Ђинђићев потез деценије
УОЧИ ИЗБОРА
Ђинђићев потез деценије
Ђинђићево протежирање свог, наоко конкурента, Коштунице, представља први истински велики потез који је повукао неко из редова опозиције од 1990. године наовамо. И као што је тај потез изненадио опозициону јавност, тако је изненадио и комунисте, који су своје предизборне калкулације правили на основу досадашњег понашања самољубивих и поткупљивих опозиционих лидера
ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ
Ево нам опет избора! Хоће ли? Или неће још? Што би рекли Моравци – мож` да бидне, ал` не мора да значи. Ја сам се већ кладио с једним еспеесовцем из комшилука. Он, наравно, за свог – износи неке теорије и убеђен је у победу. Ја за нашег, овог са насловне стране. Кажем: јесте ви гадни, али сетите се како сте потучени на локалу `96, никакве мућке вам не помогоше. Па ће можда тако бити и сада…
Хоћу ли добити опкладу?
Верујем да хоћу, мада ће бити тешко. Др Војислав Коштуница има највише шанси да победи Милошевића, од свих досадашњих опозиционих лидера, просто због тога што је он најбољи председнички кандидат ког је опозиција могла да понуди. Његова странка би и раније освајала више гласова, али су грађани радије давали предност већим опозиционим странкама и групацијама, из страха од растурања гласова. Јер, сматрало се да Коштуничина Демократска странка Србије, мада по схватању многих најквалитетнија, нема изгледа на победу поред већих и агресивнијих, као што су Драшковићева, Шешељева и Ђинђићева странка. Сада се ситуација променила: опозициона јавност добила је управо кандидата ког је највише желела.
Свакако, најзаслужнији за то је др Зоран Ђинђић. Он није поступио онако како се очекивало на основу искуства из претходних десет година, а наиме, није форсирао себе под изговором да се налази на челу највеће странке у оквиру Демократске опозиције Србије. Такво себично и кратковидо понашање Ђинђић је овога пута оставио Вуку Драшковићу, обезбеђујући себи, ако ништа друго, један веома ласкав епитет. Наиме, Ђинђићево протежирање свог, наоко конкурента, Коштунице, представља први истински велики потез који је повукао неко из редова опозиције од 1990. године наовамо. И као што је тај потез изненадио опозициону јавност, тако је изненадио и комунисте, који су своје предизборне калкулације правили на основу досадашњег понашања самољубивих и поткупљивих опозиционих лидера.
Сада се, међутим, ситуација из корена променила. Када је реч о савезним председничким изборима, комунисти су овога пута заиста у небраном грожђу, откуда могу изађи само ако Ђинђићу парирају адекватним противпотезом. А тај противпотез, једноставан и генијалан, намеће се сам од себе. Као што је Ђинђић пропустио Коштуницу, тако исто треба да га пропусте и комунисти, без својих уобичајених ниских удараца и изборних превара.
Јер, пресудна времена траже велике потезе. Шпанском диктатору Франку сада се памти мање-више само последњи потез који је повукао – обнова монархије и крунисање краља Хуана Карлоса. Милошевић се не може поредити са Франком, али очигледно је да овде постоји паралела о којој он, вероватно, размишља. Једноставним пружањем руке Коштуници, Милошевић би много добио, а не би ништа изгубио, пошто има шансе да, упркос губитку председничких избора, освоји савезни парламент. Пошто републички парламент већ држи под контролом, то би остао спокојан у наредном периоду, па би чак и следеће изборе, благодарећи једном оваквом, великом потезу, дочекао са извесном предношћу у односу на садашњи ред ствари, према коме је у очима већине – диктатор.
Шта би Србија добила оваквим расплетом, о томе нема потребе ни говорити.
Анкете кажу да ће остала двојица председничких кандидата, Војислав Михаиловић испред Српског покрета обнове и Томислав Николић испред Српске радикалне странке, добити по пет одсто, тј. по око 300.000 гласова. Можда ће Николић добити неки глас више од Михаиловића, јер је на претходним изборима Шешељ надјачао Драшковића, а и радикали су обично имали више гласова од СПО-а.
Ако се овакве прогнозе остваре, биће то, свакако, поразне оцене за досадашњу политику Вука Драшковића и Војислава Шешеља. Шешељева тактика да сруши комунисте изнутра, као ”мангуп из њихових редова”, тешко да је икада и могла да изненади Милошевића. Шешељ сада протестује што комунисти нису фер према њему, као коалиционом партнеру. Они су, уистину, нефер партнери, чак у тој мери да су Шешељу у одсудном часу, уочи избора, укинули кампању на државној телевизији. Али, шта је уопште Шешељ очекивао? Комунисти ће свакога искористити када им треба и одбацити када им не треба. Шешељ је заборавио да су га комунисти узели у власт само зато што је тражио мање од Вука Драшковића. Уосталом, за комунисте је сада поново актуелна коалиција са Драшковићем.
А опозиционој јавности је одавно преко главе Шешељевих и Драшковићевих комбинација са црвенима. (Шешељ је и раније са њима делио власт; Драшковић је улазио у савезну владу, док је његов актуелни председнички кандидат, Михаиловић, постао градоначелник Београда управо захваљујући комунистичким гласовима.) Свако зна да ова двојица имају већину у републичком парламенту – и да колико сутра могу сами да направе владу – али су се практично одрекли изборне победе из 1997. године у корист комуниста. Као, никако не могу један са другим, иако су, приде, кумови, а у свако доба могу са комунистима…
И Драшковић и Шешељ су раније добијали велики број гласова, чак до два милиона. Али, то нису били гласови за њих, већ гласови против комуниста. А сада, по први пут, ти гласови могу отићи неком трећем, неком новом, некомпромитованом – као што ће и отићи.
(СЕПТЕМБАР 2000)
П.С.
Касније се показало да овај потез Ђинђић није повукао самостално, већ да су га на то натерали страни агенти задужени за Србију.
