Пуковник Бранислав Пантић о Милану Недићу

15/03/2013

Милан Недић, током пријема делегације из области Шапца, у свом кабинету 1944. године (Фото: Историјски архив Шабац)

Пуковник Бранислав Ј. Пантић био је један од најважнијих људи међу Дражиним београдским илегалцима 1941. године. Недићева Специјална полиција ухапсила га је 15. децембра 1941. и предала Немцима. Крај рата дочекао је у заробљеништву, а потом се настанио у Аустралији (Сиднеј).
Сличну судбину доживео је и пуковник Јован П. Тришић, који се 1941. године, по тајном договору са Дражом, прихватио улоге вршиоца дужности команданта Српске жандармерије, основане при Комесарској управи Милана Аћимовића.
И Тришић и Пантић, по природи ствари, добро су познавали Милана Недића. Али, о његовој улози они нису писали све док нису били испровоцирани књигом Петра Мартиновића ”Милан Недић” (Чикаго, САД, 1956). Тришић је тада написао књигу ”О Милану Недићу” (Виндзор, Канада, 1960), која је изазвала оштру реакцију љотићеваца. Чак и данас, за разлику од Мартиновићеве, Тришићева књига није објављена у Србији, нити се цитира у радовима државних историчара. Штавише, Тришићево дело остала је запостављено и у емиграцији, под паролом ”да се не замерамо”, док су многи емигрантски листови, правдајући се истом паролом, одбијали да објаве Пантићеве чланке. Тако је он 1961. године, у Аустралији (Сиднеј), објавио брошуру ”Приказ књига: Пуковник Јован П. Тришић `О Милану Недићу` и капетан Петар М. Мартиновић `Милан Недић`.”
Ова Пантићева брошура није поменута ни у једној мени познатој књизи – а познате су ми готово све књиге о Другом светском рату на нашем тлу – како у емиграцији, тако и у Србији. За њу сам сазнао тек 2011. године, од др Милоша Костића из Вашингтона, и он ми је одмах послао копију.
Разлог што су Тришићеви и Пантићеви радови остали скрајнути свакако лежи и у чињеници да су они тада били стари, болесни и сиромашни, па због свега тога и изоловани.
Али, главни разлог је знатно агресивнији наступ љотићевске емиграције у односу на четничку. Пророчки делују речи пуковника Пантића из 1961. године:
”Ако овој опасној појави наша, национална емиграција, убрзо не стане на пут, тамо негде око 1980. – изби пок. ђенерал Недић на чело као првоборац и вођа српског народа у борби против окупатора! А ђенерал Дража биће сврстан у бандите и разбојнике, који се, од 1941-1946, борио `без икаквих идеолошко-политичких начела, већ само за престиж, популарност, власт и вођство`. Тачно по комунистичким гледиштима!“
Јер, негде око 1992. године, српска интелигенција, на челу са Српском академијом наука и уметности, а под окриљем владајуће Социјалистичке партије и Слободана Милошевића, уврстила је Милана Недића, а не Дражу Михаиловића, међу 100 најзнаменитијих Срба у историји.
Љотићевска пропаганда забележила је тако велики успех, да се за Недића без претеривања може рећи да је Србин са најбољим маркетингом у историји. И данас, при помену његовог имена, за велики број грађана, а вероватно и за већину, прва асоцијација гласи: ”Он је спашавао народ”. Притом се говори чак и о милион наводно спашених Срба.
У овој пропаганди употребљен је једноставан, али очигледно веома ефикасан трик, да се у спашене рачунају избеглице које су се домогле ”Недићеве Србије”, па чак и оне које су стигле и пре него што је Недић ступио на власт, 31. августа 1941. године. Те људе су, заправо, спасиле пре свега њихове брзе ноге, али и четнички одреди у западним крајевима, као и окупаторске трупе, које су обуздавале хрватске и муслиманске формације.
С друге стране, видљиве су и последице љотићевске пропаганде против Драже, која је по правилу пратила пропаганду у корист Недића. Те последице биле су утолико веће, када је после 1990. године литература из емиграције почела да стиже у Србију. Љотићевска пропаганда пала је на плодно тле, јер се поклапала са оним што су грађани овде слушали од 1945. године, из уста комуниста. Многи су, због вишедеценијске индоктринације, лако одбацивали књиге четничке емиграције, у свему супротне ономе што ”знају”, а прихватали књиге љотићевске емиграције, јер су оне потврђивале њихова ”сазнања”.

Следе делови из брошуре пуковника Бранислава Ј. Пантића:

У низу многобројних, а несхватљиво измешаних појмова, схватања и питања, која треба решити, објаснити и поставити на своје место, спада и питање: ко је био пок. ђенерал Милан Ђ. Недић, а ко ђенерал Драгољуб М. Михаиловић, као и какве су биле њихове улоге за време рата и окупације?
То је главни задатак ове моје брошуре. Она је писана отворено, искрено, и онако како сам ја догађаје и чињенице, о којима је реч, доживео, запазио и схватио. Уосталом писана је онако, како је те догађаје посматрала и схватала огромна већина српског народа. Мислим, да нисам далеко од истине кад тврдим, да су моја уверења и гледишта, на ток ондашњих историских збивања, делиле и масе српског народа – на челу са ђенералом Драгољубом М. Михаиловићем.
Овакви и слични натписи треба да послуже да би се разбили легенде, митови и мистификације који се смишљено и стално плету око имена пок. ђенерала Недића и пок. Љотића, са тежњом, да се они подигну, поравнају, па чак и узвисе над ликом стварног родољуба и мученика ђенерала Драгољуба М. Михаиловића…
У низу постојећих парадокса и као њихов саставни део, појављује се и ова брошура, чија се садржина односи на приказ књиге пуковника Јована П. Тришића ”О Милану Недићу” и књиге капетана Петра Б. Мартиновића ”Милан Недић”. Она је резултат наших посувраћених националних гледишта и схватања. Иначе, не би се могло разумети и схватити, да њу издаје човек који скоро ни хлеба нема да једе.
А како је до тога дошло?
Ево зашто и како.
Ова брошура била је готова за штампу још децембра месеца 1960. Ја сам одмах схватио значај књиге пуковника Тришића. Знао сам да ће бити снажно нападнута, а он остати усамљен и незаштићен. Тако се и десило. Уредници наших ”национално-борбених листова” не само да, по дужности, нису приказали ову интересантну и значајну књигу, подржали је и препоручили, већ у својим листовима нису дали ни простора, како самом пуковнику Тришићу, тако исто ни добронамерним људима, који су хтели и могли да допуне његова историска излагања и разматрања.
Један од таквих људи био сам и ја. Овде морам да напоменем, да је било часних изузетака, као: ”Демократија”, ”Наша реч”, ”Глас канадских Срба” и др. И сад настаје одисејада мог приказа и лутање од Понтија до Пилата. Најбројнији српски национални листови одбили су да штампају овај натпис! Зашто? Нису наводили никакве нарочите и оправдане разлоге – осим: ”Да се не ствара зла крв” и ”Да се не замерамо”!
Тако одговарају и пишу они листови, који се убише доказујући, да им је животни путоказ ђенерал Михаиловић и да су љубав према њему и вера у исправност његове борбе – њихова знамења, и да су она исписана – на њиховим борбеним заставама! Пишу, да им је одзив: Дража, а лозинка: Равна Гора и да су увек спремни да се, без резерве, заложе за част и углед личности ђенерала Михаиловића и да узму у пуну заштиту његову борбу.
По својим листовима пишу отужне славопојке Дражи, уздижу га у небеса, величајући, до пароксизма, његову борбу и његово дело. Ово нарочито бива, ако је име ђенерала Михаиловића везано за неку националну свечаност: какав конгрес или скупштину; какву прославу или бал; па чак и за најобичнији пикник! (…)
То је једна страна наше данашње националне ситуације. На другој, анационалној страни (пуковник Пантић користи овај термин и зато што су љотићевци тада били загрижени Југословени – прим. М.С), ситуација је следећа.
Док ми, национални Срби, гледамо, ћутимо, трпимо и узајамно се свађамо и делимо на неколико равногорских фракција, дотле један бивши политички покрет ради тихо, смишљено и опрезно, али одлучно и енергично. Цео свој напор он је управио на то, да подрије и сруши част и углед ђенерала Михаиловића. А у најтешњој вези са тим да омаловажи, подцени и изложи руглу целу борбу српског народа – под његовим вођством! То су они радили отворено и громовима су тукли ђенерала Михаиловића од 1941. до 1944. За то време на ђенерала Михаиловића и његов покрет сручили су море клевета, интрига, погрда, увреда, блата и шљама – без икаквог успеха.
Овде нећу да говорим о директним физичким – борбеним нападима на покрет ђенерала Михаиловића.
И сада, уместо да поспу главу пепелом, пођу у Каносу, и замоле за пријем у редове српског народа, они дрско, смело и безобзирно воде и даље своју анационалну политику! А узгред, и кадгод им дође под руку ђенерал Михаиловић, нападну га не бирајући средства. Мора им се признати да ”докторски” врше послове клеветања, увреда и подметања. Човек мора да буде изванредан познавалац свог матерњег језика, а тако исто и целокупног историског збивања. Само тако може да разуме опасну и отровну дијалектику, којом се мајсторски пребацују валови и копрене преко стварности. У противном, многе алегорије, метафоре, ироније, сарказми и мајсторски реченички обрти – остаће незапажени. И док се то неразумевање код народних маса може схватити – па и оправдати, такав случај не би смео да се деси са уредницима и сарадницима наших борбених националних листова. Нажалост – то се дешава!
У низу ових и оваквих мисли долазим и на најновију појаву посредног, али зато ништа мање опасног, напада на ђенерала Михаиловића. Појава стоји у најтешњој вези са књигом пуковника Јована П. Тришића ”О Милану Недићу”. И док наши национални листови не даду простора да се допуне, прошире и продубе гледишта и мишљења пуковника Тришића, и о пок. ђенералу Недићу добије што вернија слика, дотле периодични лист издајничке политичке групе, отворио је своје странице и, урби ет орби, дозвољава да сваки и позван и непозван, пише, велича и диже у небеса покојног ђенерала Милана Ђ. Недића. Ђенерала Михаиловића помињу, тек онако узгред, као неки прирепак уз ђенерала Недића и само за то, да би се углед и значај ђенерала Недића што јаче истакао и више подигао и тиме засенио лик ђенерала Михаиловића!
Истовремено, на пуков. Тришића бацају блато, дрвље и камење. Пишу се ступци па и читаве стране листа. Велича се и хиперболише рад ђенерала Недића. И по оној нашој ”што доцније – све бољи гости”, у овом прљавом послу почињу да узимају учешћа и они људи, који су, од 1941-1944. просули море лажи и клевета, а на ђенерала Михаиловића и његов покрет бацили на хиљаде и хиљаде отровних стрела. Излазе из мрака и они људи, који би, да је било среће на путу, имали само да бирају прву букву. Ти људи сада, после двадесет година, покушавају да догађаје из 1941-1944. представе као лепо и истинито написану хронику, или, још боље речено, једну објективну репортажу. Приступа се мистификацији, причању, чак романсирању догађаја из 1941.
Међутим, 1941. није била ни мистификација, ни прича, ни роман – већ крвава, тешка, болна, мрачна и ружна историја српског народа. Главни носилац те стварности био је армиски ђенерал Милан Ђ. Недић.
На овај начин непосредно се брани и велича немачки сарадник пок. ђенерал Недић, а истовремено, са пакленим намерама, напада се и омаловажава борба српског народа на челу са ђенералом Михаиловићем! Благодарећи схватању и држању наших ”великих бораца и равногораца”, та група људи у својим намерама постигла је знатне успехе. Већ сада има људи који безочно и смело упоређују, а већ и равнају, ђенерала Михаиловића и ђенерала Недића! То исто значи, када би неко данас, упоређивао и поравњао Милоша Обилића са Вуком Бранковићем! (…)
Ако овој опасној појави наша, национална емиграција, убрзо не стане на пут, тамо негде око 1980. – изби пок. ђенерал Недић на чело као првоборац и вођа српског народа у борби против окупатора! А ђенерал Дража биће сврстан у бандите и разбојнике, који се, од 1941-1946, борио ”без икаквих идеолошко-политичких начела, већ само за престиж, популарност, власт и вођство”. Тачно по комунистичким гледиштима!
Штампањем безбројних чланака, брошура, па и књига, ова група бивших немачких слугу и сарадника, већ сада је, око имена пок. ђенерала Недића, створила ореол и легенду ”националног борца и мученика”. То историски нииздалека није тачно. Пок. ђенерал Недић био је немачки сарадник како у административно-техничком, тако исто, и нарочито, у идеолошко-политичком смислу. И поред свих сазнања и достављеног материјала, наши национално-борбени листови, због неке уображене болећивости, да не кажем кукавичлука, неће да штампају историску документацију која им се ставља на располагање. А ову им документацију дају два стара војника који су, на својим сопственим плећима, искусили сво залагање и сву љубав пок. ђенерала Милана Ђ. Недића за Српство. А та документација даје све потребне елементе за доношење правилне одлуке – ко је био пок. ђенерал Милан Ђ. Недић.
Да се не би рекло, да ово пишем на основу измишљених, или добијених података и утисака – ”из ваздуха”, ја ћу у најкраћим потезима да наведем два-три примера како и данас пишу ти људи.
1. Из једног броја ”Искре” од пре неколико година. У заглављу једног написа, од неколико страница, а чији целокупни текст носи отисак ниских и прљавих клевета против ђенерала Михаиловића – стоји написано:
”Тако се откривају и оштро уочавају учињене грешке и пропуштености, поједина веровања испадају обична заблуда, ломе се у прах и пепео извесне надувене легенде, а оно што је некада изгледало исправан пут и паметан метод показује се као безпуће, стрампутица и лудост”.
Пре доњег, кратког коментара, пуштам народну философију: ”Кад се кола поломе – путеви на све стране!”
Ми саборци ђенерала Михаиловића, и поред свег уопштавања, беспогрешно осећамо и знамо, да се све горе изнесено односи на ђенерала Михаиловића и његов рад. Ја сам на тај чланак реаговао једним оштрим написом. Доживео је исту судбину као и мој приказ књиге пуковника Тришића, тј. из разлога ”кукавичлука и да се не замерамо” – није штампан.
2. Пишући о борби са комунистима исти лист пише: ”У земљи су имали само једног одлучног, непоколебљивог и некомпромисног непријатеља”… (Разуме се, да је то био ”Збор”.) Па даље: ”Чак ни онда, кад се на тлу раскомадане Југославије појавио `трећи партнер` – без маске, када су се јасно могли – као нигде на другом крају света, да уоче прави његови циљеви и онда су политички и војнички фактори Југославије држали затворене очи пред овом чињеницом”.
Како је, у то доба, ђенерал Михаиловић, ”на тлу раскомадане Југославије”, био једини и стварни политички и војнички фактор, то се горњи цитат односи само на њега. Каква дрскост!
3. ”У исто време дошло је до сукоба између четника и партизана у Србији. Сукоб је избио на питањима престижа, популарности у народу, власти и вођства, а не због репресалија, а још мање ради идеолошко-политичких момената… А кад је дошло до разлаза, овај је добио карактер распре, борбе и међусобног потискивања двојице ривала и супарника”…
Ето, такве отровне клевете бљују ти људи на ђенерала Михаиловића. Да ли је разлаз са комунистима био резултат личних и себичних интереса и уског посматрања стварне ситуације ”са гледишта престижа, популарности, власти и вођства”, или је тај разлаз био резултат дубоког сагледања народне будућности и носио чисто идеолошко-политички карактер – остављам сваком умном и поштеном Србину да донесе закључак, а на основу познатих историских чињеница.
4. Па даље: ”Да би се одговорило захтеву савезника – да се води борба, спроведено је убијање, из заседа, припадника Недићевих одреда”. (А шта је са љотићевцима?) Каква безочност и ординарна лаж! Тачно оно што су радили љотићевци са припадницима Д.М. пребацују сада на одреде ђенерала Михаиловића, који су се само бранили. Каква хипокризија!
Ово су само два-три примера. Располажем низом оваквих и сличних исписа.
Ако осмотрим најновије доба указаћу опет само на два-три- примера. Ево једног из 1960.
1. То је чланак под насловом ”Рад који не користи народу”. На овај чланак реаговао је лист ”Србија”. Нисам читао тај одовор. Али из написа ”Искре” – ”Перспектива која није орловска”, јасно се види, да је ”Србија” узела у заштиту г. др Сеферовића. Међутим, у чланку ”Рад који не користи народу” и у чланку ”Перспектива која није орловска”, г. др Сеферовић уопште није важан, ни интересантан. Оба чланка идејно су уперена противу рада ђенерала Михаиловића и његове борбе. Иако се ту и не помиње име ђенерала Михаиловића, ипак се јасно осећа потцењивање, иронија, сарказам, чак и покушај да се осети тачност извесних чињеница. У том малом чланку има тачно двадесет реченица које подцењују, омаловажавају и исмевају дело и рад ђенерала Михаиловића! А то је много важније, него шта ти људи пишу и мисле о г. др Сеферовићу. Ја не могу да ставим под критику те реченице. За то немам довољно пара. То захтева читаву студију. (…)
2. Узећу још само чланак ”Споразум испод Равне Горе”. У овом малом напису људи, припадници политичког покрета ”Збор”, праве се најивни као ”агнеси незлобиви”, да не употребим који оштрији израз. (…)
Није тачно да комунисти ”без споразума са Дражом не би могли да отпочну своју разорну акцију”. Они су своју акцију отпочели концем јуна, а разговори за споразум отпочели су тек половином септембра 1941. Дакле пуна три месеца после почетка комунистичке акције. Уосталом, до искреног и потпуног споразума никад није дошло. То је, обзиром на обострана идеолошка схватања, било немогуће.
Савршено су ми познати односи као и мишљење које је ђенерал Михаиловић гајио како према Недићу тако и према Љотићу. Они нису били засновани на мржњи. Ђенерал Михаиловић био је скоро неспособан да макога мрзи. То му је, ако тако могу рећи, био органски недостатак. Он је врло штетно утицао на ток целокупне револуционарне борбе. Ђенерал Михаиловић према Недићу и Михаиловићу имао је дубоки презир, аверзију и гадљивост као према гмизавцима и пузавцима у односу на мрског, дрског, осионог и охолог непријатеља. Он је стајао на највишим врховима слободе, части, поноса и самопоуздања, а они у понору саможивости, кукавичлука, понижења и коњуктуре. Између њих није било додирних тачака. Ово се нарочито оцртало од октобра 1941. – до краја револуције.
1944. и 1945. ђенерал Михаиловић није био тај који је тражио Недића и Љотића. Они су тражили њега. А шта је и како је пок. ђенерал Недић мислио о ђенералу Михаиловићу у 1941, и даље, мислим да сам то довољно јасно изложио у овом приказу.
Један од главних узрока, што ђенерал Михаиловић, 1945, није отишао у Словенију, свакако лежи у његовом дубоком уверењу, да са издајницима не може и не треба да сарађује. Он је пре изабрао сигурну смрт, но понижење да сарађује са издајницима. Да су га у Словенији очекивали какви обилићевски, синђелићевски и рајићевски пукови, сигурно је, да би ђенерал Михаиловић кренуо пре ка Љубљани, но ка Београду. Можда је ово круто и непопустљиво гледиште и уверење ђенерала Михаиловића било погрешно. Али та чињеница постоји. (…)

Зашто српски борци, досада, нису писали о пок. ђенералу Милану Ђ. Недићу

Предамном, на столу, леже две интересантне књиге. Оне нису интересантне по својој књижевној вредности, а ни по изношењу, нарочито значајних, а досада непознатих историских чињеница. Не! Оне су значајне и интересантне по томе што се о једном истом човеку пишу, износе и дају потпуно противположени подаци о његовим духовним, моралним, карактерним и интелектуалним особинама и вредностима. Све те одлике треба да послуже, као основа, за процену историског лика и улоге тога човека. Реч је о оцени живота и рада пок. армиског ђенерала Милана Ђ. Недића.
Због горе наведеног ово и није књижевни приказ, већ приказ војно-политичких догађаја, доведених у везу са пок. ђенералом Недићем. Као учесник и носилац свих тих догађаја он је истовремено и представник оне групе људи, која је од 1941-1944, била у непосредној служби окупатора. Ова група људи, после његове смрти, на све могуће начине покушава да се овај рад маскира ”службом за добро народа”. Да ли је то тако уистину и било, делимичан одговор даје књига пуковника Тришића. Верујем, да ће је ова моја излагања, унеколико допунити. А то је и циљ овог написа.
Углавном, ове две књиге представљају врло значајан парадокс наше садашњице. У нормалним историским приликама овакав поступак и оваква појава били би несхватљиви – готово немогући. Али под историским приликама, које су, у резултату, дале ова два потпуно опречна дела – све је разумљиво.
За време рата и окупације ова три човека представљала су два потпуно опречна света. Пок. ђенерал Недић и капетан г. Мартиновић припадали су отвореним сарадницима окупатора. Пуковник г. Тришић, у прво време, био је врло значајан сарадник пуковника Михаиловића. По том, као награду, за свој национални рад, од тог истог Недића, примио је трогодишње крстоносно страдање по немачким заробљеничким логорима. Са друге стране, капетан г. Мартиновић, за време рата и окупације био је у служби ”Српске Владе” и као такав живео скоро нормалним мирнодопским животом.
Разумљиво је, да ова два човека, не могу протекле историске догађаје посматрати истим очима. Због тога они и не могу доносити исте закључке, о истом човеку, који је од септембра 1941. до октобра 1944. био централна личност и носилац свих војно-политичких догађаја у окупираној Србији – о пок. армијском ђенералу Милану Ђ. Недићу. Због тога су и њихове књиге потпуно опречног садржаја. Кад се све ово зна и има на уму, онда је и појава оваквих књига разумљива.
Одмах, на почетку излагања, хоћу да кажем да сва три човека, о којима је реч, познајем изванредно добро.
– Пок. ђенерал Милан Ђ. Недић, пред саму офанзиву јула месеца 1918, као ђенералштабни пуковник, примио је команду над Тимочком бригадом у којој сам и ја служио (15. пеш. пук). 1922-1923. био ми је професор Историје ратне вештине на Вишој школи Војне академије. А од јануара 1938. до септембра 1939. служили смо заједно у Војном савету. Он као члан, а ја као деловођа истог. Истовремено било смо чланови Сталне Комисије за утврђивање коју је аутоматски формирао Војни савет, проширен са потребним бројем стручњака. Ту сам имао прилике да видим и оценим све човечанске и командантске вредности, способности и особине пок. ђенерала Недића.
Лично, а не само ја, према пок. ђенералу Недићу, све до 1939, гајио сам високо поштовање, уважење, и ако се тако може рећи – љубав. Он је за мене лично био ауторитет и у мојим очима важио је као предодређени будући Врховни командант.
– Са пуковником г. Јованом П. Тришићем, у току 1941, а у границама потребе, поверљивости и тајности, сарађивао сам на истом националном послу. Везу између нас одржавао је углавном капетан Ненад Митровић. Од почетка акције пуковник г. Тришић учинио је неоцењиве услуге како пуковнику Михаиловићу лично, тако исто и целокупном борбеном покрету под његовим вођством. Одело, опрема, оружје, муниција, новац, а што је најглавније издавање потребних легитимација и дозвола за слободно кретање, како по Београду – дању и ноћу, тако исто и за кретање по унутрашњости Србије. Само они који су, у 1941, били у Србији, могу да схвате шта је ово значило. Поред овога и врло значајна обавештења, о мерама које је предузимао спрег Недић-Љотић, а које су све биле управљене против пуковника Михаиловића и припадника покрета Д.М. Ово је само мали део изванредних услуга које је пуковник г. Тришић указао борбеном покрету српског народа.
Као награда за ову несебичну, неизмерно важну, а пуну опасности службу српским народним интересима, следовало је хапшење и малтретирање по Гестапоу, а затим спровод у немачко заробљеништво.
Да ли су Немци могли знати за овај подземни рад пуковника Тришића? Не! Али је за то знао спрег Недић-Љотић. Овакви борци су им страховито сметали. Њих је требало по сваку цену уклонити. Спрег је то смишљено и безобзирно вршио. А што сви ти људи нису и стрељани, има се благодарити више високом схватању које су Немци имали о борби за поробљену отаџбину, но спрегу Недић-Љотић. То знам из личног искуства.
После хапшења, а пред упућивање у Немачку, провели смо неколико недеља заједно у затвору Гестапоа у Александровој улици и у Управи града (Главњача). Напослетку, провели смо три године скотски понижавајућег живота у немачком заробљеништву. За сво време, кроз разне логоре, два пута смо прозвиждали кроз Немачку уздуж и попреко.
– Капетан г. Петар Мартиновић био је, од 1935, ађутант 30. пешадијског пука у Призрену, којим сам ја командовао (1934-1936).
Из предњег види се, да сам имао довољно времена и могућности да све три личности до утанчину упознам.
А сад да пређем на само излагање.
Обе књиге сам прочитао и добро проучио. Као очевидац и учесник, и делом, и речју, и пером у историском збивању 1941, многе од изложених чињеница у овим књигама, мени су биле познате. У извеснима сам и сам учествовао. Стога и моја излагања имаће значај веродостојног сведока. Постараћу се да, у границама могућности, будем објективан, јер су у питању чињенице историске вредности. Нарочито када је у питању личност пок. ђенерала Недића. Јер као што, на крају своје књиге, лепо рече пуковник г. Тришић: ”…Њих двојица никако се не могу упоређивати, а још мање заједно величати. Или Дража Михаиловић, или Недић – заједно никако”.
И ја сам био један од оних Срба, који су се руководили начелом које је, у свом предговору, изнео пуковник г. Тришић. Краће речено, ”о мртвима само добро”. То основно начело руководило је и мене да, о пок. ђенералу Недићу – не пишем. Али сада, када је пуковник г. Тришић дао пример и отворио пут, а бивши немачки сарадници отворили паљбу, из најтежих калибара, непосредно на пуковника Тришића, а посредно на ђенерала Михаиловића, мораћемо и ми, очевици и учесници, да кажемо по нешто о животу и раду пок. ђенерала Недића. Мора се дати веродостојан одговор људима око политичког покрета ”Збор”. Уистину, ти људи, ево већ 15 година, у емиграцији, непрекидно подгревају вешто прикривену пропаганду против рада и дела ђенерала Михаиловића. Једновремено хвале, величају и певају славопојке спрегу Недић-Љотић.
Уистину, с времена на време у штампи ”Збора” појаве се такви чланци да човек, читајући их, добија утисак, као да живи у 1941, и да чита ”Ново Време”, ”Обнову”, ”Нашу Борбу”, ”Сигнал”, или како су се, у оно време, звали сви ти ренегатско-рушилачки листови и листићи које је, за време окупације, са немачким благословом, штампао ”Збор”. Ти духовно-морални носиоци окупаторског режима, у оно време, просули су море жучи и клевета против ђенерала Михаиловића као носиоца и представника српског националног отпора. Заштићени окупаторским бајонетима, славећи и величајући мрског непријатеља, они су смишљено тровали морал, а тиме осетно слабили борбени дух српског народа. У оно доба то се морало, са болом у души, трпети, подносити и ћутати. Али, ти исти људи и данас се појављују и делују са истим ниским и прљавим циљевима и намерама. Ово је заиста запрепашћујућа храброст и смелост. (…)

Неколико напомена и допуна на излагања пуковника г. Тришића и капетана г. Мартиновића

…Обзиром на горе изложено ја ћу, у неколико реченица, дати општу оцену о књизи пуковника г. Тришића.
Књига је написана објективно и сагласно са стварним историским чињеницама. Она почива на смишљеном и логичном излагању истине. Он врши упоредно проучавање. Писање капетана г. Мартиновића проучава и упоређује са стварним историским чињеницама, које, врло често, не иду у прилог пок. ђенералу Недићу… Познавајући изнете чињенице мислим, да је пуковник г. Тришић успео у свом подухвату. Ја се, углавном, слажем са целокупним његовим излагањем. (…)

Карактерне особине пок. ђенерала Недића – стр. 44-45

У неколико реченица пуковник г. Тришић дао је кратку оцену о пок. ђенералу Недићу. Слажем се са њим. Дајем још краћу. Недић је био глумац, фразер, декламатор и демагог. Био је у стању да из бесне вике и плаховите грдње – пређе у ропац. Нарочито је парадирао са ”мајком Србијом”. Био је велики љубитељ лепих жена и страстан риболовац. И 1915, у Сан Ђовани ди Медуа, имао је поред себе једну лепу телефонискињу.
Позитивно знам, да је ђенерал Недић, као ђенералштабни пуковник, примио команду над Тимочком бригадом. Ово је било почетком јула 1918. – пред саму офанзиву. Командовање трупом, у рату, било је услов за добијање ђенералског чина. Ово се има сматрати као нарочита бенефиција и благовољење од стране Врховне команде, односно Регента Александра. Стога сви наводи капетана г. Мартиновића, о немилости у коју је пао пок. ђенерал Недић код Регента – не одговарају стварним чињеницама.
Одмазде и пок. генерал Недић – стр. 56-58

Не слажем се у потпуности са овим одељком како га је изложио пуковник г. Тришић. Он је изгубио из вида, да је спрег Недић-Љотић концем 1943, или почетком 1944, донео једну уредбу, којом се наређује одмазда у односу 1:50 за официра, а 1:10 за сваког припадника С.Д. корпуса и С.Д. страже! Исто као и њихови господари Немци у Француској и Белгији. Чини ми се да су такве одмазде и извршене у области Крушевца и Обреновца.
Овде се не поставља питање пропорције предвиђених жртава. Немци су, као окупатори – непријатељи, а у сагласности са схватањем сопствених интереса и осећањима правде, тај однос могли да подигну и на 1:1.000. Уосталом, њихови вођи платили су своја схватања и убеђења. Да ли су људи око ”Збора” понекад помислили, да може доћи време, кад и они треба да плате за своја схватања и уверења. Изгледа ми да нису!
Овако злочиначки наређену одмазду треба посматрати у самом њеном суштинском значењу. Ко врши одмазду, против кога и зашто? Да ли су добро схваћени интереси борбе против комуниста налагали овако раскошно точење невине крви сопственог народа? Јесу ли то налагали ”идеолошко-политички” моменти, или је то била борба за власт, част и маст? Или служба најниже врсте – мрском непријатељу? Пуковнику Михаиловићу и његовим сарадницима на памет није пало, да овако наказну, злочиначку и садистичку меру примене на сопствени народ.

Пок. ђенерал Недић и припадници ”Д.М.” – стр. 60-64

На овим страницама пуковник г. Тришић доста подробно и опрезно излаже поступак спрега Недић-Љотић према националним официрима – припадницима ”Д.М.” Ја у потпуности прихватам излагања, гледишта и мишљења пуковника г. Тришића. А са своје стране додајем и излажем следеће.
Од краја 1941. до половине 1944, у немачке заробљеничке логоре стално су пристизале час веће, час мање, групе српских бораца и мученика. Највећа група официра била је њих око 450 који су на сам Бадњи дан 1942. похватани по Београду и спроведени у немачко заробљеништво. То су били ратни трофеји спрега Недић-Љотић. То су били ”идеолошко-политички” резултати свесне, јуначке и бескомпромисне борбе спрега Недић-Љотић против комуниста!
Српски борци и националисти, углавном активни официри, гоњени су и ловљени као бесни пси, само ако нису припадали овом издајничком спрегу. Иако су Немци могли знати за једног ђенерала Тонића, пуковника Пантића и Тришића, они сигурно нису знали за стотине и стотине виших и нижих официра, који су остали у отаџбини. Још мање су могли знати за њихов национални став, а најмање где ти људи станују и где се крију. Обзиром на ситуацију, ти су мученици често мењали место преноћишта. Али су све то знали органи спрега Недић-Љотић. Стога су ти национални борци тачно проналажени, хватани, хапшени, стрељани, или спровођени у немачко заробљеништво.
Све су то били Срби, официри, челик борци – спремни, да на издато наређење прихвате високо уздигнуту националну заставу части и слободе. Ја сам у својим списковима водио 747 официра и 1.374 подофицира. Али донесене одлуке о виду дејства, у вези са моменталном ситуацијом, нису дозвољавале употребу тих снага. Питање материјалног обезбеђења, нарочито породичног – није било решено. Изузетно јака зима није дозвољавала груписање тих људи у планини. Планина је и хладна и гладна. По наређењу пуковника Михаиловића сви су ти борци ћутали, трпели и чекали борбени позив свог команданта. То су ти људи које је, ондашња прљава, продана и ренегатска штампа назвала погрдним именом ”дангубаши”.
Како је било по Београду и осталим градовима, тако је било и по селима – на целој територији Србије. Снаге С.Д. корпуса (љотићевци) углавном, а у мањој мери и снаге С.Д. страже (недићевци) стално су били у покрету и потрази и на трагу припадницима покрета ”Д.М.” Ловили су нас и хватали као дивље звери. Непрекидна хапшења, пребијања и убијања истакнутих припадника покрета, неминовно су морали изазвати прво реакцију, а потом и акцију, од стране одреда ђенерала Михаиловића. Ово је била мера у циљу самоодбране. Ваљда спрег Недић-Љотић није могао очекивати, да ће српски народ – као во – без отпора ићи на кланицу!
Генеза ове узајамне борбе лежи у основном, почетном ”идеолошко-политичком” ставу спрега Недић-Љотић у односу на окупатора. Исто тако у потпуно противположеним гледиштима спрега Недић-Љотић и ђенерала Михаиловића на животне интересе српског народа и на начине како се ти интереси морају заступати и бранити. Став спрега Недић-Љотић масе српског народа никако и никад нису могле да схвате и да одобре. Почетни ударац у овој међусобној борби припада спрегу Недић-Љотић. Сви догађаји од 1941-1945. логична су последица напред изложеног става спрега Недић-Љотић.
Радећи овако и сулудо бранећи своја ”идеолошко-политичка” начела – бескомпромисна служба непријатељу, спрег Недић-Љотић у међувремену, конац 1941, до половине 1944, отерао је у немачко заробљеништво више од 1.000 активних и резервних официра! То је био непроцењиви национални капитал. То је било предвиђено вођство организованог устанка. То је била снага са којом је рачунао пуковник Михаиловић и сви ми, који смо радили на припремним организациско-формациским пословима. Велико је питање, како би се развијали историски догађаји, да су ове снаге употребљене на предвиђеном плану. У вези стим поставља се и главно питање: да ли би комунисти, и у ондашњој општој геополитичкој ситуацији, изашли као апсолутни победници?
Због свега горе изложеног, српски борбени покрет под вођством ђенерала Михаиловића, у најкритичнијим тренуцима, био је лишен своје сржи – своје моралне и умне моћи. Лишен свог националног борбеног вођства, своје кичме, осакаћен и морално и физички, а тучен са свих страна, како од непријатеља, тако исто, а још и више – од лажних пријатеља, покрет је морао да подлегне далеко надмоћнијим снагама. Комунисти су могли да ликују.
Да спрег Недић-Љотић није ничим другим оштетио српске националне интересе, ова историска чињеница сама је по себи довољна, да их српски народ и историја уврсти у ред ратних злочинаца и издајника.
Идејни носиоци ондашњег окупаторског режима у Србији, у највећем броју, данас се налазе у емиграцији. Они и даље пишу, са намером да оскрнаве највеће српске светиње. Изгледа, да нису свесни да се играју живом жеравицом.

Састанци пуковник Михаиловић – ђенерал Недић, стр. 84-86

На овим страницама своје књиге пуковник г. Тришић анализира, а затим потпуно одбацује наводе капетана г. Мартиновића, да се пок. ђенерал Недић са Дражом састао још крајем новембра 1941. Пуковник г. Тришић има потпуно право. Овај навод капетана г. Мартиновића апсолутно не одговара стварности. У току целе 1941, ми смо били два потпуно непријатељска табора. До средине октобра 1941, лични однос ђенерала Михаиловића према пок. ђенералу Недићу био је коректан и сношљив. Није био пријатељски, али није био ни отворено непријатељски. До тог времена постојале су све могућности заједничког рада. Чак и онаквог рада који предвиђа и замишља пуковник г. Тришић на стр. 47 своје књиге. Од средине 1941. све су везе и могућности заједничког рада прекинуте, а пок. ђенерал Недић од стране ђенерала Михаиловића и његовог штаба, сврстан је у отвореног непријатеља и издајника.
Према томе сви наводи капетана г. Мартиновића, односно г. Божидара Недића, уколико се односе на ђенерала Михаиловића – не одговарају историским чињеницама. Да је тај састанак био у новембру 1941, ја бих то морао знати. У то доба једина веза између пок. ђенерала Недића и ђенерала Михаиловића – био сам ја.
Уколико сам ја обавештен, први лични састанак између пок. ђенерала Недића и ђенерала Михаиловића, био је крајем лета 1944. (…)

Пуковник Тришић: ”Комунистичке неистине…”

…Али у овој књизи има једна чињеница која није тачно наведена, те желим да је исправим. То је излагање пуковника г. Тришића на стр. 143-144 о циљевима састанка између Немаца и ђенерала Михаиловића 3. децембра 1941. у с. Дивци.
Ја сам у свом напису ”Састанак и разговор са Немцима у с. Дивцима – 3. децембра 1941”, који је одштампан у књизи г. Карапанџића ”Грађански рат у Србији”, стр. 129-152, дао тачан и опсежан приказ тога састанка. И изложио циљеве које је трабало постићи на њему. Сва остала мишљења и обавештења о овом састанку нетачна су и произвољна. Према овоме и обавештења која је, о овом састанку, капетан Ненад Митровић дао пуковнику г. Тришићу – нетачна су и не одговарају стварном току историских збивања.
Овде, у прилог истине, желим само да исправим и допуним следеће:
1. – У том напису, на стр. 132, а у одељку у коме Дража инсистира, да се преговори воде са Немцима, а не са Недићем, ја сам навео да је Дража рекао: ”Кад је ситуација таква да морам да преговарам, онда ћу да преговарам са непријатељем”. Овде допуњавам то излагање, јер је Дража стварно рекао: ”…Онда ћу да преговарам са непријатељем, а не са издајником”.
2. – На стр. 145 написао сам, да је пок. ђенерал Недић, кад сам га обавестио о неуспешним разговорима са Немцима, рекао: ”Ето, јесам ли ти казао да ће то тако бити и да од тога посла неће бити ништа”. Истине ради, допуњујем тај разговор. Кад сам у разговору, опрезно и прикривено, изразио сумњу да је он онемогућио успех у разговорима са Немцима, повишеним тоном рекао ми је:
– Него шта! Зар ти мислиш да сам ја будала, па да вама, бандитима и пијандурама са Равне Горе, дозволим да самовољно вршљате по отаџбини и да доведете у питање тек успостављени ред и мир и тек заустављено проливање крви!
Кад сам му напоменуо, да је и наш основни циљ, да се у отаџбини одржи ред и мир, рекао је:
– Да, да, тако ви само причате. А кад би се дочепали оружја и муниције врло би брзо запраштало по целој Србији. Паметнији сам ја од свих вас будала тамо на Равној Гори!
При изласку из канцеларије, добацио ми је:
– Боже, Боже, што ће за неки дан бити трке оне мангупарије по Равној Гори и Колубари!
Уистину, било је трке. Већ 7. децембра 1941. – рано изјутра, Немци су извршили општи напад на Равну Гору. Да ли је пок. ђенерал Недић знао за тај напад? На то питање нека одговоре заједно обожаваоци и поштоваоци! (…)

Пок. ђенерал Недић, ја и формирање С.Н. милиције

1. септембра 1941, добио сам телефонски позив од пок. пуковника Масаловића, шефа кабинета пок. ђенерала Недића, да се, 2. септембра 1941, у 10 часова, јавим пок. ђенералу Недићу, који је 30. августа 1941, образовао ”Српску владу народног спаса”. На моје питање: зашто? – кратко ми је одговорио: ”Чућете”.
У одређено време јавио сам се у канцеларију пок. пуковника Масаловића, који ме је одмах пријавио пок. ђенералу Недићу. Пок. ђенерала Недића нисам видео од конца 1939. кад сам му, као Министру Војске и морнарице, поднео на увиђај и потпис неке елаборате о фортификациском уређењу земље, на којима је и он сарађивао – као члан Сталне Комисије за утврђивање.
Пок. ђенерал Недић био је у цивилу. Изгледао је изванредно – добро. Био је свеж, окретан и живахан, а као и увек енергичних покрета и говорљив. Кад сам ушао, устао је и дочекао ме је стојећи. Пошто смо се поздравили, а он се са неколико речи распитао о мојој породици – рекао ми је:
– Седи, Браниславе, и руком ми је показао на фотељу прекопута његовог стола.
Сео сам. Пошто је поручио кафу, упитао ме:
– Ама шта ово би са нама Браниславе?
– Па, господине Председниче, оно што смо заслужили. Како смо радили – тако смо и прошли.
– Како ти то мислиш?
– Сећате ли се, господине Председниче, наших разговора из 1938-1939. године, кад сам указивао на беспредметност онаквог начина утврђивања и говорио, да те фортификациске објекте неће имати ко да поседне и да брани… (Недић је био главни поборник утврђивања границе, што се у Априлском рату 1941. показало као погубно решење – прим. М.С.)
– Добро, добро, знам ја да ти умеш добро да причаш! Него како си ти и шта радиш?
Укратко сам му изложио цео мој рад одкако сам 8. марта 1941. отишао на мобилизациско место – па све до 16. априла 1941, кога су дана у Ивањицу продрле немачке механизоване трупе, а где сам се и ја затекао. А што се тиче рада, одговорио сам, да не радим ништа јер не видим шта би, у овој ситуацији, могао радити.
– Знам ја шта ти радиш, али то што ти радиш – није добро! А знаш ли зашто сам те звао?
- Не знам, господине Председниче.
Одмах, у почетку разговора, пок. ђенерала Недића ословио сам са ”господине ђенерале”. Он ме је оштро прекинуо речима: ”Ја нисам сада ђенерал. Ја сам председник Српске владе”. Одговорио сам: ”Разумем, господине Председниче!”
Сад ми је пок. ђенерал Недић углавном саопштио следеће: да је он, примајући дужност Председника Српске владе, Немцима, између осталих услова, поставио и услов: да Српска влада, поред сталних снага за одржавање унутрашње безбедности, треба да организује и једну покретну, ударну снагу, под називом: ”Српска народна милиција” – јачине око 40.000 војника. Ова снага располагала би целокупним лаким наоружањем и свима осталим потребним средствима – за живот и борбу – изузев: авијације, оклопних кола, тешке артиљерије, тешких бацача и бојних отрова. Ова снага намењена је, искључиво, за унутрашњу одбрану земље – углавном за борбу против комуниста. Она се не може употребити за операције изван територије Србије. Затим је пок. ђенерал Недић дословно рекао:
– Познајући те лично, као и твоју радну енергију, снагу воље, војнички дух, личну храброст и патриотизам, као и познавање организациско-формациских научних начела и принципа, позвао сам те, да ти понудим положај команданта Српске Народне милиције и поверим ти организацију и формацију исте.
Кад сам примио позив од пок. ђенерала Недића, нисам ни у сну сањао зашто ме зове и шта ће ме снаћи! Али чим је почео да говори и да излаже ситуацију, постепено ми је постајало јасно шта хоће од мене. Мисли су ми се укрштале муњевитом брзином. Било ми је јасно да треба добити у времену. Ћутао сам.
– Шта је? Зашто не одговараш!?
– Па, годподине Председниче, ви сте ми поставили тако важно, а тешко питање и изненада ме довели у такав положај, да је мени изванредно тешко да дам одговор.
– Зашто?
– Па, господине Председниче, има овде, у Београду, далеко старијих официра од мене. Уколико знам у Србији се сада налазе ђенерали: Александар Стојановић, Светомир Ђукић, Лазар Милосављевић, а можда има и других.
– Нећеш ваљда ти да ме учиш кога ћу ја да изаберем за команданта Српске Народне милиције!
- Немам ту намеру. Али ја сам већ стар за такав положај – нарочито у данашњој ситуацији. Ја имам већ 54 године!
– Шта? 54 године! А ја имам 64, па кад је у питању мајка Србија, ја не постављам питање година! Да имам и 104 ја бих јој служио.
Слегао сам раменима и ћутао. А пок. ђенерал Недић продужио је:
– Аха, тако дакле! Томе сам се надао и то очекивао! Знам ја зашто ти ћутиш. Ти петљаш тамо са оном мангупариом на Равној Гори, која не зна ни шта хоће, ни шта може, па према томе не зна ни шта ради! Кад бих могао да вам дам моју памет, верујем да би се сви ви сложили са мојим радом и мојим намерама.
– Вероватно, господине Председниче. Ја Вам захваљујем на поверењу, али ја не могу да примим понуђени ми положај.
– Шта кажеш! И зашто!? Зар и кад је мајка Србија у питању и овај јадни поробљени српски народ! Зар не видите, Бог вас убио, шта радите и куда идете!? Знате ли ви шта је комунизам и куда ће вас сарадња са њима одвести!? У дефинитивну пропаст и вас и нас и цео народ! Немачка сигурно добија овај рат, а после тога према Србима, као и свима Словенима, следује дефинитивно уништење! Ти си сигурно читао Хитлеров ”Мајн кампф”?
– Јесам, господине Председниче.
– Е па шта хоћеш више!? Једини је спас и излаз у сарадњи са новом и великом Немачком. То од свих нас тражи мајка Србија и у томе лежи њен једини спас!
У току овог говора пок. ђенерал Недић, по већ његовом устаљеном глумачком обичају, подесио је тон гласа и маску лица тако, да је говор завршио у – сузама.
Био сам у изванредно тешком положају, али сам му одговорио:
– Извините, господине Председниче, али ја нисам у стању да прихватим Вашу понуду. Ја имам сасвим друга уверења и схватања данашње ситуације. (…)
Док сам ја говорио пок. ђенерал Недић мењао је маску свога лица тако, да је на крају мога говора, имао лик строгог команданта и неприступачног човека. Загрмео је:
– Ти си луд! Ти не знаш ништа! Ти не знаш ни шта говориш! Знаш ли ти да ћу те ја ставити под преки суд и да ћу те стрељати за неизвршење наређења? Немачка је победа сигурна. А за спас мајке Србије и примера ради ја могу да стрељам неколико непослушних и штетних људи!
Одговорио сам:
– Све знам, господине Председниче. У том погледу ситуација ми је потпуно јасна. А што се тиче немачке победе, моје је дубоко уверење, да Немачка мора изгубити овај рат. Она може заузети и Кијев, и Москву, и Петроград. Али њен пораз лежи у основним геополитичким и војничким чињеницама: времена, простора, снаге и материјалних средстава. У вези политичко-социјалних и економско-привредних услова, улазак Америке у рат је неминован. Рат ће трајати најмање још три године! Ово лежи у геополитичком положају Америке у односу на њена будућа ратишта. За спрему и обуку потребних снага и њихово довођење на полазне географско-оперативне положаје, Америци треба најмање две године. За чисте операције потребно је најмање годину дана, да се достигне крајњи ратни циљ – Берлин.
– Ти лупаш којешта! Ти не познајеш чињенице које ја знам и које су потпуно довољне, да стекнем уверење које сада имам. Него, ти размисли добро шта радиш и куда те такав рад може одвести!
– Господине Председниче, ви ме познајете и знате ко сам. (…) Дозволите ми неколико дана, да о свему добро размислим и да своје идеје бацим на хартију. А потом да вам све то писмено поднесем.
Пок. Ђенерал Недић гледао ме је, непомично, неколико тренутака, па је рекао:
– Добро. А колико ти треба времена да довршиш тај посао? Води рачуна да је ствар врло хитна.
– Господине Председниче, потребно ми је најмање три до четири дана.
Убрзо смо се сагласили да тај елаборат пок. ђенералу Недићу поднесем 5. септембра 1941.
Дигао сам се, опростио и пошао ка излазу. Тада ми је пок. ђенерал Недић рекао:
– Добро води рачуна шта радиш. Имај на уму да си под контролом. Уосталом води рачуна и о својој породици. (…)
Све напред изложене моје мисли биле су унете и у тај меморандум. Документ сам лично предао пок ђенералу Недићу као човеку, Србину и армиском ђенералу, који је у пропалој држави, заузимао највише војничке положаје и у кога сам као таквог имао поверења.
Тај меморандум откуцан је само у три примерка: један за пок. ђенерала Недића, један за пуковника Михаиловића и један за мене. Куцао га је мајор г. Лазар Петровић, који се данас, жив и здрав, налази у Беаверу у САД.
Једног дана, фебруара 1942, на саслушању у ратничком дому, немачки мајор – иследник, показао ми је један документ и запитао:
– Да ли сте ви ово писали и да ли је ово ваш потпис?
Прихватио сам документ и, на моје огромно запрепашћење, познао сам мој меморандум који сам 10. септембра 1941. поднео пок. ђенералу Недићу! Шта сам друго могао да радим, но да признам и да енергично и безобзирно узмем у заштиту цео борбени покрет пуковника Михаиловића, а по себи се разуме и самог себе. Целу одбрану базирао сам на љубави и дужности према поробљеној отаџбини. Ипак, тај елаборат, односно пок. ђенерал Недић, донео ми је трогодишњи најпонижавајући и скотски живот у немачком заробљеништву.

П.С.
У овој брошури пуковник Пантић потврђује аутентичност свог писма објављеног у књизи Боривоја Карапанџића ”Грађански рат у Србији”. Аутоматски, он потврђује и одговор на поновљено Карапанџићево питање о датуму одржавања састанка са Немцима у селу Дивци. Рекао је да је сигуран да је до састанка дошло 3. децембра 1941. И немачки капетан др Јосеф Матл, у писму Карапанџићу, такође је навео погрешан датум: 15. новембар.
Састанак је, документовано, одржан 11. новембра 1941.
Међутим, важније је што пуковник Пантић овим потврђује и да је на састанку у Дивцима главни немачки преговарач наводно показао Дражи фотографије унакажених немачких војника, рекавши:
”То су фотографије наших војника који су пали 8. октобра у борби код с. Љуљака. Ваши су их људи овако унаказили и мртве осрамотили”.
Пуковник Пантић је даље написао:
”Док се овај разговор водио, фотографије су дошле у моје руке. Био сам изненађен. Оне су претстављале немачке војнике, погинуле код с. Љуљака. Лешеви су били масакрирани, унакажени, полни органи отсечени и стављени у уста погинулих.”
Извесно је да се борба код Љуљака одиграла од 14. до 16. октобра 1941, да су у њој учествовали само четници и да немачки војници нису масакрирани. Нису ни могли бити масакрирани, јер су Немци своје погинуле одмах утоваривали у камионе. (Опширније: М. Самарџић, ”Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета”, први том, Крагујевац, 2004, стране 153-154.)
Зашто је онда пуковник Пантић ово написао?
Очигледно, у 70-тој години живота, 1957. године, када је послао писмо Карапанџићу, он је мешао неке догађаје. Документован је само један случај са фотографијама унакажених немачких војника 1941. године. На друму Београд – Топола, 2. октобра 1941, партизани су заробили једну немачку позадинску јединицу. Још док нису одмакли од друма, појавила се колона од 18 немачких камиона. У паници, партизани су из непосредне близине сасули ватру из пушкомитраљеза по заробљеницима. Тела неких заробљеника дословце су раскомадана, па је командант немачке колоне на лицу места сачинио извештај, тврдећи да су лешеви ”осакаћени”, да су им ”лобање разбијене, ноге исечене, лица унакажена”.
Не чекајући обдукцију, немачки командант Србије, генерал Беме, у наредби о одмазди од 4. октобра писао је да су Немци убијени ”на бестијалан начин”. Већ следећег дана, немачки војни лекар који је извршио обдукцију написао је у записнику да се ”не може закључити са сигурношћу да су на телима извршена сакаћења или злостављања”. (”Militarische Besatzungspolitik und Judenvernichtung in Serbien 1941ж42”, Минхен, 1993; у књизи су цитирана документа из Бундес архива, Војни архив, РХ 22-18\168, РХ 26\104-14, РХ 24-18\213 и РХ 20\293).
Фотографије са обдукције послате су Бемеу, али се, очигледно, он није обазирао на налаз лекара, већ је наставио започету пропаганду. Тако су ове фотографије дошле и до пуковника Пантића. Ако се то заиста одиграло у Дивцима, онда су комунисти фалсификовали немачки записник са састанка, пошто се овај случај у записнику који су они објавили не помиње (”Зборник докумената”, том 14, књига 1, стране 871-878). Међутим, могуће је и да је пуковник Пантић ове фотографије видео на неком другом месту.

(Милослав Самарџић, ”Разговори са равногорцима”, 1. том, Крагујевац 2011, стране 366-386)