Сарадња партизана са усташама

16/03/2013

Комунистичка теорија учи да у свакој вишенационалној заједници већински народ “угњетава” и “експлоатише” мањинске народе. У Совјетском Савезу на стуб срама стављени су Руси, а у Југославији Срби. Још Пети конгрес Коминтерне, одржан 1924. године, захтевао је издвајање Хрватске, Словеније и Македоније из састава Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Штавише, тада је изричито наглашено да је за југословенске комунисте на првом месту “национално питање”, због чега они не треба да се боје “распаљивања националних страсти” и “пламених елемената националних покрета”.

Комунистичка партија Југославије донела је резолуцију о националном питању, са следећом основном тезом:

“Југославија је продукт светског империјалистичког рата, у којој се као владајућа нација јавља српска, која угњетава све остале народе у Југославији”. Дакле, српска нација, а не “српска буржоазија”. Оваквим ставовима стварана је геноцидност комуниста према Србима, која ће доћи до изражаја већ на почетку устанка 1941. године.1

На тим основама је Четврти конгрес КПЈ, одржан 1928, позвао радничку класу да “свестрано помаже борбу раскомаданог и угњетаваног албанског народа за независну и уједињену Албанију”, док је Четврта земаљска конференција 1934. године осудила “окупацију Хрватске, Далмације, Словеније, Црне Горе, Македоније, Косова, Босне и Војводине од стране српских трупа”.

Најбоље сараднике међу “пламеним елементима националних покрета” комунисти су нашли у усташама. Прва позната документа о сарадњи усташа и комуниста потичу из 1929. године – по један страни и домаћи.

Страни документ је извештај италијанске обавештајне службе министарству иностраних послова у Риму, под насловом “Понашање Хрвата према Србији”. Италијански обавештајци писали су, 24. августа те 1929. године, како се “хрватски сепаратистички покрет развија у једну широку организацију”, која обухвата Хрватску сељачку странку и хрватске комунисте. Наредни извештаји бележе “узлазну линију” ове сарадње.2

Документ домаћег порекла из 1929. године је осуда једног од истакнутих комуниста, Андрије Хебранга, пред Судом за заштиту државе, “због рада са усташком организацијом на рушењу државе Краљевине Југославије”.3

Сарадња комуниста и усташа у ово доба није била тајна. Примера ради, гласило Комунистичке партије Југославије, “Пролетер”, у броју 28 из 1932. године објављује чланак “Усташки покрет у хрватским крајевима”. У чланку је, између осталог, писало и ово:

”У последње вријеме почиње да се шири особито у Лици и Сјеверној Далмацији усташки покрет против српских окупаторских власти. Било је више сукоба између наоружаних усташа и жандара. Међу Шибеником и Бенковцем усташе су дигли у зрак четири жандарске касарне. У сукобима у Лици заробили су усташе 5 жандара и одвели их са собом као таоце. Влада је, да угуши покрет, прогласила опсадно стање у тим крајевима, послала тамо 1400 жандара, три батаљона војске, два кавалеријска одреда стројних пушака (митраљеза) и једну брдску батерију. Осим тога су послати нерегуларни одреди тако зване “Народне одбране” Косте Пећанца (српски комите)…

Комунистичка партија поздравља усташки покрет личких и далматинских сељака и ставља се потпуно на њихову страну. Дужност је свих комунистичких организација и сваког комунисте да тај покрет потпомогну, организују и предводе. У исто вријеме, Комунистичка партија указује на досадашње недостатке и погрешке у том покрету, које се разјашњавају тим да у покрету досада знатан утицај имају хрватски фашистички елементи (Павелић-Перчић), којима није у интересу да против великосрпске војно-фашистичке диктатуре развијају један лички масовни покрет, јер се боје да би се такав покрет окренуо не само против диктатуре него и против њих и њихових италијанских господара. Због тога се они ограничавају на акције малих одреда и методе индивидуалног терора.

Борба за раширење масовне базе усташког покрета, против индивидуално-терористичких метода хрватских фашиста – то је задаћа комуниста. Великосрпска војно-фашистичка диктатура не може да се обори само акцијама малих групица људи без учешћа најширих маса. И то не само у хрватским, него и у српским крајевима. А да би се у борбу увукле најшире масе, потребно је да се оне заинтересују са одговарајућим паролама. Борба за национално ослобођење треба да буде испуњена конкретним садржајем и да обухвати питање земље, дугова, пореза, борбе против мјесних богаташа-лихвара… Павелић и остала фашистичка господа неће да истакну захтјев и да се боре за то, да се земља одузме од велепосједника, цркава, манастира и државе и да се раздијели бесплатно и са инвентаром сиромашним сељацима… Због тога они (комунисти – прим. аут) узимају најактивнијег учешћа у усташком покрету и предводе тај покрет, везујући борбу усташа за национално ослобођење са борбом широких маса радног народа за рад, хљеб, земљу и слободу.”4

Према томе, комунисти су покушавали да омасове усташки покрет, везивањем његове националне димензије (“ослобођење хрватског народа”), са својим класним програмом (“социјално ослобођење”), али и да му се наметну као лидери.

Поред овога, комунисти су штампали летак у коме су се обратили “цијелом хрватском народу са позивом да свим снагама подупре борбу усташа”, и чак “радницима и сељацима Србије” да “свим снагама” помогну “борбу усташа и народа у Лици и Хрватској”!5

Од 1935. године Стаљин напушта политику разбијања Југославије, проценивши да би она могла бити амортизер евентуалног Хитлеровог напада на Совјетски Савез. Ипак, то није значило да комунисти мењају своју националну политику. Њихова нова парола била је: “Мала и слаба Србија – јака Југославија”. Задржани су сви основни елементи националне политике из претходног периода, с тим што су се сада имали примењивати у оквиру Југославије. Са своје стране, Коминтерна је организовала ликвидацију свих Срба у врху КПЈ, да би на њихово место поставила Хрвате на челу са Јосипом Брозом Титом.

Тако су комунисти, једнако као и према “класном непријатељу”, распиривали мржњу и према српском народу у целини, док су на другој страни истицали стратегијски значај Хрвата. Међу овима су им и даље највећи пријатељи били усташе. Пријатељство између усташа и комуниста учвршћено је у југословенским затворима, где су се сретали као политички осуђеници.

Нови подстицај за сарадњу усташа и комуниста дошао је са потписивањем споразума Рибентроп-Молотов 1939. године. После окупације и распарчавања Краљевине Југославије априла 1941. године, Комунистичка партија Хрватске водила је преговоре са Павелићевим режимом о свом легализовању у оквиру “Независне Државе Хрватске”. Како је Коминтерна већ легализовала Комунистичку партију Словачке у оквиру Хитлеровог “Новог поретка”, очекивала се дозвола и за легализацију Комунистичке партије Хрватске, али ситуација се мења 22. јуна 1941, са немачким нападом на Совјетски Савез.6

Ипак, комунисти и усташе у међувремену потписују још један споразум о сарадњи. То видимо на основу дневника Славка Кватерника, заменика хрватског поглавника Анте Павелића, који се чува у Историјском архиву града Београда, у Легату Вицка Крстуловића, једног од партизанских команданата. Кватерник је 22. априла 1941. записао:

”Миле (Будак – прим. аут) био поново код мене. Тражио да се убрза договор о сурадњи са комунистима. Поглавник потписао договор. О томе одмах јављено Лорковићу. Он је добио задатак за сурадњу.”7

Почетком 1943. године Павелић је тајно послао комунистима једног свог министра, Н. Рушиновића, да изрази “повјерење” према њима. Непосредан повод за слање овог усташког министра био је обавештавање партизана о предстојећој немачкој Операцији “Вајс”, како би се на време склонили. Командант 4. зоне “Народноослободилачке војске Хрватске”, Вицко Крстуловић, о доласку министра Рушиновића писао је 18. јануара Врховном штабу:

”…Да је Павелић послао министра нарочито зато да нађе везу са партизанима, како би се на било који начин предусрела ова акција (Операција “Вајс” – прим. аут) и убијање партизана и хрватске војске. Ово преговарање и споразум са партизанима мора бити апсолутно тајно пред Њемцима и Талијанима. Наводно да су стали (Павелић и његова влада – прим. аут) на становиште да држава без народа не вреди. Министар и жупан (Н. Леутић, велики жупан из Омиша – прим. аут) су изразили своје повјерење према партизанима, само се боје да не би у партизанским редовима Срби преузели вођство и да би сутрашња Југославија опет дошла под вођство Срба.”8

По пријему Крстуловићевог писма, на састанак са Павелићевим министром долази лично Јосип Броз Тито. Састанак је био тајан и комунисти, по природи ствари, ни касније о њему нису говорили. Али, за сусрет комунистичког вође и усташког министра сазнала је италијанска команда из Шибеника и о томе обавестила своје претпостављене. У италијанском војном архиву у Риму оригинални извештај о састанку Рушиновић – Броз пронашла је др Смиља Аврамов.9

Такође, др Аврамов је пронашла и оригинални извештај италијанске обавештајне службе о састанку Јосипа Броза Тита и папе Пије Дванаестог – дакле, истог оног папе који је пружио подршку Анти Павелићу – у Ватикану, 9. августа 1944. године. Састанак је одржан у највећој тајности, која је очувана све док др Смиља Аврамов није објавила овај документ. Др Аврамов пише да је састанак папе и вође Комунистичке партије Југославије уговорен још приликом доласка усташког министра Н. Рушиновића код комуниста, јануара 1943. године. Наиме, у претходном периоду управо Н. Рушиновић је био стални представник нацистичке хрватске државе у Ватикану. Тако се из Рушиновићеве поруке од 18. јануара 1943, коју је пренео Вицко Крстуловић, види не само суштина разговора Ј. Б. Тита и Павелићевог министра, већ и разговора Ј. Б. Тита и римског папе. Најзад, познат је и један хрватски извор, који став Анте Павелића према партизанима дефинише тачно онако како је то његов министар Рушиновић саопштио Крстуловићу. Павелић је, према овом извору, рекао: ”Нека се из партизана на нашој земљи одстране туђинци, хрватске партизане све ћемо сместити на ову позорницу и погостити их”.10

Комунисти су после рата систематски уништавали компромитујућа документа, али промакла су им им још најмање два – не рачунајући немачке, италијанске, британске, америчке и четничке изворе – доказа о сарадњи са усташама. Први је извештај заменика начелника Врховног штаба, бившег капетана Велимира Терзића, Ј. Б. Титу од 17. јануара 1943. године. Терзић пише:

”Овим усташким преговарачима – парламентарима, по моме мишљењу, требало би ставити до знања да је безусловно потребно да донесу оригинална – званична пуномоћја од Павелићеве владе, а не овако од неких разних делегата.”11

О садржају преговора редакција зборника докумената упућује читаоца на Архив војноисторијског института у Београду, наводећи ознаке два документа, што су како произилази записници са састанака комуниста и усташа. Међутим, та два документа, са ознакама АВИИ К-1491 рег. бр 16-5 и АВИИ К-12 рег. бр 5-1, не налазе се у наведеном Архиву. Другим речима, она су “преживела” акцију уништавања компромитујућих докумената, редакција их је погледала и неопрезно поменула у зборнику, а онда је неко дошао и уништио их.

Познат је још један овакав случај. Историчар др Саво Скоко потражио је наређење Ј. Б. Тита од 14. фебруара 1942. године, које је школски пример ратног злочина. Речено му је да је по објављивању у једном од зборника дошао официр Титове гарде и однео наређење, с образложењем да је “подметнуто”.12

Међутим, четничка обавештајна служба одмах је сазнала за ове преговоре усташа и комуниста, о чему је Дража 14. јануара 1943. известио владу у Лондону:

”Вођа комуниста у Далмацији Булшан послао је бившег среског начелника у Сињу код команданта усташа да преговарају о заједничкој акцији против четника.”13

Контекст Терзићевог извештаја од 17. јануара 1943. је следећи. Терзић је запазио да се четници концентришу у Далмацији, претварајући је у “базу за будуће догађаје”, то јест за дочек инвазионих трупа Западних савезника. Зато је предлагао Ј. Б. Титу:

”Морамо припремити и плански извести једну операцију на книнске четнике и дошљаке из Херцеговине и Црне Горе, те да их добро потучемо и уништимо. Ово би требало извести у што краћем року, како би пресекли у корену њихове даље тенденције и ликвидирали их са далматинског подручја. У ову сврху ми би могли користити нашу 2. дивизију и највећи део далматинских снага, можда и један део 6. хрватске дивизије, а вероватно и комплетну.”14

Потом следи ставка о тражењу званичног пуномоћја од Павелићеве владе, са образложењем да се усташе што дуже задржавају у преговорима, “како би нам остало довољно времена да извршимо прегруписавања снага у циљу разбијања и уништења четника”. Терзић наставља: “Затим, касније, пошто би разбили четнике, могли би се бацити целокупним снагама на усташке банде”.15

Терзићев став о усташама вероватно је разлог што комунисти овај документ не само што нису уништили, већ су га и публиковали. Наиме, неспорно је да су многи комунисти српског порекла размишљали о усташама као Терзић. Међутим, тако нису размишљали Ј. Б. Тито и хрватски комунисти из Главног штаба Хрватске – дакле они који су истински командовали партизанским јединицама. Они су Терзићу и другим комунистима српског порекла говорили да се права акција против усташа одлаже док се не ликвидирају четници – а то се отегло на читав рат. Скривали су, такође, и контакте са Павелићевом владом, попут оног са министром Рушиновићем. О доласку Рушиновића Терзић очигледно није био обавештен. Контакти које је Терзић имао са усташама били су на нижем нивоу, а он није ни имао овлашћења за доношење стратешких одлука.

Други доказ о преговорима комуниста и усташа је инструкцији Ј. Б. Тита својим преговарачима са домобранима, писана 2. јула 1943, с тим што су они, како се наводи у зборнику докумената, преговарали и са усташама. Реч је о “фингираним нападима” комуниста на домобранске и усташке гарнизоне. Комунисти и представници хрватских формација договорили би се о симулирању борбе, јер су Хрвати морали да подносе извештаје Немцима за изгубљене гарнизоне. У ово доба, у договореним “фингираним нападима” комунисти су заузели од домобрана Хан-Пијесак, Власеницу, Олово, Шековиће и Кладањ. Вишедневни преговори комуниста са усташама у Зворнику нису уродили плодом, па је ово место заузето правом борбом (да је борба била права, може се закључити по великим губицима комуниста).

Ј. Б. Тито се користио својим старим споразумима са хрватским формацијама, а очигледно и неким начелним договором. У поменутој инструкцији од 2. јула 1943, тј. директиви “за преговоре са представницима Хрватске домобранске војске у Источној Босни”, каже се да треба успоставити “што тешњи контакт са свима нама наклоњеним представницима војних и цивилних власти” хрватске нацистичке државе, наводно ради њене “дезорганизације и разбијања”. Преговоре, који су већ заказани, треба искористити за постизање што бољих резултата, “како би то послужило као пример и осталим старешинама хрватске војске”. Титови представници имали су да свим домобранима, официрима, подофицирима и војницима, “гарантују безбедност живота и личне приватне имовине”. Свима који пређу у партизане признају се чинови и омогућава даље напредовање, пише Ј. Б. Тито и наставља:

”Сваки онај војник који изрази жељу да из било којих разлога не приступи Народноослободилачкој војсци или да буде прекомандован у свој крај, код тамошњих наших јединица, изаћи ће му се у сусрет. У овом последњем случају биће упућен са својом потпуном ратном спремом.

У току преговора тражити од представника Хрватске домобранске војске да предаду у исправном стању сву убојну спрему – ратни материјал, храну, возила, магацине и остало.

У крајњем случају, тј. ако представници Хрватске домобранске војске не пристају на јавну предају, пристати и на фингирани напад на њихов гарнизон, где ће бити тачно уговорен и предвиђен начин предаје.”16

Усташе се не помињу, али се упутство односило и на њих, што доказују преговори са Црном легијом у Зворнику. Као и према домобранима и усташама, комунисти задржавају исти однос и према четницима: “Све похватане четничке групице одмах стрељати на лицу места”, наређивао је помоћник начелника Врховног штаба, Велимир Терзић, 1. јула 7. дивизији.17

У другом наређењу 7. дивизији, послатом истог дана, Терзић наређује да 7. бригада не напада четнике, јер су њене снаге “недовољне и слабе”. Врховни штаб ће, пише даље Терзић, упутити “за разбијање четничких банди другу јединицу и јаче снаге”.18

Упућена је једна бригада из 2. дивизије, и то не на обичан задатак, већ “као казнена експедиција”, како се изразио Терзић у писму Павлу Ивићу од 3. јула.19

“Чишћење Звијезде планине од четничких банди” подразумевало је и конфискацију хране у српским селима, као што је то и раније чињено.

Према томе, ратна сарадња комуниста са усташама дошла је исто онако природно као и њихова борба против четника. И у једном и у другом случају реч је о наставку предратне комунистичке политике, како “класне”, тако и “националне”. Обе те политике систематски су неговале антисрпство, за рачун наводно угњетаваних Хрвата.

ИЗВОРИ:

1 и 5 Погледи, број 44, 20. октобар 1988.

2 С. Аврамов, Геноцид у Југославији у светлости међународног права, 260.

3 Ж. Ђорђевић, Истином за Србију, 408.

4 Пролетер, бр. 28, 1932. година. Архив Народне библиотеке Србије, Одељење обавезног примерка.

6 С. Трифковић, Усташе, 160.

7 Политика, 30. април, 1. и 2. мај 1997.

8 Војноисторијски гласник, 1-2/2004, страна 141. Према: АВИИ, Фонд НОП, К-12, ф. 6, док. 1.

9 С. Аврамов, Геноцид у Југославији у светлости међународног права, 262.

10 С. Аврамов, Геноцид у Југославији у светлости међународног права, 261.

11 Зборник докумената, том II, књига 7, 426.

12 С. Скоко, Крваво коло херцеговачко 1941-1942, књига друга, 20. Наређење је објављено у Зборнику докумената, том II, књ. 3, документ 34.