Споменик војводи Дреновићу
СВЕСРПСКИ САБОР НА МАЊАЧИ
Споменик војводи Дреновићу
После 58 година, пронађени су и достојно сахрањени посмртни остаци војводе Уроша Дреновића. За “Погледе” говори Милан Баришић, председник Организационог одбора
ПИШЕ: Милорад СИМИЋ
Ој, Мањачо, густа шумо,
у теби је војске пуно,
све јунака шубараша,
чим се дичи земља наша…
Певало се на Мањачи у времена страшна и крвава, пева се и данас у времена тужна и јадна. Освануо је прелепи Божији дан 21. јули (недеља – Св. Прокопије) године господње 2002. Дан за кога се заиста могу рећи речи Божије: “Ево дана који створи Господ, радујмо се и веселимо се у њега”. Управо овако нам је зборило сјајно сунце, топли поветарац, зелени пашњаци, бела стада и још много тога лепога и узвишенога на платоу планине Мањаче. Овога дана, село Стричићи, родно место великога српскога трибуна Петра Кочића, књижевника и српскога борца за истину и правду, имало је част да се у њему догоди све оно о чему је овде реч…
У организацији Равногорскога четничкога покрета Мањача, у овом месту, код цркве на Клисини одржан је велики свесрпски сабор у поводу великога догађаја, освећења споменика војводи Урошу Дреновићу. Сабор је отворен подизањем српских тробојница и равногорских застава. На сам дан великога Божијег светитеља, угодника и мученика за веру Христову, Св. велмуч. Прокопија, у 10 часова у цркви на Клисини отпочела је света Литургија, коју је служило више свештеника Епархије бањалучке. Тачно у 11,30 равногорци из РС и наше Матице Србије, као и велики број присутнога народа, окупио се око гроба легендарног четничког јунака, каквог ретко рађа мајка, војводе Уроша Дреновића. Његове кости пренете су овде након 58 година боравка у шуми. Часни равногорци Стричића, целе Мањаче и шире, учинише велико богоугодно дело. Поред преноса и достојне сахране свога војводе, подигоше му веома лепи споменик, који освешташе свештеници, већ поменути. После освештања и одавања почасти које учини почасна гарда, венце су положили: председник Равногорског покрета “Мањача” војвода Неђо Ошап; сестра војводе Уроша, госпођа Радојка; Борачка организација РС (председник Саво Цвјетиновић); изасланик Председника РС господин Мишић; сестричина војводе Уроша са децом и многи други.
Поводом овог догађања, разговарали смо са г. Миланом Баришићем, председником Организационог одбора Свесрпскога сабора на Мањачи и замеником војводе Неђе Ошапа.
ПОГЛЕДИ: Господине Баришићу, како су текле припреме за ископавање и пренос посмртних остатака војводе Дреновића на ово место?
БАРИШИЋ: Првог јула 2002, после 58. година боравка у шуми, на необележеном месту, пренели смо нашега војводу. Године 1944. он је настрадао од авионског бомбардовања. Ту где је погинуо, ту је и сахрањен. Међутим, његово тело су хтели партизани као бајаги да сахране негде на гробље. Но, њихова намера је била да му се уопште не зна за гроб, јер су веома добро знали ко је био он, шта је значио и шта ће увек значити за српски народ на овим просторима. Знајући намере безбожника, четници су их предухитрили онога истога дана када су ови били кренули да га ископају. Четници су га ископали и однели 20 километара даље. То место где је био пренет било је познато само четворици људи, који су се заклели да неће открити никоме где се он налази док за то не дође погодно време. Тако је и било. То је заиста било толико поверљиво да није било шансе да комунисти сазнају за кости нашега војводе. Та верност на неоткривање ове тајне трајала је све до прошле године, када је од поменуте четворке остао још само један у животу.
Но, само да испричам и ово: када су они ископали војводу и пренели на само њима знано место, партизани су брзо стигли, истина са закашњењем. Пошто су четници тај гроб где је најпре био сахрањен војвода напунили експлозивом, и опет све оставили као да ништа није дирано, јер свакако гробница је била свежа, па зато они нису ни могли приметити да је откопавана. И чим су кренули у своју злу намеру, а намеравали су да га униште, спале и ко зна шта, активирали су експлозив и много их је тада страдало. То никада нису могли прежалити и зато су користили сваку прилику да нанесу што већу несрећу и зло српским равногорцима.
Прошле године, знајући да су стечени услови, тај још једини живи сведок који је знао где се налазе кости војводе Дреновића, показао је право место. Познати патолог г. Жељко Каран из Б. Луке био је на челу екипе, тако да нема никакве двојбе да то није тачно. Све се у потпуности поклапало са оним што је знао човек који је чувао тајну гроба Урошева.
ПОГЛЕДИ: Ко је највише помагао остварење овога дела?
БАРИШИЋ: Пренос је извршен без икаквих проблема. Најпре смо добили благослов од нашега Владике г. Јефрема и одмах смо приступили послу. Највише је у свему овоме помагао Равногорски покрет, и црква је такође помагала…
ПОГЛЕДИ: Да ли је било помоћи од стране актуелне власти РС у овоме месту?
БАРИШИЋ: Свакако да је било помоћи. Власт је помогла, ево видели сте данас је био и изасланик Председника РС. Истина, званичника није било колико је требало, јер, нажалост, по директиви међународних фактора, није им било препоручено да се данас овде нађу са нама…
ПОГЛЕДИ: Планирате ли, ако Бог да, да урадите још нешто слично, имајући у виду постојање великог броја тзв. пасијих гробаља, како су комунисти називали места где су закопани српски четници?
БАРИШИЋ: Надамо се да на овоме нећемо стати. Учинићемо све од себе да наше борце из Другог светског рата, за које сазнамо да се било где налазе по јаругама, потоцима и сл. извадимо и сахранимо као људе, хришћане православне вере… Овде ће се још урадити и Спомен кућа војводе Уроша, управо на месту где су његове кости боравиле 58. година. Да вам још напоменем да је било понуде од више информативних кућа, да ово све забележе; али одобрење је дато само ТВ Симић, која је о овоме снимила и издала посебну видео-касету, коју препоручујем свим Србима.
ПОГЛЕДИ: Какав је био одзив мештана овог краја?
БАРИШИЋ: Беспрекоран, масован, немам никакве примедбе, све је на високом нивоу.
ПОГЛЕДИ: Имате ли за крај какву поруку за читаоце “Погледа”?
БАРИШИЋ: Моја порука, и порука Равногорског покрет Мањача, је следећа: Позивам све Србе било где да су у Србији, Црној Гори, Македонији, Републици Српској, Хрватској, дијаспори и где год их има, да се сви окупљају око Равногорског покрет и да се у исти учлањују. Ово је невладина организација. Она ће једина, уз нашу свету Цркву, водити Србе правим путем да сачувају српску културу, традицију, веру, обичаје. Сви ови други то сигурно не могу. Ми треба да ујединимо све Србе у целом свету.
(СЕПТЕМБАР 2002)
