Недић и Италијани

24/03/2013

Пише: Никола Станојевић

Током фебруара и марта 1942. Италијани су покушали да преко Дангића запоседну област источне Босне, нарочито им је сарајевски регион био примамљив, и у том циљу су хтели да изграде додатне односе и са Миланом Недићем. Недић међутим, уместо да заигра и на италијанску карту, и покуша да извуче максимум и са те стране, брже – боље одлази до немачког посланика у Београду Феликса Бенцлера, да му реферише о свему што су му Италијани понудили и о томе шта им је он одговорио.

Тако Бенцлер 20. марта шаље телеграм Министарству спољних послова Рајха, у коме наводи да му је Недић тог дана рекао да му разни италијански органи преко посредника нуде да се одмах, пре расплета на Источном фронту, утврди граница Србије на западу, и да што пре успостави везу са Италијанима и Мађарима. У те сврхе су му чак послали и једну карту са границом проширене Србије, која је ишла од Вуковара, долином реке Босне све до границе “НДХ” и Црне Горе, дакле обухвата целу источну Босну. Такође и цела Црна Гора осим Боке Которске и Ловћена треба да уђе у њен састав. Наводи да је Недић одбио овакве предлоге и упутио Италијане да се обрате немачким установама. Недић се пожалио и да различити италијански емисари у вези тих граница, контактирају друге утицајне српске личности. И Бенцлер у овом телеграму упозорава своје министарство да у задње време долази до појачане политичке активности Италијана у Србији “у правцу фаворизовања Срба.”

Пошто је Дангић у међувремену заробљен, Италијани се преусмеравају на Недића. У новом телеграму од 28. априла, Бенцлер саопштава како га је Недић обавестио да је разговор са њим затражио италијански војни аташе у Београду пуковник Луиђи Бонфати и упитао да ли Бенцлер “има нешто против” тог састанка. Пошто је Бенцлер одговорио одречно, Недић је обећао да ће га упознати са садржајем разговора. До састанка је и дошло 15. априла. У том разговору Бонфати је рекао (према Недићевом реферисању Бенцлеру) да Србија мора да се ослободи идеје југословенства, да своју политику усмери на Италију јер се српски и италијански интереси поклапају, да треба формирати једну заједничку комисију која би се бавила сузбијањем комунизма у Србији и “НДХ”, нашта је Недић одговорио да нема приговора на тај предлог али да се Италијани обрате за то Немцима. Поред осталог Недић је рекао да му Италијани преко представника нуде стално, да га подрже у настојању да прошири српске границе и реши српско питање у региону, да Србија добије излаз на Јадран ако Италијани добију извесне концесије у приморју итд.

У наставку Недић почиње да оговара Италијане, како својим држањем у Санџаку могу да утичу на поновно фомирање комунистичких центара који ће угрозити Србију, а наравно не заобилази ни Дражу Михаиловића. Каже како располаже информацијама о вези Драже са Италијанима, да се његов официр за везу налази у Вишеграду у италијанском штабу, да се Дража налази на Голији али близу италијанске границе тако да може сваког часа да побегне у њихову зону итд.
На крају га је обавестио да је контакт са њим тражио и италијански посланик у Београду Мамели (који је ту функцију обављао и пре рата).
Бенцлер му је одговорио да је његово држање у вези са овим италијанским понудама “исправно”.

У међувремену на разговор са Недићем долазе и поједини трећеразредни берлински дипломати попут Едмунда Везенмајера (заменик подсекретара у Министарству спољних послова). У извештају који је Рибентропу послао из Загреба 24. априла, Везенмајер поред осталог каже да је Недићева лојалност Рајху у погледу италијанских настојања, поново доказана. Италијани му нуде подршку за стварање Велике Србије на штету “НДХ”, и журе да тај концепт спроведу пре коначне победе на Источном фронту. Везенмајер се хвали како је обезбедио код Недића и Љотића да посланик Бенцлер буде увек благовремено обавештен о свему овоме. Претпоставља да ове италијанске акције неће за сада попримити опасне размере.

Затим наводи да је са Недићем разговарао више пута и указивао му да пошто пото треба да покуша да убије Дражу Михаиловића. Обећао му је већу своту новца и нагласио да би такво дело у Берлину било “позитивно оцењено” и да је уклањање Драже Михаиловића предуслов учвршћивања његове владе. Недић му је одговорио да му је јасно да Дража мора бити уништен и додао да је на сопствену иницијативу предузео кораке за које се нада да ће уродити плодом, а да ако тај подухват успе очекује од Немачке “признање у било ком облику.” Рекао је још да за његов углед у народу представља оптерећење присуство бугарских трупа на територији Србије, нашта се Везенмајер није конкретно изјаснио.

Везенмајер пише још да се састао и са Љотићем и да је од њега добио обавештење да су Италијани слали представнике и код њега са циљем заједничке акције у “босанском делу НДХ.” Везенмајер сматра да су тиме Италијани хтели да доведу у сукоб усташе и љотићевце и да “присуство Љотићевих одреда искористе за своју политику ширења Недићеве Србије на рачун НДХ.”

И 13. јуна Бенцлер јавља да му је Недић казао, како му је посланик Мамели преко посредника рекао да је из Рима добио задатак да са њим успостави службени контакт (Италијани су тада са Недићем општили само преко немачког посланика, такав је био немачко – италијански договор). Недић је затражио “упутство” да ли да прими посланика. Бенцлер му је одговорио да “за сада сачека” у вези тога!

Бенцлер тражи од министарства инструкције како да се постави према тежњи Италијана да се акредитују директно код “српске владе” јер би тако нешто отежало рад Немцима а Србима олакшало “игру против Рајха.” Седам дана касније из Берлина добија одговор, да каже посланику Мамелију да Немачка радо показује разумевање за ове жеље Италијана али да је веома важно одржавање “јединствене линије обеју осовинских сила према српској влади.” Опширније о овоме код Б. Кризмана, НДХ између Хитлера и Мусолинија, Глобус Загреб, 1983, 294-308.

Дража није тражио никакву “дозволу” од Лондона или било кога за своју тактику према Италијанима, али Недић се просто залепио за Немце, и то одсуство ширине деловања показује колико он није био дорастао положају на коме се нашао.