Специјална полиција против четника
ПИШЕ: Александар ДИНЧИЋ
СПЕЦИЈАЛНА ПОЛИЦИЈА ПРОТИВ ЧЕТНИЧКОГ – РАВНОГОРСКОГ ПОКРЕТА
(Опште виђење историјата специјалне полиције у Србији јесте да је она била искључиво везана за сузбијање комунистичког покрета. Овај текст говори о њеној другој страни медаље)
У склопу београдског полицијског апарата посебну улогу и значај је имала специјална полиција. Пре рата то је била општа полиција. Такву улогу је задржала и када је обновљена почетком окупације, само је променила назив. (1)
Специјална полиција је искључиво била намењена за борбу против комуниста, али она је евидентирала, хапсила, процесуирала и предавала логорима и припаднике четничког-равногорског покрета. Нарочито је била активна у том погледу од почетка 1942. године па скоро до самог краја окупације. Многи полицијски функционери, шефови и њихови заменици су се експонирали против четничког покрета, па су по добијеним подацима оглашавани издајницима и стављани под слово „З“, а имена су им читана преко Радио-Лондона у више наврата. Међу високим полицијским функционерима на списку од 100 и више лица стављених под слово „З“ били су: Милан Аћимовић, Танасије Динић и Цека Ђорђевић, а међу чиновницима специјалне полиције Управе града Београда: Никола Губарев (шеф II, потом III одсека, надлежнoг за полицијску обраду четничког-равногорског покрета), Новак Богдановић, Жика Марковић, Светислав Поповић, Стојан Филиповић –сви запослени у III одсеку. На списку су се нашли и припадници нишке специјалне полиције: Мирко Живановић, шеф специјалне полиције, Радован Савић, агент специјалне полиције. Стављени су и други, као полицијски чиновник Жика Васић и још неки. (2)
Један број са списка је касније покушао да нађе начина да се упише у равногорску организацију, а они који су наставили да буду бескомпромисни према четницима, елиминисани су. (3)
Милан Аћимовић, комесар за унутрашње послове, уплашио се од слова „З“, прекинуо све везе са Недићем и приступио равногорском покрету
Преглед строго поверљивог деловодног протокола специјалне полиције за 1942. годину омогућава увид у преписку у вези са четничким-равногорским покретом. Тако се 21. јануара констатује да се генерал Томић вратио из заробљеништва и да одржава везу са Дражом Михаиловићем. Министарство унутрашњих послова 15. априла доставља специјалној полицији податак да се Дража Михаиловић налази на Маљену код Ужица. Исто министарство обавештава 19. маја III одсек специјалне полиције да у Београду живи сестра Драже Михаиловића. Петнаестог јуна поменути одсек добија информацију да наредник Пејаковић служи као курир ДМ. Среско начелство Рашка подноси 29. новембра извештај са траженим подацима о четничким официрима Звонимиру Вучковићу и Драгославу Павловићу, а шеф Српске државне безбедности (на захтев III одсека специјалне полиције) расписује 9. децембра потерницу за њима. (4)
Илија Паранос, шеф специјалне полиције у Београду
На сузбијању четничког покрета генерала Михаиловића главну реч у специјалној полицији је водио Никола Губарев, велики злочинац. Овај руски емигрант је у Краљевини Југославији годинама контролисао своје сународнике као чиновник београдске полиције и већ пре рата постао је тајни агент немачке обавештајне службе. Радио је најпре у II, а затим III одсеку специјалне полиције. Стално је добијао податке о повезаности и тајној сарадњи припадника специјалне полиције и равногорског покрета. На дужност је остао до маја 1944. када је побегао у Беч због страха од освете четничке ораганизације. Четници су правили разне планове како да га ликвидирају, па су у ту сврху тајно ангажовалии неке припаднике специјалне полиције, чији је задатак био да изврше убиство на авалском друму када је Губарев (из стана) мотоциклом одлазио у канцеларију. Гестапо и Губарев су за то сазнали и предузели мере заштите. Од тада је Губарев становао у хотелу „Мажестик“. Ни ту није било сигурно, па га је Гестапо најзад склонио из Београда. (5)
Са њим су у том одсеку радили и Илија Паранос, шеф специјалне полиције, Новак Богдановић, сарадник и други. (6) Илија Паранос је покушао да се повеже са равногорском организацијом пред крај окупације преко потпуковника Миодрага Палошевића, са ким је био у рођачким везама. Командант, мајор Саша Михаиловић је овако коментарисао његову понуду:
„Илија Паранос се добро задужио код нас. Сада како видим покушава да се хвата последње сламке. Приредићемо му шта је и заслужио. Када буде дошло време он ће имати много тога да нам каже.“ (7)
Ни Параноса равногорци нису успели да ликвидирају, јер га је Гестапо на време послао у Немачку. ( 8 )
Неким експонираним полицајцима или агентима је припрећено у следећој форми:
„Подесите ваш став према нашој организацији иначе ће вам судити Преки суд чија је пресуда само смрт“ .
Тако су писали људи из Београда полицијском агенту Новаку Богдановићу, 2. септембра 1943. године. (9)
Равногорцима се 1943. године, а и у лето 1944. нудио и Бошко Бећаревић, шеф IV антикомунистичког одсека. Он је преко неких људи за које је знао да су повезани са четницима послао одређену количину новца, напоменуо да он није као Паранос учествовао у хапшењу и прогону Дражиних људи у Београду и жалио се да му неки који су повезани са Дражом прете смрћу. (10)
Божидар-Бошко Бећаревић, шеф IV антикомунистичког одсека у специјалној полицији
Јован Николић, шеф VII одсека специјалне полиције је такође био стављен на црну листу, јер је малтретирао неке важне четничке обавештајце који су саслушавани у специјалној полицији па су испоручени Гестапоу. Губио је тло под ногама и упутио је једно, крајње, хистерично писмо обавештајцу капетана Саше Михаиловића. Ту се поред осталог наводи:
„Осуђен сам на смрт ко зна по чијом наредби, а зашто? Ја никада нисам био противник ваше организације као што су то други радили. Оптужен сам да сам тражио да се конфинирају породице неких ваших официра са уточиштем у Београду и да сам учествовао у малтретирању неких ваших људи који су били у затвору. То су неистине које су протурали људи који су ми претили још у Рипњу. Ја сам то већ разјаснио и не схватам у чему је моја кривица када сам лојалан према вашем покрету и када су захваљујући мојој интервенцији пуштени Кузмић, Зец, Добричанин и остали који су ухапшени од Гестапоа. Немојте ме поредити са Параносом, понајмање са Губаревим, јер ја са њима више немам никаквих веза.„ (11)
Јован Николић, шеф VII одсека специјалне полиције
Оваква покајничка писма су четници вешто користили да би преко провере кривице тачно утврдили ко се експонирао као противник а ко не. Ипак, не постоји ни један високи припадник специјалне полиције и недићеве службе државне безбедности који није нешто лоше учинио четницима. Само је било питање да ли је такав однос водио нечем крупнијем (стрељању или предавању Гестапоу), или је све остало само на минорној кривици, преко које се могло зажмурити. Како је време пролазило и како су претње стизале у разним формама многи су покушавали да се „чупају“. То је био јасан доказ да су сви осим Вујковића и Губарева скоро зазирали и имали бојазан од равногораца у Београду који су помно пратили њихов рад.
Највећу кризу је специјална полиција доживела почетком 1943. године, када је Гестапо открио да је први заменик Драгија Јовановића најповерљивији Дражин човек у Београду. Хапшењем а затим и ликвидирањем Анђелка Божиновића, кога чак ни сам Јовановић није могао да отргне из руке Гестапоа, уследила је прва озбиљна криза у коју је запала Недићева антикомунистичко-четничка брана. Гестапо је веровао да је специјална полиција пала под утицај равногорског покрета због чега су похапшени и саслушавани чак и Илија Паранос (шеф специјалне полиције), Бошко Бећаревић, Јован Николић (шеф VII одсека) као и многи агенти. Сви под сумњом да су припадници Дражиног покрета. Тражили су чак и интервеницију председника владе, па и Димитрија Љотића. (12)
Специјална полиција је обрађивала пре свега београдску организацију четничког-равногорског покрета, али и друге команде и организације покрета у Србији. Њен II одсек имао је реферат надлежан за ту полицијску обраду, а збирни досије носио је назив „Михаиловић Дража – акција“ (сигнатура II – 1). О четницима којима се бавио и саслушавао их, формирао је 71 лични досије. Касније је тај реферат прешао у надлежност III одсека, са нешто измењеним називом „Илегална акција Драже Михаиловића.“ Евидентирано је да је III одсек образовао 74 лична досијеа четника. Реч је о војним руководиоцима и обавештајцима четничког покрета. Поред трагања за Јеврејима, ово одељење је трагало и за оне Јевреје који су активно помагали четнички покрет. Тако је хапшење Јеврејина Емила Пискара наредио лично вођа ДМ одсека у Гестапоу капетан Хајнрих Брант (Heinrih Brandt). Тражио је да се Пискар ухапси од специјалне полиције и спроведе га њему, пошто је у питању четнички курир. Скреће се пажња на Пискарово лажно име и упозорава на то да је исти добро наоружан и да носи са собом ручне бомбе. Специјална полиција је 16. јула 1942. обавестила Гестапо да је утврдила да је Пискара нестао из града још у септембру 1941. године. (13)
Још један непомирљиви и експонирани противник четничке организације био је Светозар Вујковић, управник концентрационог логора на Бањици. Поред тога што се истицао диктаторским методама у самом логору, учествовао је у саслушању и пребијању затворених четника и њихових људи. Некада је то чинио сам, а некада у пару са фолксдојчером Петром Кригером који је пре рата радио као трговац у робној кући „Митић“ у Београду. Приликом извођења четничког команданта Душана Ристића на стрељање, на повике да ће висити ускоро, почео је да га удара са стражарима и изгурава према степеништу. (14) Како се ситуација окретала у корист Титовог покрета, покушао је да и он заигра на ту карту, јер је пре рата једно време био у комунистичкој организацији.
Светозар Вујковић-Тоза, управник концентрационог логора на Бањици у Београду
Везу са партизанима је нашао преко др. Миодрага Јовановића, који је био зубни лекар у Београду и истовремено благајник Црвене међународне помоћи. Сведок веза Вујковића са партизанима била је супруга др Живка Топаловића. Једном приликом је отишла код зубара Јовановића. Тада је у његову ординацију свратила жена чији је муж због комунизма заточен на Бањици. Била сведок следећег разговора који се водио:
– Кад је зазвонило звоно на вратима учитељица је увела једну средњовечну жену са уплаканим очима
-Друже, шта ће бити од нас, – завапи жена. – Ја сам већ изгубила веру да ће га пустити.
Премлатиће га као и остале.
-Неће, не брини се! Ја сам нашао пут за те битанге тамо. Бациш му коску и он је глође а ти мирно киднеш, и свршаваш своје послове.
Доктор ме замоли да причекам, изађе у другу собу и убрзо се врати са једном ковертом. Пружи ми је. На њој је била адреса Светозара Вујковића, шефа агената Специјалне полиције. Ја се запањих, а он се грохотом насмеја.
-Е, сад види, ово је хиљадарка! – Спусти је у коверат, залепи га и пружи га жени, објашњавајући јој где и како треба наћи адресата. жена узе коверат и оде. Ја сам остала код доктора скоро цео сат јер је он завршавајући моју пломбу разговарао и отезао са радом. У међувремену зазвони телефон. Он ме повуче из столице.
-Ходи да те уверим! То је Вујковић. – Даде ми слушалицу а он узе резервну.
-Само слушај и ћути.
Заиста на телефону је био Вујковић, онај исти Вујковић , од кога је стрепио цео Београд. Глас сам му добро познавала. Говорио је љубазно, готово сервилно.
-Вујковић на телефону. Клањам се докторе, ствар је у реду. Ваш штићеник је напустио болницу у пратњи своје жене. Реците му да се више не упушта у такве ствари.
-Свето, хвала вам на услузи. Код мене можете бесплатно радити зубе, а за овакве случајеве имаћете увек премију. Само без батина.
-Не брините, докторе, ја не једем људе. Културни људи се увек споразумеју. Хвала и довиђења!
Ја сам стајала запањена, слушајући сервилног Вујковића, који је важио као страх и трепет за комунисте. Дакле и он се продао Црвеној помоћи. На здравље ти сигурност што је он штити! У ушима ми је звонио глас лукавог и неваљалог Вујковића а пред очима ми је била хиљадарка са писмом. Нисам могла да дођем себи од изненађења, док се доктор сатански церио и уживао у својој победи, а мом узбуђењу.
-Ето ти другарице, те чувене Специјалне полиције! Тако ћемо ми купити све, јер се у буржоаском друштву све купује и продаје. (15)
И Вујковић се повукао за Аустрију. Касније је стигао у Истру, а затим у Трст, одакле се повлачио са избеглицама. Заробљен је од италијанских партизана и предат Енглезима. Касније је испоручен комунистима и осуђен на смрт. (16)
За време окупације четници су запалили Вујковићеву викендицу која се налазила близу Ужица. (17)
Мада је Вујковић у логору завео гвоздену (затворску) дисциплину, било је не малог броја стражара, па чак и административног особља који су потајно исказивали симпатије за равногорски покрет. Највеће бекство стражара из Бањичког логора у четнике извршено је приликом бекства поручника Нешка Недића, потпуковника Илије Ореља и Николе Пашића. Тада је побегло и 9 стражара због чега су Немци и Вујковић побеснели. Стражарске куле су биле напуштене, а капија скоро без заштите. Стражари који су омогућили бекство високом Дражином официру и команданту требали су бити награђени. Ево како је своју награду видео један од њих, наредник и командант логорске страже Драгиша Благојевић из Попадића:
„Господине министре ми не тражимо нити заслужујемо било какву награду. То је била наша дужност и ми смо је савесно извршили. Ако хоћете, можете нам учинити само то да останемо у Нешковој пратњи“ ( 18 )
Немци су извршили страшну одмазду. Углавном су страдали ДМ кривци. (19)
Поред специјалне полиције у Београду, против четничке организације се доста истицала и специјална полиција у Нишу за коју је председник владе, генерал Милан Недић више пута говорио да је она најјача брана од Дражиновско-комунистичке експанзије. Она је у почетку била минирана, јер су прва два шефа апсолутно били наклоњени Дражи и четницима. Међутим, када је из Управе полиције пребачен Мирко Живановић, ствар се окренула. Мирко Живановић је био велики противник партизанског и четничког покрета. Највећу штету је Живановићева полиција направила равногорцима у децембру 1942. године. Његови агенти су зауставили на улици важног курира Врховне команде и привели га на саслушање у Управу полиције. Касније су га по тражењу Гестапоа испоручили, а ови сместили у њихов логор. (20) Хапшењем ваздухопловног чиновника Сретена Радаковића из села Дренова код Ужица задат је јак ударац илегали у Нишу, после које се она опорављала дуго време. У претресу његовог стана нађени су спискови поверљивих људи у граду. Највећи губитак, осим тих драгоцених људи, јесте и радио-станица, лоцирана, нађена и заплењена, са све њеним руковаоцем, полицијским чиновником Душаном Лужајићем, који је због тога стрељан на Бубњу. Гестапо, Унгар и Винеке су поднели извештај да је у Нишу ухапшено 75 припадника организације ДМ од почетка децембра до 18. истог месеца. (21)
Мирко Живановић је био познат као ватрени присталица љотићевог ЈНП Збор. Његов рад против четничке организације пратили су одређени четнички људи у полицији који су успели да буду неоткривени. Тако је обавештајни орган Заплањске четничке бригаде који је радио у Специјалној полицији поднео извештај команданту Чегарског корпуса 3. јула 1944. о Мирку Живановићу
„Част му је известити вас, да се за ваш корпус много интересује г. Живановић у намери да вас по сваку цену пронађе са циљем ликвидирања, јер је много љут и грди вас на сва уста. Омаловажа рад са критиком и са уздахом „Пашће ми тај злочинац пироћанац Ћирковић“. Исти г. Ж…пре извесног времена дао је на стрељање 30 људи, међу којима је било и наших, али свим силама успели само доста наших да спасимо, подметнувши му друга лица, наравно партизане. Колико сам обавештен са поуздане стране, дознао сам да је Ж…тражио од Немаца људе који би пошли у акцију противу вас, под маском да се не би знало ко их шаље. С тога молим нека вас ништа не изненади цео ток рада тога нечовека којег треба по сваку цену ликвидирати, јер је он једини који кочи наш рад како у самоме граду, тако и околини. “ (22)
Касније се и Живановић нудио четницима, али они на то нису пристали. Командант Јужноморавског корпуса, мајор Младен Младеновић-Виктор је писао да је то у суштини покварен човек, да је Немцима предавао из свог затвора многе партизане и четнике који су стрељани. (23)
У емиграцији је Мирко Живановић написао своје мемоаре у којима је величао генерала Михаиловића, писао да је имао рођачких веза са њим, да је његову породицу-родитеље у Алексинцу посећивао као гимназијалац, јер му је отац родом из Алексинца, посветио му три песме у којима га је ставио у исту раван са Љотићем и Недићем, итд. Себе је приказао као великог љубитеља и сарадника четничког-равногорског покрета, који је стављен по „З“ само фиктивно, како би могао да ради у корист покрета и да не буде сумњив код Немаца. (24)
Највећи трансфер високих представника Недићеве службе државне безбедности и органа специјалне полиције били су прелазак Првослава Одовића-Гилета, заменика шефа концентрационог логора на Бањици и Милана Аћимовића, комесара за унутрашње послове у редове равногорског покрета. Одовић је као Дражин човек касније откривен у Крушевцу, ухапшен и отеран у заробљеништво, док је Аћимовић страдао у Босни. Милан Аћимовић је београдској команди послао већу количину новца и неке поверљиве информације, док је Одовић јавио о масовном убијању логораша на Бањици после појаве тифуса. Аћимовић је почео да се нуди равногорцима након читања имена лица стављених под слово „З“ преко радио-таласа, а Одовић након што су му неки људи у Београду претили. (25)
Специјална полиција по свим већим градовима је такође вршила хапшења породица истакнутих четничких команданата или припадника политичке организације и спроводила их у логоре. Некада је наређења за таква хапшења добијала од Немаца, а некада и од команде СДС. Тако је, на пример, на захтев пуковника Људевита Погачара, специјална полиција у Нишу ухапсила и спровела у логор супругу потпоручника СДС Момира Д. Јовичића који је приступио четницима. Из Ниша је депортована у логор на Бањици. (26) На захтев председника владе Милана Недића извршено је хапшење и депортовање у логор породице генерала Михаиловића. (27) Због веза неких свештеника са четницима, Милан Недић је крајем августа 1942. захтевао да се ти свештеници ухапсе и логоришу, јер су, како стоји, чинодејствовали у шумским заклетвама. (2 То је период када је председник српске владе јавно и отворено напао Дражу Михаиловића после читања имена на листи „З“ преко радио-таласа.
Нарочито се специјална полиција ангажовала против равногорског покрета после убиства Милоша Масаловића и Цветана-Цеке Ђорђевића када је успела да ухапси главне налогодавце и извршиоце. У једном допису специјалне полиције стајало је да се истрагом откривена мрежа атентатора и да је истрагом како полиције тако и службе безбедности БДС-а, тј. Гестапоа у Београду успело да се разјасни овај злочин и да се похапсе главни кривци. То су активни капетан бивше југословенске војске Драгутин Милојевић, рођен 4. октобра 1909. у Ваљеву и активни поручник бивше југословенске војске Мирослав Николић, рођен 2. августа 1913. у Крагујевцу. Они су на улици ликвидирали пуковника Милоша Масаловића, а затим побегли. У извештају се каже да су на саслушању признали своје дело и да је истрагом о убиству пуковника Масаловића разјашњена и друга три политичка убиства, која је иста тројка извршила у своје време. Капетан Милојевић и поручник Николић стављени су под немачки ратни суд. (29)
Занимљиво је да специјална полиција у свом извештају не каже да су ови официри заправо командант 1. бригаде Београдског корпуса и његов заменик и начелник. Тачније, она и не помиње да је реч о Дражиним људима. Како изгледа, бојали су се да су четничке руке у престоници превише дугачке и да неко сутра поново може настрадати. Официри су процесуирани у Гестапоу, а по изрицању смртне казне отерани у логор на Бањици и стрељани. (30)
Ни четници нису остали дужни. Црне тројке су у Београду у августу 1944. ликвидирале више полицијских доушника и агената који су били уплетени у хапшење поручника Николића, његовог заменика, али и њихових блиских сарадника. Њихова имена им је рекао Бошко Бећаревић када је покушао да се упише у организацију. Лешеви су бачени у Дунав. (31) Што се тиче самог Бећаревића, Драгија Јовановића и њима сличним, у радиограму четничког команданта Предрага Раковића видимо шта би било с њима и да су примљени у организацију:
„Моје мишљење искористити их док су нам потребни а после им судити. “ (32)
Интересантно да је Бећаревић у знак лојалности послао дугачак списак активних комуниста који оперишу у околини Београда и неке своје агенте који су требали да саслушају ухапшене комунисте код четника. Али, сам код четника није смео да иде. (33)
Специјална полиција у последњим месецима окупације почиње да се раслојава. Многи агенти и службеници су нашли азил код четника као активни борци. Мирко Живановић је остао без својих људи који су га комплетно напустили и приступили Чегарском корпусу. Касније су дочули да их Краљ позива да приђу Титу. Сви су се пријавили и 90% њих је настрадало.
У својим мемоарима шеф нишке специјалне полиције поздравља одлуку својих службеника што су се одазвали Дражином позиву, али не каже зашто се и он као велики њихов сарадник и симпатизер није том позиву одазвао и отишао.
У Београду су експонирани хватали последње возове и бежали у Немачку, Аустрију или неку другу земљу. Они који нису имали кривица прилазе оближњим четничким корпусима и са њима се повлаче у Босну. Други део се са Српском државном стражом такође повлачи.
У августу 1944. године почела је велика сеоба истакнутих противника равногорског покрета који су се налазили на црним листама.
Извор и литература
1. Бранислав Божовић, Специјална полиција у Београду 1941-1944, Београд, 2003, с.16.
2. Б. Божовић, н.д, с. 186 (списак лица стављених под слово „З“)
3. Такав је случај са Жиком Васићем, Радованом Савићем и другима.
4. Б. Божовић, н.д, с. 181.
5. Б. Божовић, н.д, с. 313. Радио је у Бечком Гестапоу, касније је отишао у Салцбург, где га је ухапсила америчка војска и изручила Југославији. Осуђен је на смрт и стрељан.
6. Б. Божовић, н.д, с. 181, 446.
7. Историјски архив Београда, Мирослав Крстић, Рад четничке организације Драже Михаиловића у Београду 1941-1944 – рукопис, с. 171.
8. ИАБ, Логор Бањица (логораши), књиге заточеника концентрационог логора Београд-Бањица (1941-1944), други том, Београд, 2009, стр. 12
9. М.Крстић, н.д, с. 114.
10.М.Крстић, н.д, с. 170.
11.Исто, с. 111.
12.Исто, с. 12. Анђелко Божиновић је уморен на саслушању у Гестапоу.
13.Б. Божовић, н.д, с. 127, 178.
14.Др. Милан Шијачки, Наш пут (историјска разматрања и Равногорском покрету у његовим непријатељима са 130 слика) ,, Чикаго, 1969, с. 64
15.Др Живко Топаловић, На Равној Гори, Крагујевац, 1999, с. 94, 95.
16.Б. Божовић, н.д, с. 312.
17.М.Крстић, н.д, с. 13.
18.Бојан Б. Димитријевић, Ваљевски равногорци (Југословенска војска у отаџбини у ваљевском крају 1951-1945) ,,, Ваљево, 1998, с. 108.
19.Б. Димитријевић, н.д, с. 107
20.ИА. Ниш, микрофилм 1, снимак 604.
21.ВА, ФРЗ, к. 1, док. NOKW-1550.
22.ВА, ЧА, к. 99, док. С-В-16803-А.
23.ВА, ЧА, к. 88, док. С-В-16306.
24. Мирко Живановић, Светли ликови из тамних дана (ужаси црног и црвеног фашизма и тешка борба против њих)-Мемоари, Искра, Минхен, 1983.
25. М.Крстић, н.д, с. 105.
26. ИА. Ниш, микрофилм 1, снимак 505; ИАБ, Логор Бањица (логораши), књиге заточеника концентрационог логора Београд-Бањица (1941-1944), други том, Београд, 2009, с. 413. Даница Јовичић је уписана под бројем 17.337.
27. Б. Божовић, н.д, с. 268.
28. М.Крстић, н.д, с. 30.
29. Б. Божовић, н.д, с. 268, 269.
30. ИАБ, Логор Бањица (логораши), књиге заточеника концентрационог логора Београд-Бањица (1941-1944), други том, Београд, 2009, с. 553. Поручник Мирослав Николић је уписан под бројем 21.722, а капетан Милојевић под редним бројем 21.724.
31. М.Крстић, н.д, с. 124.
32. Милослав Самарџић, Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета, књига 2,, Крагујевац, 2005, с. 480.
33. М.Крстић, н.д, с. 170.
![]({"jaw_blog-16_9-small":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2016\/04\/Ribnikar_Vladislav-170x95.jpg","width":170},"jaw_blog-16_9-middle":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2016\/04\/Ribnikar_Vladislav-270x152.jpg","width":270},"jaw_blog-16_9":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2016\/04\/Ribnikar_Vladislav-475x267.jpg","width":475}})
![]({"jaw_blog-16_9-small":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2016\/03\/Milan-Nedic-620x350-170x95.jpg","width":170},"jaw_blog-16_9-middle":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2016\/03\/Milan-Nedic-620x350-270x152.jpg","width":270},"jaw_blog-16_9":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2016\/03\/Milan-Nedic-620x350-475x267.jpg","width":475}})
![]({"jaw_blog-16_9-small":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2013\/12\/Milan-Nedic-170x95.jpg","width":170},"jaw_blog-16_9-middle":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2013\/12\/Milan-Nedic-270x152.jpg","width":270},"jaw_blog-16_9":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2013\/12\/Milan-Nedic-475x267.jpg","width":475}})
![]({"jaw_blog-16_9-small":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2016\/04\/Ribnikar_Vladislav-170x95.jpg","width":170},"jaw_blog-16_9-middle":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2016\/04\/Ribnikar_Vladislav-270x152.jpg","width":270},"jaw_blog-16_9":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2016\/04\/Ribnikar_Vladislav-475x267.jpg","width":475},"jaw_blog-16_9-big":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2016\/04\/Ribnikar_Vladislav-480x494.jpg","width":480}})