Хрвати мењају страну

16/03/2013

Влада ‘‘Независне Државе Хрватске’‘ је 30. септембра 1943. године објавила ‘‘Поглавникову уредбу о помиловању’‘, амнестирајући све Хрвате из дотадашње италијанске окупационе зоне који су били у ‘‘партизанима’‘.30

Познат је и Павелићев проглас Хрватима, објављен поводом капитулације Италије, у коме позива партизане ‘‘које су Италијани терором приморали да оду у шуме’‘, да се заједно са усташама боре против Италијана.31

То значи да се Павелићева влада није уздала у немачко обећање да ће највећи део приморја после капитулације Италије бити прикључен ‘‘Независној Држави Хрватској’‘. И усташе су, наиме, виделе да ће Немци изгубити рат, процењујући како је сигурније да се област приморја укључи у Хрватску преко комуниста. У том смислу, још почетком 1943. године Павелић је тајно послао комунистима једног свог министра, Н. Рушиновића, да изрази ‘‘повјерење’‘ према њима. Непосредан повод за слање овог усташког министра био је обавештавање партизана о предстојећој немачкој Операцији ‘‘Вајс’‘, како би се на време склонили. Командант 4. зоне ‘‘Народноослободилачке војске Хрватске’‘, Вицко Крстуловић, о доласку министра Рушиновића писао је 18. јануара Врховном штабу:

”…Да је Павелић послао министра нарочито зато да нађе везу са партизанима, како би се на било који начин предусрела ова акција (Операција ‘‘Вајс’‘ – прим. аут) и убијање партизана и хрватске војске. Ово преговарање и споразум са партизанима мора бити апсолутно тајно пред Њемцима и Талијанима. Наводно да су стали (Павелић и његова влада – прим. аут) на становиште да држава без народа не вреди. Министар и жупан (Н. Леутић, велики жупан из Омиша – прим. аут) су изразили своје повјерење према партизанима, само се боје да не би у партизанским редовима Срби преузели вођство и да би сутрашња Југославија опет дошла под вођство Срба.”32

С друге стране, комунисти су стално позивали домобране и усташе да пређу у њихове редове. Ј. Б. Тито 9. септембра обавештава 1. босански корпус да му уступа 50 домобрана, ‘‘који су потукли Њемце из своје сатније и пришли нама’‘.33

Ових дана у партизане ступају и домобрански артиљеријски пук у Вараждину, Први горски здруг ‘‘Др Анте Павелић’‘ у Поповачи, као и делови легионарске дивизије ‘‘Тигар’‘.34

На привлачењу Хрвата комунисти су радили и пре капитулације Италије, нарочито преко сарадње са највећом хрватском политичком партијом – Хрватском сељачком странком (ХСС). Ову странку Немци су сматрали резервном варијантом за владајући усташки покрет, намеравајући да њеног лидера, Влатка Мачека, ставе на чело Хрватске уместо злочинима компромитованог Анте Павелића.

У писму Централном комитету Комунистичке партије Хрватске и Главном штабу Хрватске од 14. августа, Ј. Б. Тито наводи да са Хрватском сељачком странком треба ‘‘споразуме стварати на бази Завноха’‘.35 (‘‘Земаљско антифашистичко веће народног ослобођења Хрватске’‘, тј. управни орган на комунистичкој територији у Хрватској.)

Тог истог дана Едвард Кардељ обавештава Ј. Б. Тита како на комунистичкој ‘‘слободној територији’‘ излази лист ХСС-а ‘‘Сељачки дом’‘, сугеришући да је ‘‘ХСС сељачка партија, и став према њој мора бити мало друкчији него према осталим партијама’‘.36

Разуме се, овакав однос комуниста према некој од српских политичких партија, био је незамислив.

О новим случајевима престројавања Хрвата Ј. Б. Тито 30. августа пише 1. босанском корпусу:

”Домобранске снаге у великом броју прелазе на нашу страну. Радићева група из ХСС пришла је отворено нама и формирала под нашом командом одред ‘‘Браћа Радић’‘.”

У ствари, под тим именом није формиран одред, већ бригада, чије језгро је чинило 500 домобрана из Вировитице. Комунисти нису дозволили Хрватској сељачкој странци да постави своје комесаре, с образложењем да су они ‘‘непартијска војска’‘, уз уобичајену пропагандну флоскулу: ‘‘Наша војска није партизанска, него народноослободилачка, а комесари не спроводе ничију партијску идеологију, него линију народноослободилачке борбе.’‘37

Потом је, 5. септембра, Ј. Б. Тито писао Пеки Дапчевићу:

”У Хрватској ХСС присташе прилазе нама. Створена је опозиција Мачеку која сарађује са нама. Читави домобрански гарнизони прилазе к нама с официрима. Распад Павелићеве војске је очит.”38

Октобра месеца највише домобрана и усташа прилази комунистима у Тузли, на челу са командантом овог места, бившим капетаном у војсци Краљевине Југославије Сулејманом Филиповићем. По пријави избегличке владе, Филиповић се од октобра 1942. налазио на листи савезничке комисије за ратне злочине у Лондону.

Немци су још раније уочили процес престројавања Хрвата – од кад су им кола кренула низбрдо на великим фронтовима. Ево карактеристичних немачких докумената о Хрватима из овог доба. Месечни извештај 15. брдског корпуса од 19. септембра 1943. године бележи:

”Изгледа да је у Хрватској сељачкој странци дошло до расцепа. Док се један део под др Мачеком држи старог програма странке, водећи људи странке у Далмацији иду уз Народноослободилачки покрет.”39

Четири дана касније, овај корпус забрањује ‘‘појачану употребу хрватских јединица’‘ против комуниста, ‘‘с обзиром на нове неуспехе и појаве расула, између осталог и код до сада најбоље хрватске јединице – 3. хрватске ловачке бригаде’‘, пише у образложењу. ‘‘То условљава велику ангажованост немачких дивизија. За осигурање обале стоје на располагању само мале снаге’‘, каже се још у овом извештају.40

У тромесечном извештају 15. брдског корпуса од 1. октобра, забележено је како су усташе почеле да забрањују хрватским девојкама да се ‘‘друже’‘ са Немцима, што је раније било незамисливо:

О ставу извесних хрватских кругова говори нарочито следећи случај. Усташки котарски руководилац Бјалтас из Јајца је на почетку извештаваног периода забранио женској омладини у месту да се дружи са припадницима немачког Вермахта. Затим је шеф полиције у Јајцу пљувао на улици пред хрватске девојке које су виђене са немачким војницима. Он је ухапшен и хрватске власти су повеле против њега дисциплински поступак.41

У извештају се потом наводи да су усташе ликвидирале великог жупана Бањалуке, др Драгана Хадровића, који је уживао ‘‘поверење не само немачких војних команди, него и све три народности’‘.

‘‘Стално се скоро без отпора предају јаки хрватски гарнизони’‘, типична је реченица за овај период, забележена у подсетнику Обавештајног одељења 264. немачке пешадијске дивизије, 7. новембра.42

Међутим, када Немци ускоро покрећу низ великих операција, наносећи комунистима страховите губитке, Хрвати увиђају да су се прерачунали, тј. да још није куцнуо час за престројавање. Тако многи од њих почињу да се из партизана враћају натраг. Ово је извештај 42. ловачке дивизије од 14. јануара 1944. године:

”Услед тешких губитака које су бандити имали последњих месеци, опет су пришли у појачаном обиму присилном регрутовању у многобројним местима на подручју дивизије. Резултат тога био је да се велики број хрватских дезертера јавио својим установама.”43

Дивизија се на следећи начин жали на Хрвате:

”Опет се потврдило да су успехе које је немачки Вермахт изборио оружјем и својим постојаним држањем, по његовом повлачењу хрватске цивилне и војне власти у најкраћем времену проћердале.”

Закључак о узроцима немира у ‘‘Независној Држави Хрватској’‘ код Немаца је остао непромењен: ‘‘Толерисање крвавих, нељудских излива усташке политике далекосежно је нашкодило развоју пријатељства према Немачкој у Хрватској’‘, пише у извештају Одељење за иностранство Абвера Југоистока, од 20. јануара 1944.44

И о војним формацијама ‘‘Независне Државе Хрватске’‘ Немци нису мењали мишљење:

”Војничку ефективну способност хрватског народа немачке су вође оцењивале из недеље у недељу неповољније. О недостатку мушке дисциплине, борбеног духа, о бекству из војске, прелажењу целих батаљона, под командом официра који су погазили заклетву, о издаји непријатељу и споразуму са њим јављано је све више и више.”45

Исти извор, Одељење за иностранство Абвера Југоистока, анализира и усташе:

”Усташка милиција не би смела само на папиру већ такође и у стварности да буде саставни део хрватских оружаних снага и по свим службама да буде потчињена министру рата… Одговарајућим, једноставним регулисањем командних односа спречило би се да милицијске јединице воде посебни, потпуно сопствени живот, изван хрватске оружане силе и да заповести добијају од других а не од својих војних претпостављених, међу које се као врховни командант урачунава поглавник, који је и усташкој милицији посебно заклет.”46

ИЗВОРИ:

30 В. Р. Перовић, Енциклопедиски и политички коментар ”Геносида” (прва четничка енциклопедија), књига 1, свеска 2, 269-270.

31 Зборник докумената, том 2, књига 9, 98.

32 Војноисторијски гласник, 1-2/2004, страна 141. Према: АВИИ, Фонд НОП, К-12, ф. 6, док. 1.

33, 34 Зборник докумената, том 2, књига 10, 278, 279.

35, 36, 37, 38 Зборник докумената, том 2, књига 10, 205, 206, 241, 264.

39, 40, 41, 42 Зборник докумената, том 12, књига 3, 558, 560, 587, 639.

43, 44, 45, 46 Зборник докумената, том 12, књига 4, 73, 105, 106, 107.

(Из књиге М. Самарџића ”Истина о Титовим партизанима”, необјављен рад)