Доследни и верни свом позиву, породици и патриотизму
Јаков Јововић био је најмлађи, рођен 21. новембра 1908. у Косовом Лугу у Бјелопавлићима (Црна Гора) у ширем братству Брајовића у породици земљорадника. Основно школовање завршио је у Даниловграду, гимназију у Аргентини (Трес Арроyос), поновио седми и осми разред гимназије са матуром у Подгорици и затим две године студирао права у Београду.
Поморску војну академију у Дубровнику похађао је 1928-1931. године (ВИ класа), а као поморски официр се специјализовао за артиљерију. У југославенској Краљевској морнарици имао је разне дужности на Краљевским бродовима „Змај” (1931.), „Јастреб” (1932.), „Далмација” (1934.) и „Крка” (1935. године), у Морнаричкој болници као командир чете (1936.), на Кр. монитору „Драва” као први официр (1938.) и у Главном генералштабу војске и морнарице (1940-1941. године). За своју службу био је одликован „Златном медаљом за војничке врлине”.
Априлски рат (1941.) дочекао је у чину поручника бојног брода И класе у обавештајном оделењу Главног генералштаба у Београду. За време пуча 27. марта 1941. у Београду придружио се ваздухопловним официрима ангажованим у пучу и на радио станици Београда прочитао декларацију краља Петра ИИ. Пред надирањем немачких снага повлачио се са Врховном командом и краљем до Никшића, а одатле се упутио у своје Бјелопавлиће.
Учествовао је у устанку Црне Горе јула 1941. године против политике Италије у стварању „независне” Црне Горе. У том устанку организовао је и водио Косоволушки батаљон, нападао италијанске гарнизоне Спуж, Далиновград, Бранеловића (13-17. јула 1941.), а због репресалија после угашеног устанка крио се неко време по селима Бјелопавлића. У време ликвидација првака и виђенијих људи у Црној Гори ступио је у пролеће 1942. у четницке редове, формирао Зетски четницки одред и деловао на подручју Црне Горе, Херцеговине, Боке и Санџака, а касније био командант Зетског, односно Острошког четницког корпуса под вођством Баје Станишића.
После капитулацији Италије (1943.) био је ухапшен од стране Немаца због учешћа у пучу 1941. године у Београду. Из затвора у Подгорици спасавао се преобучен у свештеничку мантију коју му је дотурио један свештеник и после командовао четничким снагама са штабом у Бјелопавлићима (1943-1944.). Од стране четницке врховне команде био је 1944. године, са једном делегацијом, упућен савезничком команданту Wилсону у Италији, да обавести савезнике о приликама у Југославији, у вези промене политике Савезника у снабдевању четничких одреда. Прешао је Јадран једним чамцем, али су га у Барију прво прихватили Американци, а затим преузели Енглези и ставили у затвор да не падне у руке партизанима. Кад је ослобођен, крио се неко време по Италији, док се коначно америчким авионим није пребацио у Шпанију (где се склонио неко време код југословенског амбасадора), а затим 1947. године емигрирао у Аргентину.
Потпомогнут од тамошње југословенске колоније ступио је у аргентинску трговачку морнарицу као трећи официр на броду „Санта Фе” и убрзо постао други официр. На путовању у Ђенову, прихватио је у Венецији породицу (супругу и две ћеке), која је емигрирала из земље. После краћег времена постао је први офцир, а 1956. године и командант брода, али је због болести убрзо напустио тај положај. У редовима југословенске колоније у Аргентини био је врло цењен и уважен због свог националног деловања. Основао је и црногорско културно друштво „Његош”. Умро је 26. октобра 1958. и имао врло свечану сахрану у Буенос Аиресу.
Izvor: Vladimir Požeg, "MORNARIČKO UČEŠĆE U PUČU PROTIV TROJNOG PAKTA (1941)", Avala, 26. marta 2021. godine
Преузето са сајта: Ветерани Ратне морнарице, сајт Удружења "Ветерани Ратне морнарице"
http://veteraniratnemornarice.com/mornar...akta-1941/
