Досије СДБ (1)
ПОЛИТИКА
Досије СДБ (1)
Да ли сте прочитали свој досије у тајној полицији? Можда ће вам то нешто значити, а можда и не…
ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ
Антрфиле
КОНОБАР
Одмах по доласку са првог састанка са престолонаследником, марта 1990. године, полиција је о мени снимила филм скривеним камерама, ”за потребе уцене и компромитације”. О томе, наравно, нисам имао појма.
Садржај филма – нешто као сценарио – налази се на више страница у досијеу. Пошто је то све као нека државна тајна, испричаћу само један детаљ коме се у досијеу не посвећује пажња. Поред осталих, у филму има и сцена где седим са инспектором у једној познатој кафани мало даље од Крагујевца. Инспектор је био мој стари знанац и ја сам долазак у ту кафану сматрао једним од многих ”информативних разговора”. Он је, вероватно, сматрао да је та сцена – пијем рујно вино са комунистичком полицијом – за мене компромитујућа.
У једном тренутку, док смо разговарали, у кадар упада конобар. Прилази ми, добро ме загледа, и упита:
– Јеси ли ти Самарџић?
– Јесам, – кажем.
Он се обрадова, па поче усхићено:
– У, брате, свака ти част! Дођи у моје село, има нас четника колико хоћеш. Онда смо их средили, и сад ћемо опет…
Догађај ми је остао у сећању и због тога што сам од овог конобара тада први пут чуо за ”Грбичког попа”, Богољуба Николића, четничког команданта у његовом крају.
У досијеу се Грбички поп не помиње, али се каже:
Проверити ко је конобар и предузети мере.
ОСНОВНИ ТЕКСТ:
Негде крајем маја 2001. године у новинама су први пут објављени бројеви телефона српске тајне полиције – Службе државне безбедности (СДБ). Грађани су позвани да се јаве и без страха питају о својим тајним досијеима. Представници новог режима говорили су, тим поводом, о освојеној демократији и раскиду са праксом претходног, комунистичког режима, који је подразумевао злоупотребу полиције у политичке сврхе.
Наредних месеци новине су доносиле углавном изјаве разочараних грађана, којима је речено да, упркос својим очекивањима, немају досијее. Појединци су саопштили да имају досијеа, али да у њима нема оно што су мислили да ће наћи. Један професор је рекао да га досије уопште не занима. ”Ја боље од њих знам шта је у мом досијеу”, био је његов коментар.
ПОСЛЕ 11 ГОДИНА
Дал` да идем или да не идем – била је и моја дилема током летњих месеци. Нисам се журио, знајући да ”Погледи” неће изаћи до јесени, а сем професионалног, неки други разлог за читање досијеа нисам превише ни имао.
Тако, једног дана крајем септембра јавих се на број крагујевачког одсека Службе државне безбедности. На моје изненађење, с друге стране жице одмах зачух стари, добро познати глас, који сам, додуше, већ почео да заборављам. Тај инспектор ми рече да дођем за неки дан, док они припреме шта треба.
У договорено време одох тамо и јавих се секретарици. Откако сам ту био последњи пут, негде ујесен 1990. године, ходник и канцеларије изгледају знатно боље. Све је реновирано а намештај је обновљен. Особље је, као и увек, веома пословно. Служба државне безбедности је далеко најпрофесионалнија установа коју сам у нашој земљи видео. Овде су сви озбиљни, ужурбани и максимално посвећени послу. Нема отаљавања и чекања да прође радно време. То ме је увек занимало и покушавао сам да пронађем одговор (јер, наравно, и ја сам њих студирао). Паре нису одговор јер њихове плате никада нису биле нешто посебно. Нису награђени ни добрим становима. У оно доба, један инспектор је још био подстанар, други је имао једнособан стан, а шеф је по том питању био далеко испод било ког директора неког предузећа. Па ипак, ови људи су радили даноноћно, често ризикујући животе (не, наравно, са мном, већ у кризним регионима). Верујем да се део одговора крије у природи посла, јер тајна полиција има неку магијску привлачност. Део одговора, свакако, лежи и у пажљивом одабиру људства.
Дакле, тога дана поново видех добро познатог инспектора. Од 1986. до 1990. године – касније знатно ређе – са њим и његовим колегама имао сам више стотина такозваних информативних разговора, било у канцеларијама, било на сасвим неочекиваним местима (гробља, напуштена градилишта, мени непознате шуме, или, пак, кафане) и у свим добима дана (од јутра до дубоко у ноћ).
Били смо више него добри познаници, а после свега у неку руку и другари. Кад год се сретнемо лепо се испричамо. Ја разумем да су они радили свој посао, а они разумеју да сам ја радио свој посао. Доза резерве сада је, наравно, далеко од ондашње. Оно што се тада дешавало данас је малте не потпуно неважно.
ПРАВИЛА
Док један инспектор није донео досије, уз пиће евоцирамо успомене. Прича је толико класична да је, заправо, досадна. На пример, у пролеће 1990. године Слободан Милошевић је послао свог високог функционера Доброслава Бјелетића код ректора Крагујевачког универзитета, др Илије Росића. Како су ”Погледи” тада били лист крагујевачких студената, требало је уз помоћ ректора наћи неки начин да се смени њихов главни и одговорни уредник, тј. моја маленкост. Покушај је пропао, јер ректор није био вољан за сарадњу, а још мање су били вољни бунтовни студенти. И пре овог случаја, студенти су којекаквим надобудним делегацијама из Београда у лице саопштавали: ”Нама се наш лист свиђа, а ви видите шта ћете”.
Бјелетићу су нарочито сметали наши чланци о Косову (поред, наравно, Драже, престолонаследника, опозиције и других питања). ”Погледи” су тада једини писали да се косовско питање може решити само ако се албански емигранти врате у Албанију а протерани Срби на Косово.
Девет година касније, дан уочи агресије НАТО пакта, чинило ми се да у ”Политици” читам један свој текст из оних дана. Али ово више нису били они дани – док онда нигде на видику није било НАТО пакта, сада нас је он потпуно окруживао. И уопште, однос снага драстично се променио.
– Шта сада рећи о тим људима, који су Косово видели само као објект за намештање избора? – питам више реда ради.
– Био си петао који кукуриче пре времена, – одговара ми инспектор у класичном стилу.
Као што рекох, то је сада једна сасвим неважна и досадна прича.
Нешто живости и занимљивости дође кад најзад видех свој досије. То је једна хрпа папира у фасцикли из које, по свој прилици, фали још једна хрпа папира. Наиме, фасцикла изгледа као да је напола испражњена. У ономе што ми је понуђено могло би бити 200-300 обострано искуцаних листова, тј. око 500 страница.
– Твој досије је међу највећима у Крагујевцу, – рекоше ми.
А правила су следећа:
– По Уредби републичке владе број тај и тај… твој досије можеш видети само ти и нико више. Можеш га видети само једном, то јест сада можеш читати колико желиш, али немаш право да се вратиш. Имена која се помињу у твом досијеу, а која не треба да знаш, прелепљена су непрозирном траком. Не смеш да преписујеш садржај и не смеш да објавиш ништа од онога што си прочитао.
На крају, инспектор додаде са осмехом:
– Пошто нико други неће видети твој досије, можеш да се хвалиш колико хоћеш, да има 10.000 страница и сл.
– А који је праг толеранције? – питам.
– Како то мислиш?
– Где је граница? Ваљда нешто ипак сме да се објави, није то Свето писмо, – питам опет.
– Е, ништа се ниси променио, – каже он. И онда си ловио ту границу. За то питај адвоката или јавног тужиоца.
И питао сам. Уредбом се досијеи квалификују као државна тајна, а за откривање државне тајне кривични закон прописује казну затвора од једне и по до 10 година. Нема новчане казне.
Па ипак, неки новинари су опширно писали о садржају својих досијеа, а нису ухапшени. Наиме, није се ни очекивало да ће нова власт ухапсити некога због објављивања података из свог досијеа. То је само трик смишљен да би се скренула пажња са суштинског питања. Јавност је занимало ко је све у прошлом периоду радио за полицију – нашу или страну – а сада се продаје као демократа? А управо то је доношењем овакве уредбе спречено. Нико, наиме, неће прочитати свој досије и рећи: ”Ја сам радио за страну обавештајну службу, што, хвала на питању, радим и сада”.
Многи су се обогатили радећи тајно – па и не баш превише тајно – за Милошевића и његове људе. Ништа горе нису прошли ни они који су добили небројене милионе из страних центара моћи, свакако повезаних са страним обавештајним службама. Очекивали смо да ће се објавити досијеи макар ових првих, али нова власт ни то није дозволила. Уредба о тајним досијеима је, тако, само још једна слика и прилика нове власти.
КАКО ИЗГЛЕДА ДОСИЈЕ?
Садржај досијеа је тајна, па га нећемо износити. Јер, овај лист је баш и познат по чувању комунистичких тајни, па нема смисла да сад, после толико година, кварим традицију. Додуше, ствар је битно олакшана чињеницом да се оно што је важно и не налази у досијеу. А нема смисла писати о нечем неважном.
За мене лично, тајна није у садржају досијеа, већ у наслову СРПСКИ ЕКСТРЕМИЗАМ. Тако су ме, наиме, водили, што значи да сам свих ових година био у заблуди. Себе сам доживљавао као новинара који жели да помери границу слободе у једном тоталитарном режиму, а њих као некога ко у томе настоји да ме спречи.
Међутим, у мом досијеу се ни једном речју не помиње слобода штампе. Другим речима, режиму нисам сметао као новинар, већ, једноставно, као Србин.
Највише места у досијеу заузимају снимци мојих телефонских разговора. Ту су људи којих се више не сећам, али и позната имена српске емиграције: Мане Срдић из Хамилтона, Рајко Јовановић из Лондона, Ђорђе Николић из Чикага… И наравно, војвода Момчило Ђујић.
Прислушкивање им у мом случају и није био неки проблем. Годинама сам телефонирао искључиво из своје канцеларије, јер нисам имао кућни број (а кућни број нисам имао јер нисам имао своју кућу, ни стан). И иначе ме нервирају телефони. Телефон сам увео тек када сам се оженио, под морање (јер, као што је познато, данас се не може оженити без телефона).
Онај телефон у канцеларији често је крчао па смо пошти пријавили ”квар”. А поштари дођоше и рекоше да то није квар, него је опрема за прислушкивање у полицији застарела. Наравно, и без тога сам за прислушкивање одувек знао. Није ми био проблем што они прислушкују, него – додуше и то ретко – што ми не верују да ја упркос томе слободно причам.
На тој линији је долазило до ”кратког споја” између мене и инспектора, јер ја углавном нисам имао шта да кријем, а они ми то нису веровали. Мој посао не само што је био јаван, него је као такав једино и могао да постоји (нисам ни помишљао да пишем нешто за кућну употребу). И намера о будућим текстовима је самим тим увек јавна. На пример, већ после првог текста било је јасно да желим да откријем истину о четницима и српској монархији, о злочинима комуниста над Србима, затим да желим да афирмишем вишепартијски систем, итд. Свакако, мислим на период када сам ”отворио карте”, крајем 1989. године.
Млађим читаоцима на подсећање, до 1990. године постојала је само једна партија, комунистичка, а комунисти су тврдили да је управо она најбоља и једино потребна. Наш лист је фебруара 1988. године, први у земљи, објавио коментар ”Вишепартијски систем”.
Али то је, сада, наравно, досадна прича, па ћу навести један пример о поменутом ”кратком споју”.
ПРВИ ПУТ КОД КРАЉА
Од 17. до 19. марта 1990. године са Вуком Драшковићем ишао сам у Лондон код престолонаследника Александра. (Наводим датум, ако буду зафалили празници када се обнови Краљевина Србија.) То је био први одлазак једне делегације из Србије код престолонаследника. И престолонаследник је тада дао први интервју једним српским новинама (објављен је у ”Погледима” од маја исте године; зашто тек од маја, видеће се касније).
Нормално, чим сам дошао у Крагујевац, позван сам на информативни разговор.
– Шта каже краљ, – гласило је питање с врата.
– Каже, ево сад ће да се врати. Него, хоћеш ли да га признаш? – питао сам инспектора.
– Хоћу ја њега, него да ли ће он мене, – рече он као у шали.
Наиме, ствар баш и није била за шалу. И у окружењу, и код нас, дешавале су се велике промене. Ко је могао знати да краљ заиста ускоро неће бити на Дедињу?
На поновљено питање – Шта каже краљ? – одговорио сам дословце овако:
– Од како смо Вук и ја ушли, па док смо изашли, на столу је био укључен мој диктафон. Све што је речено објавићу у наредном броју ”Погледа”.
– Немогуће! – каже он.
– Могуће, – кажем ја.
Заиста је тако било. Нисам имао шта да кријем и то испитивање није имало никакву сврху.
Међутим, десила се једна чудна ствар (свега овога, наравно, нема у досијеу). Престолонаследникови одговори били су на енглеском језику, па их је било неопходно превести. Док сам размишљао коме бих то могао поверити, један од уредника ”Погледа” дође у моју собу у студентском дому – 105, павиљон 2; наводим тачно, ако се некада буду постављала обележја – и рече ми:
– Дај ми касету, превешће мој брат.
– Откуд он зна енглески, – упитах.
Добио сам одговор да је завршио неки курс, или тако нешто, и да је већ преводио неке рукописе. То ми није било познато, али касету сам ипак дао.
Прође недељу дана и ја почех да се распитујем како иде посао.
– Још мало, – гласио је одговор.
Када сам опет питао, рекао ми је да споро иде јер се слабо чује, мешају се гласови, и сл. Тако прође цели месец и ја сам постајао нервозан. На крају, једне вечери тај уредник опет дође у моју собу и скрушено рече:
– Имам једну много лошу вест…
– Коју?
– Трака на касети са интервјуом се прекинула…
– Нема везе, залепићемо је лепљивом траком. Изгубиће се само једна реч. Имао сам такав случај.
– Не разумеш… Трака се прекинула и потпуно се уништила. Ништа не може да се учини.
Гледао ме је чудно, црвен у лицу, уплашен.
– Ма нема проблема, – кажем му ја. – Ево ти друга касета. Ја сам већ прве вечери направио много копија и посакривао их на разна места…
Добио сам превод за неколико дана.
КО ЈЕ АЛЕКСА ЖУНИЋ?
Нисам ни помишљао да читам цели досије. Тражио сам само кључна места, а међу њима пре свега имена доушника. Тамо је доста њихових извештаја о мом раду, а сви су наведени под шифрама. Занимало ме је ко је све убачен у нашу редакцију. Једно време сам имао утисак да су у већини њихови људи. Кад упадне један, доведе неког свог за задатком да краде, па неког другог са задатком да пише компромитујуће текстове, итд. А сви они и не морају знати да су у игри. Онај што краде, на пример, краде зато што је лопов, а не зато што је од некога добио налог да баш у нашој фирми почне да краде.
За ово, наравно, немам материјалне доказе. Нити шта о томе пише у досијеу, нити ми је сада инспектор – на отворено питање – нешто потврдио.
Па ипак, верујем да их је било много. А и дешавало се понешто што би ми изазивало, како би правници рекли, основану сумњу.
Негде пролећа 1991, у моју канцеларију је дошао неки набилдован, кратко ошишан тип. Рече да је из Легије странаца. Управо иде из Француске, где је натрчао на ”Погледе”, па како не зна никог другог од поверења, хтео би баш мени нешто важно да каже.
Рекао ми је да је тог јутра у Земуну видео неког Хрвата, такође легионара, специјализованог за експлозив. Претпоствљао је да ће тај Хрват поставити експлозив негде у Београду.
– Треба одмах обавестити Службу државне безбедности, – рекох му ја.
Поред мене у редакцији седео је један новинар, који је имао обичај да ми се мува око ногу. А није био нешто превише паметан. И чим ја рекох да треба звати СДБ, још док нисам завршио реченицу, он дохвати слушалицу и поче да окреће број. Значи, знао је напамет број СДБ-а. Онај легионар и ја погледасмо га изненађено, а он, када је најзад укапирао шта је урадио, укочи се у пола покрета и упути нам један онако фини блентави поглед, са полуотвореним устима.
Никад ни једног убаченог нисам открио на време, и никад ни једног нисам избацио из редакције (то јест, не тим поводом). Чак ни оног из ”случаја касета”. Наиме, он је још дуго потом био на том месту.
– Па што га ниси отерао?
Има ли неког читаоца који није поставио ово питање?
А има ли неког читаоца ко зна одговор?
Можда је мој одговор погрешан? Гласи: ја о томе шта они раде – а нарочито о томе шта они могу да ураде – уопште нисам размишљао. Самим тим никакво директно супротстављање није долазило у обзир. Да сам размишљао о тим стварима, све би се свело на размишљање о последицама. Тако би страх учинио своје и ја то више не бих смео да радим (уосталом, то сада не бих радио ни у лудилу).
То је као када би војник пред полазак у борбу размишљао да ће му граната кроз који минут разнети ногу. Добар војник је, напротив, убеђен да њега метак неће. Хоће га, наравно, као и сваког другог, али он има неку врсту амнезије. Тако многима од нас понекад дође – добро дође? – извесна доза амнезије.
Млађим читаоцима на разумевање: касније су нам долазили читаоци говорећи да онда нису смели да читају ”Погледе”, у страху да ће бити ухапшени. Продавачице које држе ”Погледе” испод тезге биле су масовна појава. Ишао сам по граду, тј. по градовима, где бих се затекао, и питао:
– Јел` имате ”Погледе”?
– Имам, – каже продавачица и сагиње се да узме један примерак.
– Па што их не држите на пулту, као и све друге новине?
– Не знам дал` се сме…
РАЗГОВОР НА ГРОБЉУ
Као што се из досијеа ништа не може сазнати о уходама и убаченим људима, тако се ништа не може сазнати ни о другим кључним моментима.
На пример, нема ничег о јединој званичној забрани ”Погледа”, јуна 1986. године. У штампарији ”Глас” у Београду цео тираж је заплењен и спаљен. Било је то у време владавине Ивана Стамболића, када су новине веома често забрањиване. Тек неколико месеци по доласку Слободана Милошевића, ујесен 1987, медији су постали слободнији..
Елем, поводом забране ”Погледа” први пут сам позван на информативни разговор. Било је то октобра 1986, после летњег распуста. Телефонски глас ми саопшти да дођем у станицу милиције због разговора о некој тучи у студентском дому. Када сам стигао у назначену канцеларију, инспектор у цивилу рече да то није милиција него СДБ и да га не интересује туча, него ”Погледи”.
На зиду је висила скраћена аутоматска пушка (нешто као ”хеклер”), у углу је седео други инспектор, крупан и јак, који је само ћутао и мрштио се. Они су седели на високим столицама, ја на ниској.
Онај први инспектор је био наглашено љубазан. Стално се смејао и много је говорио. А све је знао. Не сећам се ни да ли ме је уопште питао нешто, сем: ”Хоћеш ли још један сок?” Кључни моменат је настао на крају:
– Када ћемо опет да се видимо?
Ја направих неку гримасу. Не знам шта да кажем. На врх усана ми је: ”Зашто да се видимо?”. Или чак: ”Мислим да нема потребе да се виђамо”.
Али, то не смем да кажем.
– Може у суботу? – каже он.
– За викенд идем кући, – слагах.
– А у понедељак? – настави он, држећи прст на зидном календару.
– Ма, имам неки испит, – слагах опет.
– Нема проблема, онда у следећи понедељак…
Могао је тако да ишара прстом цели календар. Било му је свеједно, имао је сво време света. Јер, то му је био посао.
Тако је започело наше дружење.
Описујући ме, у досијеу свега неколико пута кажу да сам био уплашен. Ту су силно погрешили. Или сам био добар глумац?
На пример, једном сам на информативни разговор позван касно ноћу. Возили смо се аутом кроз неку шуму, минималном брзином. Одједном, иза нас се упалише фарови другог аута и тај ауто поче да нас прати…
Ко ће га знати, можда су то били само неки закаснели швалери? Али, ја сам мислио да је то појачање и да ми се лоше пише. Тим пре јер су се сличне сцене више пута понављале. Незабораван је један разговор на гробљу у селу Дулени. То место је највећа забит у околини Крагујевца.
У оваквим приликама разговор се заоштравао, на пример на тему: ”Зашто се међу студентима шири антикомунизам?” Негде пролећа 1988. амерички конгрес је саопштио како је Вашингтон уложио неку велику суму за подршку антикомунизму у Југослвији. ”Што и мени не дадоше нешто”, покушао сам да се нашалим, седећи на неком оронулом дуленском гробу, док је испод, путићем, промицао неки чича са мотиком на леђима. У стварности, ја те паре не бих узео ни да су ми нудили, тада као ни сада, али СДБ то није знао. Касније се испоставило да девизе, које су све више и више стизале, нису добијали антикомунисти, већ управо комунисти, замаскирани којекаквим демократским фирмама и независним именима својих медија. Запад је остао веран традицији из 1943. године, да овде форсира искључиво најгори део нације.
Један од непријатнијих делова информативних разговора било је наговарање да некога оптужим за нешто, обично за антикомунизам. То никада нисам учинио. Мислим да сам имао добру формулу за извлачење из ступице. Јер, пре или касније, човек мора да се изјасни. Мој одоговор је био: ”Ма, будала”. ”Будала” је ипак нека оптужба, али оптужба за коју се не одговара ни по комунистичким законима.
РУКОПИСИ У ПОЛИЦИЈИ
Очекивао сам да у досијеу нађем и покушај запошљавања у крагујевачком ”Дуванпромету”. Наиме, свега неколико месеци по дипломирању, ујесен 1989, добио сам позив да се јавим на посао у ову фирму, тада једну од најбоље стојећих у Крагујевцу. Било је необично што сам, међу толиким дипломираним економистима, позван баш ја. И то ем брзо, ем у добру фирму… Верујем да је то био један од покушаја да се стави тачка на мој новинарски рад.
Позиву се нисам одазвао чак ни из радозналости, свеједно што је у то доба уреднички додатак у ”Погледима” био неупоредиво мањи од плате у ”Дуванпромету” (статус и да не поредим).
Десет година касније, колегу који је примљен уместо мене питао сам да ли треба за нешто да се кајем? ”Ма, какви”, каже он. Иако је постао један од битних директора, ипак је финансијски лоше прошао. Брзо је дошло време у коме на цигаретама више нису зарађивали ни дуванска предузећа, ни држава, већ само мафија. А ситуација се променила и у ”Погледима”: када смо постали најтиражнији лист у земљи, имали смо високе плате.
У досијеу није било ни копија новинских рукописа које сам давао полицији. Очекивао сам да ће их користити ”ради уцене и компромитације”, али ни то се није десило.
Зар није противно закону и новинарском кодексу да главни и одговорни уредник показује рукописе полицији, пре објављивања у новинама?
О, да, свакако…
Око тога смо преговарали више месеци, а ко зна колико сати. Са рукописима сам имао проблем, јер су често и лако нестајали. Фиока на мом радном столу је била обијена и више није могла да се закључа. На састанцима редакције видео сам уплашене младиће и девојке, који, док причам, углавном гледају у под. ”Ко ли од њих ради за полицију?”, размишљао сам. А наравно, није ми био ни на крај памети да се бавим тим стварима. Било би лудо да питам: ”Ко је однео рукописе у полицију?”
У нападу храбрости, једном сам позвао инспектора:
– Дај, врати те рукописе, касниће нам број…
– Шта ти је, откуд ваши рукописи код мене!
– Ма, видиш како је јак ветар, можда их је донео.
– У, ал` ти је штос!
Ипак, када сам сутрадан дошао на посао, рукописи су били на свом месту.
Размишљао сам овако: ако ја будем давао рукописе, више неће малтретирати ове људе, па ће ваљда једном, ослобођени страха, и написати нешто како ваља. Друго, знаћу шта они знају, па ћу моћи нешто да провучем.
Највише сам волео да дајем рукописе Васе Милића. Он се поваздан заносио неким теоријама, па то баш није било лако ишчитати. А разуме се да сва његова писанија нисам ни намеравао да објавим.
– Василије, тебе жртвујем за Краља и Отаџбину! – рекао сам му овим поводом, само, наравно, много година касније. Он ме, иначе, и даље салеће да му нешто објавим, али сада је у стратешки неповољном положају: СДБ ми више не тражи рукописе.
Интервју са Костом Чавошким, у оно доба итекако опасан, нисам пријавио. Чим су ”Погледи” изашли, 20. октобра 1988, позван сам на информативни разговор, касно увече.
– Па добро, што ми ниси донео Чавошког?
– Што, па рекао си да те занимају само опасни рукописи?
– И за тебе је Василије опасан, а Чавошки није опасан?
– Па, Чавошки је професор, зна шта прича, а Васа је студент, може лако да погреши…
Није било смешно.
Извукао сам се дословце за длаку. Рукописе за ова број предао сам штампарији ”Дневник” у Новом Саду 12. октобра. Само дан касније, 13. октобра, на Конгресу Комунистичке партије дошло је до тада чувене полемике између Милошевића и хрватског комунисте Шувара. Хрват је прекорио Милошевића што на почетку свог говора није изрекао уобичајену заклетву мртвом диктатору Ј. Б. Титу, а овај му је нешто одбрусио. Управо је тај одвратан култ диктатора био мета др Косте Чавошког (због чега, разуме се, нико није смео да објави интервју са њим).
Мада смо ми још у мајском броју те године објавили ”Предлог за укидање Закона о заштити имена и лика Ј. Б. Тита”, због чега сам такође имао проблема, ово сада је било много крупније.
”Погледи” су стигли у пословнице ”Политике” и ”Борбе” у Крагујевцу са четири дана закашњења, 24. октобра, а за њима је одмах дошао инспектор милиције и наредио да се лист не сме делити на киоске до даљег наређења. Истог дана, милиција писменим налогом тражи од окружног јавног тужиоца у Крагујевцу, Дгагише Крсмановића, да забрани ”Погледе”. ”Прочитао сам интервју (са др Костом Чавошким), и оценио да нема разлога за забрану”, изјавио је Крсмановић локалним новинама
О овом случају ”Погледи” су писали у следећем броју, од 20. новембра 1988. А ја сам још пре тога, на следећем информативном разговору, искористио прилику да одржим говор инспектору државне безбедности. Може бити да сам му у шали рекао како ми је Милошевић 12. октобра испричао шта ће рећи наредног дана. За озбиљно, свакако сам му поновио уобичајену причу: управо у томе је историјска улога нас студената, да будемо макар мало испред других; према томе, ни у следећој прилици не би требало да наваљујеш, јер ће, клатно опет превагнути на нашу страну…
Горану Петровићу, који је радио интервју са Костом чавошким, као и низ других опасних интервјуа, тек пре месец дана сам рекао колико сам због тога имао проблема.
– Па то ти је и био посао, – каже он. – Уредник треба да обезбеди услове за рад новинара.
– О, да, – кажем ја.
ЧЕТНИЦИ
Већ сам поменуо ”отварање карти” крајем 1989. године. Реч је о неупоредиво највећем табуу комунизма – о четницима. Све што смо до тада радили, ма колико опасно било, није се могло мерити са Чичом.
Никоме ни реч нисам зуцнуо о намерама у том смислу. Напротив!
– Ма какви четници, – одговарао бих на провокације.
Пар пута је било критично. Једном, може бити почетком 1989, донео сам од куће – ”Вино-Жупа”, Александровац – огроман балон одличног, али веома јаког црног вина. Добар глас далеко се чује, па се у мојој соби у студентском дому те вечери окупило повеће друштво. Чаша по чаша и поче песма. Не сме се, ал` душа тражи: ”Од Тополе, па до Равне Горе…”
Тада се још ишло у затвор и за војводу Синђелића.
Директору дома пријавио нас је председник Актива студената. Скоро нико није знао да је он био муслиман; вероватно једини муслиман у студентском дому.
Директор дома, Слободан Килибарда, био је мој пријатељ., али ипак се ломио да ли да зове милицију или не. Било је исувише опасно.
– Па добро, шта да радим, – каже он.
– Ма који четници, тај лаже кад зине, – кажем ја.
– Немогуће да није чуо, – каже он.
– Чуо је, али ”Ко то каже, ко то лаже, Србија је мала”. Рефрен је исти као ”Од Тополе, од Тополе, па до Равне Горе”, а само рефрен се и чуо, јер су сви били мортус пијани, -кажем ја.
Дал` ми је веровао или не, немам појма. Углавном, убедио је муслимана у ову верзију. А ја више нисам доносио вино у студентски дом.
У то доба, о четницима сам веома мало знао. Само сам, тога се одлично сећам, инстинктивно осећао да су они наши, а не партизани. Због тог инстинкта, као и због страховите забране која је изазивала бунтован ефекат, имао сам неизмерну жељу да певам четничке песме. То, наравно, никоме нисам смео да кажем, али су ми многи моји другови студенти поверавали баш ту тајну. Рачанска легенда Дача – сада инж. Дарко Пауновић – одлазио је на ауто-пут, сам у ауту, давао гас до даске и из свег грла певао ”Спремте се, спремте четници!”
– Ту не могу да ме чују, – говорио је.
А мој цимер Јовица Ранђић из Беле Цркве гледао је филм ”Битка на Неретви” где год се приказивао и колико год се приказивао. Филм је партизански, али само у њему је могао да чује ”Телефонске жице брује…” и друге хитове.
Елем, са четницима сам почео веома, веома опрезно, новембра 1989. На насловној страни ”Погледа” објавио сам немачку потерницу за генералом Дражом Михаиловићем на 100.000 рајхсмарака, али поред ње и исту такву потерницу за Титом. Ставио сам једноставан наслов: ”Два пута по 100.000 рајхсмарака”. Ни реч нисам написао у корист Чиче. Само нешто безазлено, као, то је била једна потерница, али је један њен део испао; ми смо га нашли и ево сада то објављујемо, чисто да се види како је онда било у оригиналу…
Иначе, за потерницу ми је рекао др Марко Павловић, професор историје права на Правном факултету у Крагујевцу. Он је видео на насловној страни немачког издања књиге др Веселина Ђуретића ”Савезници и југословенска ратна драма”. Позвао сам Ђуретића и он ми је рекао да потерницу можемо наћи у Архиву Србије у Железнику.
Послао сам тамо два човека, кад, они наиђоше на неочекивани проблем: нигде нема потернице за Титом, а потерница за Дражом било је у изобиљу. Касније сам сазнао да су оне прве заиста биле реткост. Наиме, Немци су знали да 1943. Тито није био у Србији. Он је држао мању и стратешки неважну територију негде у Босни, па је био и мање тражен.
– Не враћајте се без Тита, – рекао сам им, јер самог Дражу нисам смео да објавим. Онда би порука била другачија, а за ту поруку је било још рано.
Наредних месеци на четничку тему објављивао сам само писма читаоца и неутралне текстове. Тек марта следеће године, када се ситуација нагло променила оснивањем опозиционих странака, објавио сам чланак ”Истина о четницима”. На збирним извештајима о продаји новина има једна колона о броју непродатих примерака по градовима. За овај број, у сваком граду број непродатих примерака био је – нула.
КАРИЈЕРИСТА!
Прочитао сам много туђих досијеа, писама, наредби, извештаја… Одавно сам запазио проблем свеколике писане документације, тј. архивске грађе. А наиме, шта је тачно од онога што тамо пише?
Има историчара који оду у архив, препишу документ и кажу – ето, тако је било. Или, тај је био такав и такав, пише у том и том документу.
Али, шта ако то што пише није тачно? Можда је писац документа имао неки разлог да лаже? Можда је њега лагао онај ко му је подносио извештај? А може бити да човек, просто, није умео да процени ситуацију…
На пример, у мом досијеу пише да потичем из породице која се у Другом светском рату компромитовала учешћем у четничком покрету Драже Михаиловића. Добро, то је тачно. Али, тамо пише и да сам био у Цириху, где сам имао неке везе са екстремном емиграцијом. А ја никада нисам био, не само у Цириху, него ни у Швајцарској!
Још теже је питање оцене нечијег карактера. Доушници су о мени причали и лепе и ружне ствари. Лепе, у смислу способан, добар новинар и сл. Од ружних, у досијеу се најчешће провлачи оцена да сам каријериста.
Најпре помислих: какав каријериста, када је у новинарству највиши положај главни и одговорни уредник, а то сам већ био?
Међутим, у оно доба етикету ”каријериста” комунисти су често лепили својим противницима. И мада то данас звучи апсурдно, та етикета није била безазлена. Наравно, сви комунисти су били каријеристи – само су гледали да се одбаце на неки већи положај. Али, то није смело да им се каже. Етикета је имала обрнуто значење: оптужени за каријеризам је заправо комунистима угрожавао каријере, па можда и читав њихов поредак. Зато је био опасан.
Другим речима, ова етикета не говори о мени, него о њима, као што, уосталом, ни читав досије не говори о мени, већ о њима.
КЊИГА УТИСАКА
На крају посете Служби државне безбедности, добио сам неку врсту књиге утисака, са молбом на укратко напишем шта мислим о свему томе. Разуме се, нисам могао да прочитам утиске других.
Написао сам следеће:
”Жао ми је што је наша полиција губила време са мном, уместо да се више посвети правим непријатељима српског народа. Против инспектора који су радили са мном лично немам ништа. Знам да су они само радили свој посао, као што и они то исто знају за мене. Надам се да се нешто слично неће поновити, тј. да Србијом више неће владати тоталитарни и ауторитарни режими, који злоупотребљавају полицију у политичке сврхе.”
(Новембар 2001)
