживањем и благостањем руководили у борби. Називали сте нас паразитима и народним олошем. И кад сте постали свесни да се баш против тога боримо, ви сте нас спутавали… Демократија не значи – паразитска организација – демократија је право човека на живот, на рад, на уживање сопствене зараде и онога што је човеку најмилије: слободе мисли и штампе.
Ми допуштамо јавну критику, а ви?
Где је тај народ који слободно говори, где је тај народ који слободно дише, зар овако изгледа народ који ужива Слободу?
На њиховим лицима се она не види. Ви сте узели наше пароле, наш идеал, и направили од њега фирму под којом сте се заклонили и спроводите диктатуру комунизма, уколико је то комунизам, јер комунизам је нешто много боље, много поштеније него ово. Ја, као ваш противник, добро познајем Маркса и све крупне личности овога система, можда боље и од вас самих, и зато с правом кажем да све радите под лажном фирмом, под лажном основом, јер нити је ово комунизам, нити бољшевизам.
Ово је терор људи жељних освете, жељних туђег добра, жељних свега онога што нису имали испуњени завишћу и ниском мржњом према онима који су имали дане материјално боље од њихових.
Вас не руководе поштене, племените побуде, то сте доказали пљачком којој сте дали закониту форму: конфисковање имовине стрељаних лица – чудновато, баш оних који су имали доста! Нас називате кољашима, а ви сте стрељаши! Када је човек већ осуђен да умре, њему је свеједно: нож или куршум. Смрт је у питању! Нама је сваки метак био драгоцен, јер смо их чували за вас. Елиминисали смо само оне који су били непомирљиви са нашом идеологијом, који су нас ометали, а зар ви то нисте чинили и не чините још увек? Ово је борба идеологија! Говорим вам као идеолог – идеологу супротног правца, као своме противнику! “Све што је нездраво треба сећи”, то је било и ваше и наше гесло. И ми смо тако и чинили. Јагодина је дала педесет жртава од којих су 24 били у тајној шпијунској комунистичкој организацији, остали у патролама и као бескомпромисни помагачи комуниста. Ми смо их одстранили.
Сада, Јагодина је дала 400 жртава! А скоро сви су само симпатизери нашег покрета, јер за вас је и то довољно да бисте поделили ваше издашне куршуме! Ми смо пре смртних пресуда преко наших поверљивих лица вршили проверавања сваке кривице и тек после јаких и поузданих доказа извршавали пресуду, док се ви поводите за огорчењем појединца или масе и то оне, коју само ниске побуде воде да тражи нечију смрт. Код нас породице оних које смо елиминисали нису носиле жиг и никад им се не би порицало право на опстанак, док код вас породице стрељаних носе свој жиг. Од деце стрељаних стварате себи непријатеље, уместо да их васпитавате у комунистичком духу. Та деца биће они који ће вам се светити. Уместо да задобијате присталице, ви и оно мало што сте имали гурате од себе, јер сте их изневерили и преварили. Борба је између осталог била управљена у великој мери против корупције и протекције, а међутим оне обилују од вас. Довољно је да је неко ваш присталица, а не борац, па да добије водећу реч, довољно је да припада вашој породици, па чак и широј, па да не иде на фронт. Зар сте се ви за то борили три године? Наше људе шаљете на фронт.
С каквим одушевљењем очекујете да се они боре за вас, кад су свесни да једне ланце скидају, а другима се окивају! Оно што сте ви постигли у борби, то су постигли идеолози комунисти. Данас, ви сте запосели позадину, а на фронт шаљете све оно што није ваше, или што по казни заслужи – фронт. “Да би мање било стрељања – куршум ће их дочекати и на фронту” – због тога мишљења много ћете изгубити.
ПЕТ ГЛАСОВА ИЗ МАСЕ: Доле кољаш! На смрт!
(Остали ћуте.)
КОМАНДАНТ ПОДРУЧЈА: Народ хоће твоју смрт!
МАЈОР РАУСАВЉЕВИЋ: Народ?! Зар је то народ? Зар ви замишљате да су ови људи које сте ви довели, да су они народ?! Народ је цела Србија! Упитајте Србију да ли она тражи моју смрт. Можда би ме и овај народ овде бранио, али не сме да говори. Можда би и мој бранилац хтео нешто да каже у моју корист, али… Код вас је слобода: ћутање… Код вас је слобода: ово! (Показује своје везане руке).
ПРЕДСЕДНИК СУДА: Ти си изрекао 30 смртних пресуда!
МАЈОР РАУСАВЉЕВИЋ: Да. Потписао сам можда и више, само што ви то не знате. А зар ви нисте потписали још ни једну, или ће вам моја бити “сефте”?!
ГЛАС ИЗ ПУБЛИКЕ: Пред вама стоји кољашка xукела, вашљивац и нитков, југословенски официр који је знао само да се лепо обуче и шета по Теразијама, а у глави није имао ништа!
МАЈОР РАУСАВЉЕВИЋ: Извините “друже”, претпостављам да сте интелектуалац и веома ме чуди и изненађује да такве речи на оваквом месту упућујете једном оптуженику са везаним рукама. То заиста не приличи једном интелектуалцу, а ако то нисте, онда шта да мислим о вама као о човеку, јер то заиста није достојно човека…
Да, пред вама стоји југословенски официр и ја се не стидим тога. Ја сам се прошетао Теразијама, али зар се данас партизани не шетају туда, само што сам ја доказао да у глави имам ипак нешто и да уместо мозга немам прашину, док многи ваши немају ни прашину.
Вашљив никада нисам био, имао сам прилично дугу косу, али сам је неговао, а браду сам подрезивао баш због вашију. Уосталом, вероватно да овде има присутних који су познавали мој корпус и знају да се сваки мој војник свакодневно прао до појаса, а преко недеље два пута купао. Код вас има случајева тифуса! Код мене таквог случаја није било.
ГЛАС НА ПАРАЋИНСКОМ ДИЈАЛЕКТУ: А кад си пројахао кроз Параћин и сукувао своји бркови и на бели ти коњ изјахао кроз параћинските улици, а Немци ишли за тебе, а
МАЈОР РАУСАВЉЕВИЋ: У Параћин нисам силазио баш због Немаца! Јер, да они нису били тамо, ја бих сишао. Бркове нисам у животу имао и чудим се, стари, да ти тако говориш, што је недостојно и срамно за твоју старост. (Судијама): Масу сте затровали мржњом према нама, да се почела да бави инфамијама.
ПРЕДСЕДНИК СУДА: Чиме?
МАЈОР РАУСАВЉЕВИЋ: Инфамијама – измишљотинама, мислио сам да знате шта је то.
ГЛАС ИЗ МАСЕ: Од Немаца си добијао оружје, намирнице и текстил, па си продавао на црној берзи, одело си сашио за 80.000 динара.
МАЈОР РАУСАВЉЕВИЋ: Ја сам био један од оних који су се непрестано и бескомпромисно борили против Немаца…
ПРЕДСЕДНИК СУДА: И против партизана!
МАЈОР РАУСАВЉЕВИЋ: Да, и против партизана. Јер, за мене је био сваки онај противник, и све исто, што није било за нас… Нико не рече да сам напао шест немачких композиција и да сам отео оружје, намирнице и текстил и тиме снабдео цео свој корпус, нико не спомену да сам баш тим стварима помогао једну стару, болесну жену чији је син био међу партизанима, јер она је за мене била болесна Српкиња и мајка. Нисам се бавио црном берзом, јер сам имао много озбиљнијег посла, док сам баш био обавештен, а уосталом то је било и уочљиво, да се баш радничка класа тиме највише бавила. Равногорци нису имали трговачког духа. Одело сам стварно сашио, само што није коштало 80.000, јер је узето из немачког транспорта за Бугарску. Можда је оно вредело толико, ја не знам, само опажам да сте и ви данас одлично обучени.
ПРЕДСЕДНИК СУДА: А ко ти је жену издржавао, да ниси ти?!
МАЈОР РАУСАВЉЕВИЋ: Жена и дете издржавали су се од новаца оних који су својевољно давали за наш покрет.
ГЛАС ИЗ ПУБЛИКЕ: Ето у шта су ишле наше паре! Пљачкао си народ, узимао новац!
МАЈОР РАУСАВЉЕВИЋ: Ја да сам био са женом и дететом, ја би их сам издржавао, али моје је место било у шуми и покрет је био дужан да ми издржава жену и дете. Ни од кога нисам ништа тражио, они који су хтели доносили су сами. Ако нађете ма и један мој налог, нека ми је укаљана част!
ПРЕДСЕДНИК СУДА: Где ти је жена и дете? Имаш ли вести о њима?
МАЈОР РАУСАВЉЕВИЋ: То ме узалуд питате, нећу вам одговорити. Да се не бојите освете мога сина? Никада их нећете наћи!
ОНИХ ПЕТ ГЛАСОВА: Доле кољаш, гибаничар, само прасиће ждерете!
МАЈОР РАУСАВЉЕВИЋ: Нисам никада био у туђој кући. Моји су људи имали логор. Имали смо своје стадо које смо прикупили реквирирањем од оних сељака који су заиста имали доста. Ниједна сељанка није ни за једног мог човека умесила гибаницу.
ПРЕДСЕДНИК СУДА: Осећаш ли се кривим?
МАЈОР РАУСАВЉЕВИЋ: Осећам се у толико кривим што сам овде ЈА на оптуженичкој клупи, а да сте ви на мом месту, а ја на вашем, онда бисте ви били криви, јер такав је закон у борби идеологија… Само, ви поступате са мном као са криминалцем. Изводите ме пред суд везаних руку. Оптуженик се не изводи везан, јер чим се даје право на говор, скидају се и везе са руку…
ПРЕДСЕДНИК СУДА: Зашто си се предао Русима?
МАЈОР РАУСАВЉЕВИЋ: Јер нисам хтео партизанима. А како тумачите што сам Русима предао 350 заробљених Немаца? Да нисам можда са њима сарађивао?
ПРЕДСЕДНИК СУДА: Зашто си се сам предао, а не са корпусом? Зашто си издао наредбу народу да Русе дочекају са одушевљењем?
МАЈОР РАУСАВЉЕВИЋ: Био сам опкољен. Распустио сам корпус да вам ти људи не би пали у руке и да им не бисте судили као мени данас. Оно што они носе у својим душама, неизбрисиво је и ви им нећете то уништити… Наредио сам да се Руси дочекају са добродошлицом и одушевљењем онако како се дочекују ослободиоци. Рекао сам, а народ је показао с каквим одушевљењем је поздравио браћу Русе.
ПРЕДСЕДНИК СУДА: Да ниси мислио да ћеш тиме себе олакшати?
МАЈОР РАУСАВЉЕВИЋ: Не, толико низак нисам. Уосталом, из целог мог исказа видели сте да се не браним, него чак и оптужујем. Руси су наши савезници још из 1941 године, ви сте то заборавили!
ПРЕДСЕДНИК СУДА: Зашто си се предао, зашто ниси извршио самоубиство, имао си оружје код себе кад си се предао?
МАЈОР РАУСАВЉЕВИЋ: Нисам се убио, јер сам хтео да вама и овом народу кажем ово што вам сада говорим. Доста је било лагања!
ПРЕДСЕДНИК СУДА: Јеси ли био на Равној гори?
МАЈОР РАУСАВЉЕВИЋ: Да.
ПРЕДСЕДНИК СУДА: Јеси ли се познавао са Дражом?
МАЈОР РАУСАВЉЕВИЋ: Да.
ПРЕДСЕДНИК СУДА: Какве си наредбе примао од њега?
МАЈОР РАУСАВЉЕВИЋ: А какве сте ви наредбе примали од Тита?
ПРЕДСЕДНИК СУДА: Какво је то питање?
МАЈОР РАУСАВЉЕВИЋ: А какво је ваше питање? Зар мислите да ћу да одам службене тајне? Варате се и узалудно ме испитујете.
ПРЕДСЕДНИК СУДА: Да ли си примао сугестије са стране?
МАЈОР РАУСАВЉЕВИЋ: Никакве сугестије нисам примао. Радио сам онако како је захтевала наша идеологија, како сам осећао, како сам налазио за најпоштеније. Ја имам свој мозак, дизгин није за човека.
ПРЕДСЕДНИК СУДА: Да ли си сарађивао са Видићем?
МАЈОР РАУСАВЉЕВИЋ: Рекао сам да службене тајне не издајем.
ПРЕДСЕДНИК СУДА: Да ли си смртне пресуде изрицао што си морао, што је Врховна команда тако диктирала?
МАЈОР РАУСАВЉЕВИЋ: Мени је руководитељ моја идеологија. Имао сам одрешене руке – што јој је сметало, уклонио сам. Мада сам ја лично велики противник проливања српске крви, ја сам пролио само нездраву крв. Многи су од нас грешили, понекад је пала недужна крв, ја жалим те случајеве и ми знамо и признајемо да је то наша погрешка, али ви се нисте учили на нашим грешкама. Треба да знате једну истину: крв тражи – крв!
ПРЕДСЕДНИК СУДА: И то сте чинили у име Краља?
У САЛИ ДЕЛИМИЧНО: Доле краљ! Доле кољаш!
(Већина ћути, у публици тешка атмосфера, осећа се душевни контакт са Раусављевићем. Раусављевић устаје, обраћа се маси.)
МАЈОР РАУСАВЉЕВИЋ: У име краља смо чинили, јер смо радили за његово добро, јер и он зна да смо само ми за њега. Ви не знате шта значи за нас краљ! Није у питању Петар Други, није у питању Он као личност, у питању је Он као симбол свега онога што ми желимо и за шта смо се борили. Ви кажете: монархија је преживела, а ја вама кажем: монархија живи у српском народу. За наш народ је краљ и престо нешто народно, нешто што је специфично његово, јер је Србија дала народног краља. Наши су краљеви били израз народне воље, нису били диктатори, јер народ то није трпео, наш народ није рођен за диктатуру. Краљ је био фигура у којој је народ гледао себе… Свака диктатура је ужасна, јер спутава човека, а монархија, онаква каква је наша у демократској држави, у којој парламент одлучује, а не аутократа, заиста нема ничега диктаторског. Кад смо узвикивали: “За Краља и Отаxбину!” – било је исто што и “За Народ и Отаxбину!” Јер, народ је у краљу, краљ је у народу!
Говорите о демократској слободи, а заводите диктатуру. То су два појма која се искључују. Једино једна широка демократија може да пружи народу слободу, јер слобода за човека не значи слободу кретања, него слободу исказивања свога мишљења.
И пас кад хоће да залаје, он то учини и не боји се никога, а зар један човек не сме имати право да изрази своје одушевљење, или свој јед?!
Ви не знате шта је демократија, ви је никада нећете моћи упознати, јер за вас је демократија само ограничени простор у оквиру комунизма.
Човеку је једино место у демократској држави, а све оно што се не осећа човеком нека пишти под диктатуром, па ма каква била, јер ко није свој господар, ко својим мозгом не мисли – то је во под јармом, који вуче кола ма чиме натоврена.
КОМАНДАНТ ПОДРУЧЈА: Пртљате о некој демократији, а сви сте фашисте. Називаш себе “Раусом” јер се поносиш што си фашиста!
МАЈОР РАУСАВЉЕВИЋ: Мене тако народ назива, то је скраћеница мога презимена. Пореклом сам Личанин, рођен сам око Ужичке Пожеге и доказао сам да сам Србин. Да сам фашиста био бих љотићевац, био бих члан Гестапоа и данас бих се налазио у Берлину. Фашизам презирем исто толико колико и комунизам. Против фашиста борим се као и против комуниста, јер сам још 1941 г. због фашиста и отишао у шуму. Не дозвољавам да и једног равногорца називате фашистом. Зар не осећате да је то смешно и контрадикторно: да смо фашисти, зашто бисмо се три и по године скривали по шумама, под тешким условима?! Да нисмо можда жељни авантура? Знам, пребацићете ми да су извесни корпуси примали оружје од Немаца – то је тачно, јер нису били у мом положају да могу да отму – куповали су оружје од Немаца, да би их тим истим оружјем тукли. За њих је Шваба био гросиста, а не сарадник.
ОНИ ИСТИ ГЛАСОВИ ИЗ МАСЕ: На смрт, на смрт!
МАЈОР РАУСАВЉЕВИЋ: Сад разумем Богочовека: “Опрости им грехе, јер не знају шта раде!” Ви тражите данас моју крв и моју смрт и ви ћете је имати.
(Судијама.)
Али упамтите, ускоро ће овај исти народ, само у много већем броју, тражити вашу смрт! Јер народ је МОЈ, ви се заваравате да је ваш и чудите се што вас усиљено прима. Народ зна да ћу се ја вратити, он то чека и жели, не ЈА – него МИ ћемо се вратити! Али, наша освета за ваша недела, за вашу тиранију, биће гнев народа, а не освета појединаца и нас бораца, припадника противног вам покрета. Срешћемо се ускоро сви ми горе и онда ће наше душе и наше савести поштено проговорити. Видеће се тада ко је поштеније мислио народу – ви или ми. Све што се силом спроводи, све пропада. Оно што је спонтано, то остаје. Доћи ће још један 27. март!
(У сали жагор. Раусављевић миран као и увек што је био за цело време суђења, које је трајало од 8 до 18 часова непрекидно, седа. Његов поглед с благом иронијом почива на судијама, јер осећа да му ни у ком погледу нису дорасли.
…Осуђен на СМРТ!… Речи су пале посред мртве, тешке тишине. Преко лица Раусављевићевог прелетело је смирење и олакшање…)
ПРЕДСЕДНИК СУДА: Јеси ли задовољан пресудом?
МАЈОР РАУСАВЉЕВИЋ: Да. Потпуно сам задовољан, јер је мени испод части да живим под вашим режимом. Заборавио сам малопре да вас замолим за смртну пресуду, кад сам вам нагласио, да је слобода условљена демократијом, а кад ње нема, онда нема ни људи који заслужују назив човека.
Ја сам срећан што одлазим, А ВАС ЋЕ ДОЧЕКАТИ ЛЕГИЈЕ ОНИХ, КОЈИ ЋЕ СВЕТИТИ НАШЕ ГРОБОВЕ!
ПРЕДСЕДНИК СУДА: Имаш ли још шта да кажеш?
МАЈОР РАУСАВЉЕВИЋ: Не. Једино још: ЗА КРАЉА И ОТАЏБИНУ!
(ЈУЛ 2002)