Формулари за стрељање

24/03/2013

Пише: Милослав САМАРЏИЋ

У Историјском архиву Шумадије у Крагујевцу – Фонд Војног суда, кутија број 4, предмет Милинка Косића – пронашли смо штампани формулар за стрељање грађана, који је настао крајем 1944. или током 1945. године.

Ово је један од малобројних сачуваних докумената који сведочи о масовности комунистичких злочина у првој фази њихове власти. Јер, штампарска машина се не укључује ради малих тиража од неколико стотина примерака…
Формулар је штампан у форми дволиснице, тј. има четири стране. На првој страни пише:

Прва страна формулара

“У ИМЕ НАРОДА ЈУГОСЛАВИЈЕ
П Р Е С У Д А
Војни суд ваљевске војне области – Веће чачанског подручја…” Овај податак сведочи да је форулар штампан у Чачку, а да је коришћен и у другим градовима. Наиме, преко речи “ваљевске војне области” оловком је написано “крагујевачке”, а преко речи “већа чачанског” наисано је “крагујевачког” подручја.
У Историјском архиву у Чачку није сачуван ниједан од ових формулара за стрељање. Ово се може констатовати са готово стопроцентном вероватноћом, јер су историчари Горан Давидовић, запослен у овом Архиву, и Милош Тимотијевић, запослен у чачанском Народном музеју, који са Архивом дели исту зграду, годинама трагали за жртвама комунизма у њиховом граду. У историјском архиву у Чачку они су пронашли документа о ликвидацији око 1.500 грађана од стране комуниста после октобра 1944, али нису наишли на овакав формулар. (Највише података о жртвама сачувано је у Фонду Окружног народног одбора Чачак – Одсек земаљска управа народних добара. Реч је о комунистичким телима која су се бавила отмицом приватне имовине. Међу подацима о опљачканим грађанима често стоји: “Напомена: стрељан”. Не постоје подаци о кривици стрељаног, о суђењу и сл.)
Наиме, у чачанском Архиву уопште и нема Фонда војног суда. У изјави за “Погледе” Горан Димитријевић каже да се документа војног суда са подручја Чачка налазе у Архиву војске Југославије у Београду. Чачани су тражили та документа на увид, али су одбијени. Другим речима, један државни архив одбија да стави на увид документа другом државном архиву – па тако читаоци могу закључити у каквој су позицији “обични” истраживачи. Иначе, како су нам рекли запослени у Историјском архиву Шумадије, и документа крагујевачког војног суда требало је да се однесу у Београд, у Архив Војске Југославије, односно Војноисторијског института, како се тада ова установа звала, али су пуким случајем остала у Крагујевцу. Претпостављамо, међутим, да Давидовић и Тимотијевић неће битно проширити списак страдалих Чачана и када једног дана дођу до архива чачанског војног суда. (Друга прича је Архив ОЗН-е, ако није спаљен.)
Наиме, у Фонду војног суда у Крагујевцу нема предмета лица осуђених на смрт. Фонд се састоји од око 450 предмета смештених у 15 кутија, од којих смо ми детаљно прегледали прве четири кутије са документима из најкритичнијег периода – крај 1944. и почетак 1945. године, када су комунисти поубијали највише грађана. Од више хиљада листова смештених у ове четири кутије, само један једини документ, откуцан на пола табака, говори о стрељању. А сасвим је јасно да је и та половина табака ту остала случајно, односно да је промакла некоме ко је систематски уклањао компромитујућа документа. Наиме, реч је о оптужници против групе од десетак мештана села Трмбас код Крагујевца, које је Војни суд крагујевачке области осудио на временске казне затвора са тешким присилним радом. То се види већ при површном прегледу свежња докумената о овом процесу, па цензор због тога вероватно није детаљно загледао папире, него је прешао на други предмет.
Међутим, негде између листова остао је поменути полутабак, на коме пише:
“КОМАНДА
крагујевачке војне области
ВОЈНИ СУД
Бр. из 163\4
19. 12. 1944. г.
Крагујевац
Опуномоћству ОЗН-е, Крагујевац
Одлуком Вишег војног суда II суд бр. 284 од 20. 04. 1945. год.
преиначена је пресуда овог суда Из. 163\44. па се Милан Милосављевић и Цветко Милосављевић оба из Трмбаса осуђују на казну смрти стрељањем.
Казну извршити одмах и у повратку акта известити нас о томе.
Смрт фашизму – слобода народу.
Секретар (потпис нечитак)
Претседник суда (потпис нечитак)”.
Из преосталих докумената не види се јасно шта је ова група сељака из Трмбаса била крива комунистима, сем да је реч о нечему у вези са Равногорским покретом. Такође, нема ни одлуке Вишег војног суда, из које би се могли сазнати разлози за преиначење пресуде двојици Милосављевића од временске на смртну казну.

На првој страни формулара за стрељање, иза наслова одштампаног крупним словима: “КРИВ ЈЕ ЗА ТО:”, пише:
“Што је као активни припадник терористичке наоружане четничке организације Драже Михаиловића која је била у служби окупатора…” Следи празан простор за опис кривице. Из овог става могло би се закључити да је формулар штампан искључиво због бивших четника. То може бити тачно, јер су готово сви војноспособни мушкарци из Шумадије, ако ништа друго, током рата макар завршили краћу војну обуку у четничким јединицама.
Међутим, у претходном ставу, где је остављено место за упис података о оптуженом, пише и ово:
“…Није припадник НОБ, није био – био је борац НОБ као (празан простор) био је припадник четничке организације – није био у непријатељској или противнародној војсци”.
Овакав став вероватно је одштампан због чињенице да су комунисти, по освајању Србије, мобилисали све војноспособне мушкарце. Тако се у њиховим редовима нашло и много бивших четника. Пошто су редом стрељали стварне и потенцијалне непријатеље комунизма, на формулару за стрељање нашла се и једна оваква, на први поглед нелогична, напомена.

Друга страна формулара

На другој страни формулара оптужени се терети за “дела ратног злочинца” или “народног непријатеља” предвиђена Уредбом о војним судовима, “па га суд, по наведеном пропису, а применом чл. 16 и 17 исте уредбе за ово дело
ОСУЂУЈЕ НА КАЗНУ СМРТИ СТРЕЉАЊЕМ – ТЕШКОГ ПРИСИЛНОГ РАДА,
присилног рада у трајању од ___ година, уз трајан губитак грађанске части за време од ___ година из уз конфискацију целокупне његове имовине у корист Народноослободичачког фонда”. Судија је имао само да прецрта непотребно, тј. осуђени је могао бити или стрељан, или осуђен на вишегодишњу казну тешког присилног рада (дакле, не обичног затвора).
Под ставком ОБРАЗЛОЖЕЊЕ на истој страни остављено је место за кратак исказ сведока. Али, комунисти су очекивали да исказ сведока увек буде против оптуженог, јер је испод места за њихове исказе одштампано следеће:
“Из утврђених чињеница проистиче и суд је стекао уверење да је оптужени (празан простор за име оптуженог) учинио наведено дело у диспозитиву ове уредбе…”

Трећа страна формулара

На трећој страни формулара остављено је мало места за одбрану оптуженог – реда ради. Јер, ма шта оптужени рекао у своју одбрану, између његових речи, унетих руком записничара, налази се следећи одштампани текст:
“Суд је ценио одбрану оптуженог _____________ да је ______________ па је нашао да је иста неумесна, јер у току поступка није ничим поткрепљена, те ју је као такву одбацио”. На празној четвртој страни формулара, руком секретара суда исписана је примедба да овај предмет треба послати браниоцу оптуженог Косића, адвокату Ђорђу Д. Ђурићу из Београда. Тако је оптужени Косић макар накнадно добио какву-такву правну помоћ. Међутим, ни у једном случају из четири кутије Фонда војног суда нисмо приметили постојање адвоката одбране, нити било каквог браниоца, јер су ова “суђења” одржавана 1944\45, док је Косићу пресуђено 22. јануара 1946, када је највећи талас злочина већ представљао прошлост и када су комунисти почињали да имитирају постојање правне државе. Косић је добио “само” 18 месеци строгог затвора, јер у затворима више није било места – у буквалном значењу те речи.
У сваком од прегледаних случајева пише да је оптужени признао кривицу, очигледно уз средњевековне инквизиторске методе мучења. То значи да ко није признао наводну кривицу у тзв. истрази – тај није ни извођен на суд, већ је убијен без суда.
Ниједна од ових комунистичких пресуда није правно ваљана. То што су радили комунисти није ни било суђење, већ злочин над цивилним становништвом почињен из користољубља… С правне тачке гледишта, њихови судови нису судови, већ злочиначка удружења.