Дневник Хитлеровог генерала

20/03/2013

(Глез фон Хорстенау, ”Између Хитлера и Павелића”, ”Нолит”, Београд, 2007)

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Захваљујући вредном преводиоцу Николи Живковићу, објављена је и трећа за редом немачка књига на тему Други светски рат. Реч је о дневничким записима Глеза фон Хорстенауа, који је од 1941. до 1944. године био ”немачки опуномоћени генерал у Хрватској”. Наслов књиге је ”Између Хитлера и Павелића”, а издавач је београдски ”Нолит”.
Ова књига је и већа – има око 750 страница – и значајнија од претходне две. За разлику од мемоара специјалног Хитлеровог изасланика за Балкан, др Хермана Нојбахера, Хорстенау није писао накнадно, већ током рата, и зато је овде реч о тзв. примарном историјском извору. Накнадно, али наравно не с тако великом дистанцом, подешавани су подаци и у ратном дневнику немачке Врховне команде, из кога је Живковић издвојио део ”Срби у ратном дневнику Вермахта”. Ова подешавања, за која су били задужени немачки војни историчари, пратила су дневнополитичку линију. Хорстенау је, међутим, тајно писао шта и како је желео, а да су Абвер или Гестапо открили његов дневник, свакако би завршио као и многи немачки генерали током Хитлерове тираније.
Ово не значи да се Хорстенау противио немачкој освајачкој политици. Напротив, он се није разликовао од већине немачких официра. И он, у својим записима, оправдава стрељања талаца, поредећи их притом са цивилним жртавама бомбардовања немачких градова. Химлеру је једном приликом рекао ”да словенска раса уопште не постоји”, на што је саговорник узвратио како су Словени на југословенском простору ”једна мешавина монголске и германске расе” (страна 192). Априла 1941. године лично Хорстенау је границе ”Независне Државе Хрватске” поставио на Дрини и Дунаву, а када је немачки официр Нојхаузен, представљен као ”пријатељ Срба”, покушао да врати Земун у састав Србије, он је успео то да осујети.

О ХИТЛЕРУ
Ствар је у томе, како и Хорстенауов дневник показује, да је претежни део немачких високих официра имао негативан став према Адолфу Хитлеру, и то не зато што је био освајач, него што је очајно лоше командовао војском. Хитлер је с једне стране био војни лаик, а с друге стране знао је да ”полуди од беса”. У једној таквој прилици, примера ради, сменио је кључне генерале Врховне команде, Варлимонта и Јодла, мада није било њихове кривице у случају који Хорстенау описује. Ускоро их је вратио, као и једног мајора који је заиста био крив, што је Хорстенау прокоментарисао речима: ”Да ли је све то нормално?” (165-166).
Поред осталог, Хитлер је поништавао планове Верховне команде за операције на Источном фронту. Онда су јединице распоређиване по његовим налозима и следила је катастрофа за катастрофом. ”И поред ових очевидних неуспеха, Хитлера то није ометало да и даље настави да се лично меша у послове Врховне команде”, записао је Хорстенау (177).
Атмосферу из пролећа 1943. године аутор овако описује:
”Што се међуљудских односа тиче, Хитлерова тиранија достигла је свој врхунац. Једва да још постоји генерал који би имао смелости да нешто каже. Бити отпуштен и пензионисан није и крај приче. Свако је свестан тога да се излаже далеко већем ризику. Случај са тврђавом Гермерсхајм опомиње. У њој су већ затворени гроф Шпонек и многи други”. Следеће године грофа Шпонека су, ту у тврђави, убили есесовци.
Док су генерали уклањани, па и убијани, у први план долазили су партијци, или мање вредни, али послушни, официри. Раније се чин фелдмаршала могао добити тек у 75. години живота, а сада их је било и у тридесетим, ако су умели довољно добро да хвале ”великог вођу”.
Као једног од најгорих међу високим члановима Националсоцијалистичке радничке партије, Хорстенау именује министра спољних послова Рибентропа, о коме пише: ”Рибентроп је један веома глуп, сујетан дрипац, невероватно неваспитан и необразован”. Најближи Хитлеров сарадник није знао ни где се налази Галиција! (198).
Почетком маја 1943. године Хорстенау је записао: ”Последњих дана Хитлер је великодушно дозволио својим сатрапима да, један за другим, дођу на поклоњење и да му пољубе ногу” (213). Ово је коментар једног састанка са Хитлером:
”Ја сам, наравно, приметио да он вешто ставља у први план ствари које говоре нама у прилог, а да исто тако по нас неповољне ствари једноставно прећути”. Хитлерове мутне очи ”знале су да блесну” када се поведе прича о Јеврејима: ”Његова фиск-идеја остаје: за све су криви Јевреји, и зато морају потпуно да се униште” (216).
Хитлер се непрекидно хвалио својим плановима, очекујући да им се генерали диве, као и да се смеју његовим досеткама. При томе ”није имао милости”, тј. дивљење и изнуђени смех били су ”део програма” за госте Хитлеровог штаба (220). Занимљиво је да се Хорстенау исмевао Хитлеру заједно и са официрима Врховне команде – наравно, када нико не чује.

О ХРВАТИМА
Такође као и већина немачких високих официра, и Хорстенау се згражавао над размерама усташких злочина над Србима. И он је настојао да их осујети, јер су ”реметили ред и мир”, али, како тврди, и из хуманих разлога. Међутим, покушаји обуздавања усташа нису давали жељене резултате, јер су Хитлер, и његови ”сатрапи”, попут Рибентропа или амбасадора у Загребу Зигфрида Кашеа, увек били на страни Хрвата. Тако, септембра 1942. године, Хорстенау је записао:
”Непосредно пред Павелићеву посету фиреру, Лер је разговарао са Хитлером и указао на ужасну политику усташког режима… Стекао сам утисак да овога пута Лер ужива подршку чак и од Химлера. Хитлер је, међутим, одбацио Лерове приговоре. Када је започео разговор о усташким ужасним злочинима, Хитлер је приметио да му је Павелићев режим у Хрватској одан, те да зато нема никаквог разлога да и даље не подржава овај режим. Немачка нема превише добрих пријатеља. Добри Хрвати, закључио је фирер, нека се ”слободно иживе”. Он је под овим мислио на убијање Срба” (132).
За једног од најважнијих Павелићевих сарадника, Дида Кватерника, Хорстенау пише: ”Током боравка у емиграцији поглавник је Дида, који је пре тога био нормалан, симпатичан младић, васпитао тако да је постао убица и садиста”. Са овим се слагао чак и Дидин отац, Еуген, који се пожалио да је заправо Павелић постао отац његовом сину. Старом Кватернику Хорстенау је рекао да Павелићу не верује ни реч, што је овај пренео поглавнику, који је Хорстенауу на следећем пријему свечано саопштио: ”Ваша екселенцијо, ја вам од сада обећавам да ћу вам увек говорити истину”. Хорстенау додаје: ”Током следећих 15 минута слагао ме је три пута” (162).
Описујући један састанак са командатом Југоистока, генералом Лером, у Солуну, Хорстенау наводи: ”Добио сам прилику да говорим о политици злочина у Хрватској” (164).
Потом он препричава садржај једног извештаја о Хрватима. ”Додао сам да би ми представљало велико задовољство када бих све усташке злочинце могао да пострељам”, пише Хорстенау, а немачки официри су се на ово ”насмејали од срца” (170). У том извештају, који се даје у фусноти, Хорстенау је записао како не би ”ни трепнуо оком” када би наредио ”да се пострељају сви усташки зликовци и они који стоје иза њих”.
О Павелићу и његовим ”бандитима”, како их је називао италијански министар спољних послова гроф Ћано, пред Хорстенауом су и представници савезничких земаља говорили све најгоре. Бугарски цар Борис, кајући се што му је уручио одликовање ”Ћирила и Методија”, рекао је: ”Погледајте добро Павелићево лице и установићете да је то лице злочинца!” (179).
Уследио је још један одлазак у Врховну команду. И тада је Хитлер ”на неки начин усташама пружио благослов и као помахнитао псовао Србе” (216-217).
Хорстенау и Лер поднели су и један елаборат у коме су, ”руководећи се немачким интересима у борби против партизана и четника”, тражили да се смени Павелић, опозове Каше, ”укине усташки покрет и да се изведе чистка у хрватској управи” (234). Међутим, Кајтел није ни предао елаборат Хитлеру. Побунио се и Каше, за кога Хорстенау пише да ”стопроцентно подржава усташки програм” (500).

О ПАРТИЗАНИМА
Пишући о припремама за Операцију ”Вајс” против партизана, Хорстенау наводи да се о њој нису смели обавеститити ”ни посланик Каше, а ни Хрвати”. Овим се потврђује низ докумената, како немачких, тако и других, о вези која је постојала између комуниста и усташа. Хорстенау такође потврђује оно што знамо из четничких извора: да су комунисти, на почетку операције, силом натерали у збег велики број српских цивила, не дозвољавајући им да оду на оближњу безбедну италијанску окупациону зону или на четничку територију (172-173). Ј. Б. Тито и други комунисти тврдили су да је народ са њима пошао добровољно. Тада је од усташа, али и од глади и зиме, страдало више десетина хиљада Срба, што је један од највећих злочина комуниста почињених током рата.
Хорстенау открива још једну комунистичку тајну: да му је главни изасланик Ј. Б. Тита за везу са Немцима, Владимир Велебит, ”рекао своје право име”. О Велебиту пише: ”У Загребу смо га лепо сместили, у команди града, а уживао је пуну слободу кретања, па је могао да посети своје родитеље”. Хорстенау је био пријатељ са Велебитовим оцем, бившим аустроугарским официром. Он је ценио фамилију Велебит, јер су уназад још две генерације дале официре аустријској војсци. У вези онога што комунисти називају ”мартовским преговорима”, Хорстенау пише да је и Каше ”пристао на сарадњу”, али све није испало довољно добро зато што се ”са свих страна, непрестано, незналице уплићу у посао” (234).

О ЧЕТНИЦИМА
Хорстенау се налазио у Врховној команди Вермахта када је прављен план за Операцију ”Шварц”, која је била ”усмерена против четника”. Тих дана он је записао:
”Четници, наоружани српски националисти, службено се деле у две групе. Једна група делује у италијанској зони одговорности и њих има око 40.000. Италијани их снабдевају и наоружавају. Против те групе уперена је главнина наших снага како би се опет успоставио ” ред и мир” на тој територији. Италијанска 2. армија увек оклева када треба да крене у акцију против четника. Друга група четника су чисти револуционари. На челу им се налази југословенски ”министар рата и врховни командант Дража Михаиловић”. Он се у то време са својим штабом налазио у Колашину, у Црној Гори. С њим је било и неколико енглеских официра. Између четника Михаиловића и италијанских четника постоји блиска сарадња. Војвода Јевђевић је својевремено био босански, а касније и југословенски посланик. Он је нека врста официра за везу између Михаиловића и појединих команданата италијанске 2. армије (Амброзио, Роата, Роботи)” (230-231).
”Италијански четници” су заправо четници легализовани код Италијана. Италијани нису знали њихове формације у Дражиној организацији, нити да легализовани четници ”покривају” илегалне. Другим речима, ”италијански четници” нису сарађивали са четницима ”револуционарима”, већ су били њихов део, убачен у непријатељске редове под фирмом која је Италијанима била прихватљива. Што се тиче улоге војводе Јевђевића као ”официра за везу” између Драже и италијанских генерала, ни тај податак није тачан. Одржавање везе подразумева пренос информација између две стране, а тога није било. Напротив, када су сазнали да је у контакту са Дражом, Италијани су ухапсили Јевђевића, и то два пута. Први пут су га пустили, пошто их је убедио да се састао са Дражом у покушају да га убеди да промени страну, док се други пут домогао слободе тек по капитулацији Италије.
Одмах потом Хорстенау износи још неке детаље о Операцији ”Шварц”:
”У предвиђеној акцији специјална улога намењена је пуку ”Бранденбург”. Пре почетка акције требало је да се преобуку и да носе српске униформе како би могли током борби да заробе Дражу Михаиловића. Пук ”Бранденбург” био је елитна војна формација. У њој су служили они који знају српски језик и који могу да се пресвуку у српске сељаке… Кајтел и Јодл су били убеђени да ће ова балканска акција имати пун успех. Ја сам се тихо, да ме нико не чује, смејао… Било ми је јасно да ће Италијани помоћи четницима. Италијани неће тек тако пасивно да посматрају претећу опасност која се надвила над четницима… Проблематично је било и то шта ће да уради Михаиловић. Да га ухвате – то ће тешко да пође за руком и елитној јединици ”Бранденбург” (232-233).
Хорстенауова предвиђања су се обистинила: Немци нису успели да ухвате Дражу, док су Италијани заиста, колико су могли, помогли легализованим четницима да се склоне испред немачких јединица. Ово је био један од разлога Хорстенауове нетрпељивости према Италијанима, за које је у извештају од 31. октобра 1942. године записао да су недоследни: на својој окуопационој зони ”они у сваком погледу пружају подршку четницима који убијају Хрвате”, док северно од демаркационе линије ”Италијани одржавају везу са Еугеном Кватерником, чија гарда учествује у истребљењу Срба” (164).
На овим страницама Хорстенау објашњава како су Немци крили од Италијана податке о Операцији ”Шварц” против четника, на исти начин као што су од усташа крили податке о Операцији ”Вајс” против партизана. Тако произилази да су Италијани имали према четницима исти однос као усташе према партизанима. Наравно, опција са Италијанима није обухватала Дражу, већ само део људства убачен у непријатељске редове, док је опција са усташама обухватала цели комунистички покрет (Дража се никада није састајао са Италијанима, а Ј. Б Тито се састао са Павелићевим министром Рушиновићем).
Хорстенау мало пише о приликама у Србији, јер је у Београду боравио свега десет дана, од 15. до 25. јуна 1944. године, када је мењао главнокомандујућег немачког официра, генерала Фелбера. Па и у том кратком периоду он је морао да оде до Загреба на два дана. Хорстенау је затекао Београд у рушевинама које су оставили бомбардери Западних савезника, што га је изненадило, јер је Загреб, престоница главног немачког савезника на Балкану, остао поштеђен. ”Просто је немогуће разумети шта то неко има баш против овог града”, записао је Хорстенау у Београду (505). Његови утисци из Србије су следећи:
”Када сам напустио Србију, имао сам осећај да је немачка позиција и овде обична кула од карата. Најутицајнији човек у Србији и даље је Дража Михаиловић. Није му нашкодио ни пораз који је доживео од Тита на подручју НДХ. Припадници Драже Михаиловића налазе се и у кабинету Милана Недића… Једине трупе на које је човек могао да се ослони у борби против партизана били су српски добровољци, а донекле и руски. Употребљиви за борбу против партизана били су и људи Драже Михаиловића. Везу са њима за мене је одржавао један немачки мајор, носилац одликовања ”витешког крста” (508).
Ове редове (нео)комунисти су већ искористили као још један доказ о ”сарадњи четника са Немцима”.
Ствари, наравно, стоје другачије.
Када је реч о поразу четника у НДХ, може бити говора само о несрпским подручјима, као и о српским пределима у области Козаре, Кордуна, Баније и Северне Лике. Ту су комунисти од почетка рата имали превласт. Међутим, јуна 1944. године, четници су и даље држали знатно већи део српских области западно од Дрине, са центрима отпора на Романији, Мајевици, Озрену, Требави, Вучјаку, Мотајици, Мањачи, Динари, итд, а били су знатно јачи и у Источној Херцеговини.
Класичан пример навођења на погрешан закључак, у ситуацији када се не чује друга страна, пружа реченица: ”Припадници Драже Михаиловића налазе се и у кабинету Милана Недића”. Овако како је то саопштио Хорстенау, испада да је Дража имао своје људе у Недићевој влади, где су они, по природи ствари, у окупираном Београду сарађивали са Немцима. Као пример документа друге стране навешћемо извештај капетана Предрага Раковића, команданта 2. равногорског корпуса, послат Дражи 26. фебруара 1943. године. Раковић је јављао да су му људи ”из кабинета Милана Недића”, Драги Јовановић и Бошко Бећаровић, нудили сарадњу. ”Моје мишљење искористити док су нам потребни а после им судити”, писао је Раковић. За шта им судити? Управо за сарадњу са Немцима…
Ситуација се унеколико мења крајем 1943, са доласком Нојбахера у Београд, када Немци на сваки начин покушавају да успоставе везу са Дражом. Онда су поједини недићевци, попут Јовановића и Бећаровића, који су до тада скривали своје контакте са четницима, одједном њима почели да се хвале. Управо тако је настала цитирана Хорстенауова формулација. Право стање ствари, међутим, до краја је остало непромењено, тј. за четнике је важила Раковићева формулација: искористити, па судити.
Потпуно супротно стоје ствари и по питњу Хорстенауове процене ”српских добровољаца”, односно љотићеваца. Њихова улога у борби против партизана била је небитна, јер је, као за формације под немачком командом, и за њих важила тада актуелна немачка стратегија: увек се склањати са правца надирања комуниста, како би се четницима везале руке, тј. како би се спречила већа четничка акција против Сила осовине.
Прича о официру за везу са четницима налик је оној о Дражиним људима у Недићевом кабинету. То се види већ по томе што свом ”официри за везу” Хорстенау није знао име и презиме, док му је Фелбер знао презиме (Вајел), али не и име. Ни један ни други нису лично познавали мајора Вајела, који је у четничке редове послат као оабвештајац, ради провере делотворности стратегије о склањању немачких снага испред комуниста. Вајел је стигао само до четничких обавештајаца, цивила, руковођених сопственим задацима, а пре свега задатком број један: набавити муницију по сваку цену. Тако, један од ових обавештајаца, под шифром ”Милош”, која није откривена, 7. јула 1944. године пише команданту Расинско-топличке групе корпуса потпуковнику Дтрагутину Кесеровићу: ”Дошао сам у Крушевац. За попуну муниције надлежан је само мајор Вајел”. Истог дана ”Милош” шаље још један радиограм Кесеровићу: ”Данас одлазим у Брус ради састанка са мајором… Са пријатељем налазићу се стално код њега”. Агенти попут ”Милоша” држали су Вајела даље од четничких јединица, како би му отежали прикупљање обавештајних података, и наравно како би се избегла компромитација. Извесне количине муниције успели су да извуку.
Све у свему, Хорстенауова књига је одличан извор информација, пре свега за прилике у Немачкој, нарочито у Хитлеровом окружењу, а такође и за проучавање догађаја у ”Независној Држави Хрватској”.