Банатски четнички одред
СЕЋАЊА ЖИВЕ РАДЛОВАЧКОГ: Банатски четнички одред
Банаћанин, данас емигрант у Аустралији, износи своја сећања на људе и догађаје из Другог светског рата
ПИШЕ: Жива РАДЛОВАЧКИ
Током августа месеца 1944. године банатски “партизани” палили су камаре пшенице у Великом риту, у атару Српског Итебеја, северно од села Бегејског канала, у троуглу овог канала, Српске Црње и личких колонизованих села Александрова-Карађорђева. Био је то њихов “велики акт саботаже против непријатеља”. Наравно да су се као и увек изгубили пре потера – из “силне храбрости”, када су Немци дошли да изврше одмазду. Известан број људи из околних села отерали су у логор, одакле су таоци стрељани за одмазду.
Међу таоцима беше и Вељко Михајлов из Кларије, машинбравар и руковалац млина. Да би осветили оца, синови му Милован и Радоје јавише се као добровољци за фронт, по “ослобођењу”. Обојица беху рањени и смештени на лечење у болницу у Дарувару (или Дравограду). Место је под притиском усташких јединица напуштено. После два дана “партизанска ослободилачка армија” поново је заузела град и у болници затекла све рањенике поклане. Међу њима су били Милован и Радоје. Незнано ми када, комунисти су прогласили (посмртно) Радоја “народним херојем” и његово родно место доби име РАДОЈЕВО. (Радоје је био рањен дум-дум метком у стомак, рекао ми је Милош Радловачки – спашени рањеник, после много година у емиграцији).
ПУКОВНИК ГРУЈИН – “ВОЈА ВУК”
У лето 1944. немачка Врховна команда је планирала одбрамбену линију негде у источним Карпатима и послала је транспортни воз пун оружја и муниције преко Мађарске правцем Сегедин-Кикинда-Петровград-Вршац.
У Петровграду сазнадоше за ово људи из оба покрета отпора у Банату – партизани и четници. Није ми било познато да ли су комунисти овде имали више од једног одреда, али у северном Банату је “дејствовао” њихов одред од око 60 људи – можда и једини у целом Банату.
Банатски четници, којих је било око 120, били су под командом пуковника Војина Грујина, званог “Воја Вук”. Он је имао два поручника: Милета, пекара по занимању, из Ковина (преживео) и Душана Барјактаревића, сина директора учитељске школе из Панчева.
Немачки транспортни воз са оружјем и муницијом стао је уз пут код Банатског Деспотовца и узео око 200 војника за обезбеђење.
Партизански одред је напао транспорт у станици Вршачки ритови – друга станица од Вршца на север.
Четнички одред је касно добио обавештење, па су “партизани” први стигли на станицу. Отворили су ватру у тренутку приспећа четника. Четници су мислили да су били рано откривени и одговорили су на ватру, а Немци су мислили да је нападачима – партизанима, приспело појачање. Тако су се партизани нашли између две ватре. Ту је био рањен Жарко Зрењанин и склоњен је код јатака у суседном селу Павлиш на опоравак. Али, ту је силовао ћерку домаћина и овај је, по сазнању од жене којој је ћерка испричала догађај, пријавио Зрењанина Немцима, те су ови опколили кућу и позвали га на предају. Зрењанин је, знајући да га чека мучење да ода партизане и сараднике, пуцао из пиштоља. Немци бацише гранату и он погибе.
По “ослобођењу”, комунисти су из освете убили целу фамилију силоване девојке (по једном напису – две кћери и родитеље). Догађај је испричао матурант Светозар Марков из Павлиша колегама, маја 1947.
Поручник Душан Барјактаревић (мој даљњи рођак) био је, после рата, саслушаван од комуниста читавог дана, а ноћу мучен струјом – један крак жице у језик, други у полни уд. Када је почео да пљује крв и парчад плућа, пуштен је кући, да га гледају родитељи како се мучи грозно умирући. Неке податке из овог става чуо сам од тетка Бојке, његове мајке, у њиховој кући у Панчеву, а неке од главног курира за везу Банатског са Авалским четничким одредом – Боривоја Јовановића. Боривоја је извукао из затвора његов стриц, предратни члан Комунистичке партије.
ПАКАО НА ГОДОМИНСКОМ ПОЉУ
Крајем 1944, по растурању Банатског четничког одреда, негде југоисточно од Београда, Боривоје се повлачио ка Ковину, јужно од Дунава, кроз врбак. На Годоминском пољу комунисти су стрељали четнике који су се предали уз обећану “амнестију”. Чуо је у једном тренутку једног снажног четника да виче: “Убијте ме браћо – још сам жив”. Хтео је да избегне грознију смрт у отвореној гробници, у коју су бацани живи – рањени и мртви четници. На њих је бацан живи креч поливан водом, да тела сагоревају.
Боривоје је постао члан Комунистичке партије 1954. године и школован од задруге завршио је Пољопривредни факултет у Земуну. Учествовао је у студентским демонстрацијама 1948/49, када су комунисти коњичком полицијом газили студенте из “Студентског града” пред савским мостом на Сајмишту, где је било оружане борбе пиштољима. Био је затворен повећи број студената, а Боривоје повређен по руци штитећи Стевана – сина Симе Бабића, старог комунисте и партизана, а тада логораша на Голом отоку.
(Април 2002)
