Недићевци и Битка за Србију

15/03/2013

Недићевци испред своје станице у Рађевини (Фото: Историјски архив Шабац)

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

НЕДИЋЕВЦИ И БИТКА ЗА СРБИЈУ

ЈЕДИНИЦЕ, КАРАКТЕРИСТИКЕ

Командант Српске граничне страже био је пуковник Људевит Погачар. Јединица се састојала од одреда бројних обично неколико десетина војника, који су се налазили распоређени дуж граница “Недићеве Србије”. Као што смо раније видели, фебруара 1944. године Српска гранична стража имала је 2.500 људи.
Командант Српске државне страже био је генерал Боривоје Јонић, а начелник штаба пуковник Бранимир Живковић. Стража се састојала од одреда распоређених по окрузима, који су обично бројали по стотинак људи. Фебруара 1944. године Српска државна стража имала је 16.409 људи, од којих се 2.100 налазило у Београду, под командом Управе града Београда.
У састав недићеваца ушао је знатан део предратне жандармерије – онај који је преживео чистку и одвођење у немачке логоре крајем 1941. и почетком 1942. године – као и известан број војних лица која су на неки начин избегла заробљавање, а нису желела да се придруже четницима. Тако је у недићевцима било и тек мобилисаних регрута, али и жандарма са дугим радним стажом. Такође, ту је било Срба из свих крајева – Крајишника, Далматинаца, Босанаца, Херцеговаца, Црногораца, Славонаца, Војвођана, Македонаца – који су априла 1941. године изгубили службу у жандармерији и војсци, а онда нашли уточиште у “Неди’евој Србији”. Недићеваца са чиновима, па и високим чиновима, било је релативно много. Код њих се дешавало да и мајори командују одредима од по 50 или 100 људи, док су се код четника на челу јединица тако малог бројног стања обично налазили подофицири или потпоручници…
Наоружање недићеваца било је веома слабо. Нису имали минобацаче и артиљерију, 1944. године ни бомбе. Аутоматска оружа у њиховим јединицама представљала су реткост. Ни карабини им нису били добри, пошто су потицали од вишкова из немачког ратног плена. Дужили су обично по 50 метака на пушку, јер Немци нису дозвољавали више, у страху да та муниција не дође у руке четника. Наиме, било је општепознато да су четници “избушили” недићевске одреде и да су имали своје људе чак и међу њиховим официрима.
У градовима у чијој близини није било комуниста, а што је до 1944. године важило за већи део “Недићеве Србије”, живот недићеваца био је налик мирнодопском. Војска се налазила у касарнама, или пак у чврстим грађевинама претвореним у касарне, док је руководећи кадар по завршетку радног времена одлазио у своје станове. Са приближавањем комунистичке главнине, као и са повећањем њиховог бројног стања у позадини, недићевци су све више почињали да ступају у борбу.
Јуна 1944. године генерал Јонић наређује спајање појединих одреда ради укрупњавања јединица и излазак из касарни, односно крстарење у потрази за комунистима. Командовање акцијом у неколико срезова у нишком крају поверено је команданту недићеваца у Нишу потпуковнику Мирку Станковићу, дакле, оном официру који је маја 1941. године са Дражом прешао Дрину и потом се одвојио од његове групе. Немци су дали сагласност за извођење акција крстарења, а очекивало се да ће дати и по 100 метака на пушку, односно по 1.500 метака на аутоматско оружје. (Зборник докумената, том I, књига 21, 701-702.)
Потпуковник Станковић је 10. јуна наредио оснивање две групе одреда. Првом групом одреда командовао је мајор Велисав Поповић. У њен састав ушли су одред Пожаревачког округа (120 војника и четири официра), одред из Житковца (80 војника и три официра) и одред припадника Приправничке школе из Ниша (90 војника и четири официра). Према томе, 1. група одреда имала је 290 војника и 11 официра.
Другом групом одреда командовао је мајор Милорад Николић. Њу су чинили одреди из Јагодинског, Алексиначког, Сврљишког и Белопаланачког среза, као и Нишка резервна чета. Група је имала укупно 340 војника и 14 официра. (Зборник докумената, том I, књига 21, 706.)
Групе одреда кренуле су у крстарење 12. јуна, источно од Алексинца, али нису наишле на комунисте. Поподне тог дана извиђачи су јавили о проласку 500 партизана кроз село Врело, у повлачењу са Буковика, где су 8. јуна разбијени од стране четника. Партизани су носили рањенике, причали су сељацима да иду да попуне залихе муниције и да ће се вратити. (Зборник докумената, том I, књига 21, 707-708.)
Тако су недићевци закључили да је партизанска група мања од њихове групе одреде, да је слаба због претрпљеног пораза, као и да нема довољно муниције, па су одлучили да је нападну. У ствари, сем што нису имали искуства у већим борбама, недићевци нису знали ни појединости о комунистима, попут њиховог наоружања и снабдевености мунициојм. Комунисти су ишли на места одређена за избацивање муниције из британских и америчких авиона када би остали на по неколико стотинама метака по човеку, док су недићевци овом приликом можда први пут од почетка рата у борбеном комплету имали по 100 метака…
Укратко, прво укрупњавање снага и излазак из касарне окончани су катастрофом. У извештају генералу Јонићу, Станковић најпре наводи како је 11. јуна, по доласку у Алексинац, командантима група одреда наредио да се у надирању “не ангажују одсудно”, знајући за несразмеру снага. Он је продужио у Соко Бању, на састанак са командантом Тимочког четничког корпуса потпуковником Љубом Јовановићем, ради коначног договора о заједничкој акцији.
У то време, после победе извојеване 8. јуна, неколико хиљада четника држало је положаје на јужним падинама Буковика, Озрена и Ртња. Њихова истурена одељења налазила су се у непосредној близини комуниста у повлачењу. С друге стране, комунистичка 9. “српска” бригада и Нишки одред покушавали су да склоне рањенике у селима југоисточно од Алексинца, пре него што крену преко Јужне Мораве, где су очекивали помоћ од Западних савезника.
Према Станковићевом извештају, команданти група одреда су “по сопственој иницијативи” одступили од плана и кренули сами за комунистима, из села Врела ка селу Крављу. Са четницима нису ухватили везу, а Станковића нису обавестили о својим покретима и намерама. Тако је 13. јуна 650 слабо наоружаних недићеваца налетело на преко 1.000 одлично наоружаних и одевених партизана. Двојица ухваћених комунистичких рањеника, које је Станковићева пратећа јединица пронашла 14. јуна, као и један партизан који је побегао у Алексинац, имали су комплетну енглеску унифирму. На основу извештаја команданта група, Станковић овако описује борбу од 13. јуна:
Јачина комуниста била је око 600 бандита са великим бројем аутоматског оружја (150-200 разних модела), тешког и лаког аутоматског оружја, противколских и противавионских митраљеза, машингевера, тешке и лаке бацаче са великом количином муниције преношено на товарним коњима. После неколико мунита борба је вођена прса у прса, на живот и смрт, местимично растојање од 10 до 20 метара. Комунисти су за сво време дејствовали само из аутоматског оружја и бацача не штедећи муницију. Дакле, у ватри су били несразмерно и стално надмоћнији од наших снага. (Зборник докумената, том I, књига 21, 721.)
После око сат времена, пише даље Станковић, појавила се још једна група од око 600 партизана, док се трећа група налазила у резерви. Када су потрошили муницију, недићевци су почели да се повлаче. Око 60 недићеваца је заробљено, а неколицина је извршила самоубиство да не би пала у руке комунистима.
Потпоручник Сава Јуришић, родом из Шида, водник 1. вода Нишке чете, пише да су се недићевци делом предавали јер су им комунисти довикивали: ”Предајте се, нећемо вам ништа”. (Зборник докумената, том I, књига 21, 719.)
Међутим, комунисти су мучили, а потом стрељали, два официра и 26 подофицира, каплара и војника. Њихова тела пронађена су са везаним рукама. У напомени уз овај документ, комунистички историчари пишу да су “осуђени и стрељани само руководиоци”, што, очигледно, није тачно: нити је било суђења, нити су свих 28 стрељаних били руководиоци. Комунисти су пустили 26 заробљеника, а 10 су повели са собом, али им је један побегао. У самој борби погинуо је 21 недићевац, од којих три официра. Потпоручник Јуришић пише да је један недићевац преживео стрељање и побегао код четника: ни један метак из плотуна није га погодио, а он је остао непомичан док су му скидали чизме. До четника се пробила, и тако спасила, и Јуришићева група. Јуришић пише:
У 13,30 часова када сам се успео пробити из обруча комунистичког и са 30 људи избио на положаје националних четника, у моменту док нисам сазнао њихове најниже заседе, отварана је ватра од стране националних четника према нама, а када сам сазнао да су четници, дао сам им знак заставицом, ватра је прекинута и изашли су одмах у сусрет стражарима, рањеницима, а нарочито када сам им објаснио да се стражари СДС повлаче у правцу њиховог положаја пузећи преко жита, обратили су пажњу и упутили мештане своје организације по пољу да обавештавају стражаре где се налази њихова линија. По изложеној ситуацији о току борбе одмах су кренули са својом снагом ка положајима где се водила борба. Од стране националних четника поред изложенога омогућено је транспортовање рањеника, снабдевање храном за стражаре СДС.
Да је благовремено ухваћена веза између нас и националних четника не би дошло до оволико страшних губитака на нашој страни… (Зборник докумената, том I, књига 21, 719.)
На крају свог извештаја, потпуковник Станковић закључује:
С обзиром на наоружање комуниста, а нарочито на велики број аутоматског оружја са којим они располажу и на довољне количине муниције као и остале помоћи које они сада примају, Српска државна стража ове области са оваквим наоружањем, опремом и ограниченом количином муниције, није способна да се ефикасно бори са комунистима који се налазе на територији Нишке области. (Зборник докумената, том I, књига 21, 723.)
Станковић је тражио да се сваком одреду недићеваца додели по један лаки и један тешки бацач са довољно граната, на сваку десетину по једно аутоматско оружје “са довољном количином муниције”, затим сваком војнику по две бомбе, боље пушке, довољно муниције за пушке, “пристојна одећа и опрема а нарочито обућа”, као и да одреди имају најмање по 250 људи, а сваки одред по 10 товарних коња. Такође, Станковић пише:
Да се одредима, односно руководиоцима акције на терену начелно дозволи, да у тешким ситуацијама могу договорно са командантима четника ДМ вршити опкољавања и ударе на комунистичке групе, у противном одреди СДС нису способни да се на терену истовремено боре и противу једних и противу других, поред овога, нема расположења код припадника СДС за борбу противу четника ДМ, док с друге стране за борбу противу комуниста расположење је одлично… (Зборник докумената, том I, књига 21, 724.)
Непосредно по уласку Црвене армије у Србију, крајем септембра, генерал Милан Недић је наредио распуштање Српске државне страже. Међутим, генерал Боривоје Јонић је одбио Недићево наређење, већ је све преостале снаге ставио под Дражину команду, пошто је претходно ступио у везу са генералом Мирославом Трифуновићем, командантом Србије. У једном писму Врховној команди, послатом 26. новембра 1944. године, генерал Стеван Радовановић овако је писао о генералу Боривоју Јонићу:
Г. ђенерал Јонић био је командант Српске државне страже и као такав ставио је Српску државну стражу на расположење Врховној команди, мада је могао сву СДС да распусти, како је и добио наређење од ђенерала Недића. Он, као националиста који је за две и по године своје службе то и показао помажући покрет ђенерала Драже Михаиловића у свима правцима, није хтео да СДС распусти, већ ју је ставио на расположење Врховној команди и ђенералу Дражи Михаиловићу. (Зборник докумената, том XIV, књига 4, 423-424.)
Прелазак свих преосталих недићеваца у четнике изведен је 6. октобра, а њихова нова формација названа је Српски ударни корпус…

БОРБЕ НЕДИЋЕВАЦА ПРОТИВ КОМУНИСТА

Због неуједначеног састава, недићевци су имали различите јединице: од веома лоших, до оних које су се бориле јуначки, упркос слабом наоружању и опреми.
Недићевци су се борили против комуниста знатно више него љотићевци, из два разлога: прво, њих је било више и налазили су у сваком већем месту; друго, пошто су љотићевци улазили у састав немачких формација, то је и за њих важила немачка тактика о систематском склањању испред комуниста, како би четници увек били заузети. Недићевци су, међутим, 1944. године релативно често наступали у договору са четницима, па је коордниција повећавала успешност борби. На већу ефикасност у односу на љотићевце утицао је и професионалнији састав њихових јединица, а нарочито одсуство официра који су добијали чинове по партијској линији, тј. без стручне спреме. Најзад, у односу на љотићевце недићевци су били старији и искуснији људи. Ако су им положаји били у близини насеља, односно касарни, као што су обично и били, они су умели да их држе тако добро, да се поједине њихове одбране могу сматрати антологијским.
Најбољи пример је одбрана Куршумлије. Одељење за државну заштиту Недићевог министарства унутрашњих послова бој за Куршумлију најпре помиње у извештају од 16. августа 1944. У ноћи између 14. и 15. августа ову варошицу је напало “3.000 добро наоружаних комуниста”, док је одбрану чинило свега 75 недићеваца из локалног одреда, као и “један батаљон новоформираног пука око 300 људи без аутоматског оружја”. У извештају се још каже: “Борбе се воде у самој вароши. Комунисти су прекинули све везе са Куршумлијом.” (Зборник докумената, том I, књига 21, 737.)
У напомени уз овај документ комунистички историчари пишу да су Куршумлију нападале чак три дивизије: 2. пролетерска, 5. крајишка и 21. “српска”. Заправо, била је то Оперативна група дивизија Пеке Дапчевића, најбоље наоружана партизанска јединица. Комунисти овако коментаришу напад на Куршумлију: “Јединице су ушле у град, заузеле центар, али услед снажног отпора непријатеља, који се бранио из утврђених зграда, и недостатка тешких оружа, која би олакшала заузимање утврђења, Штаб Оперативне групе дивизија је наредио да се напад обустави и да се јединице извуку из града.”
Међутим, борба за Куршумлију трајала је целих десет дана. У извештају од 18. августа, Одељење за државну заштиту пише:
Наши оружани одреди који су опкољени у Куршумлији воде и даље огорчену борбу са далеко надмоћнијим комунистичким снагама. (Зборник докумената, том I, књига 21, 744.)
Онда је недићевце у Куршумлији почела да бомбардују енглеска авијација, што исти извор наводи у извештају од 23. августа:
Наши оружани одреди који се од 14. ов. м. налазе опкољени од стране 3.000 комуниста у Куршумлији, одбили су седам комунистичких јуриша на варош. Комунисте су помагали енглески авиони, који су 19. ов. м. бомбардовали варош Куршумлију. (Зборник докумената, том I, књига 21, 747.)
Најзад, 24. августа Одељење за државну заштиту извештава:
У току 23. августа т.г. још увек је трајала борба код Куршумлије између наших оружаних одреда и комуниста. У току истог дана нашим оружаним одредима упућена су појачања… (Зборник докумената, том I, књига 21, 750.)
Ипак, преовлађивали су свакодневни мањи окршаји недићеваца са комунистима. Као карактеристична може се узети борба описана у извештају Одељења за државну заштиту од 18. августа 1944. године. Претходног дана, у селу Чопић код Лазаревца, комунисти су “напали осам стражара СДС, који су обезбеђивали вршалицу и после двочасовне борбе комунисти су одбијени”, наводи се у овом извештају… (Зборник докумената, том I, књига 21, 744.)
Све у свему, ни током Битке за Србију недићевци нису представљали значајнију војну силу и нису водили велике операције. Али, у ово доба они су највише помагали четницима. Прецизније речено, недићевци су Дражиним четницима били једини прави савезници.