Највеће битке партизана и четника – Битка на...

”Партизани се разбегли ка Јошаници. Сада је момена...

13/04/2025

Zasto Srbi pisu hrvatskim pismom? Sta se krije od ...

Колико дуго траје наметање хрватске латинице Српск...

06/04/2025

KO JE PROBIO Solunski front – Sumadijska div...

Свет је био запањен српским победама на Церу и Кол...

02/03/2025

Италијани о злочинима партизана (са галеријом)

20/03/2013

Италијани о злочинима партизана

Југословенски комунисти били су познати Италијанима по свирепим злочинима још из Шпанског грађанског рата, наводи се у новој књизи Миле Михајловић ”Југославија април 1941 – септембар 1943”

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Историографија социјалистичке Југославије ништа није тако пажљиво скривала као партизанске злочине. Ипак, временом, од бојажљивог помињања ”левих скретања”, до оснивања државне комисије за попис жртава комуниста на територији данашње Србије, урађено је много тога. Жртве југословенских партизана детаљно су пописане у Словенији (14.000 после рата и 2.000 током рата), прилично детаљно у Италији (више хиљада италијанских цивила у Трсту, Истри и Далмацији, као и заробљеника и рањеника током рата), затим у Црној Гори, Лици, на Кордуну, у Херцеговини и Босни (око 10.000). Данас ни највећи скептици не могу оспорити да број жртава комуниста премашује 100.000.
Међутим, јачи утисак од цифара и спискова са именима остављају документа са детаљним описима свирепих убистава, а нарочито фотографије унакажених несрећника. Наравно, високе бројке убијених саме по себи доказују да је реч о једном злочиначком покрету, али представу о њему употпуњује тек сазнање о масовним нечовечним начинима ликвидација. Због свега тога, књига Миле Михајловић ”Југославија април 1941 – септембар 1943”, није тек једна у низу. То је једно од оних ретких дела која драстично мењају наша сазнања и праве велики искорак.
Књига је писана према новооткривеним италијанским документима. Поред низа војних извештаја са лица места, Мила Михајловић објављује и Меморандум нове Италије спремљен за Мировну конференцију у Версају 1946, са жељом да се покаже друга страна рата на Балкану. Италија је хтела ”да буде глас страдалника поражене стране и потврди да истина никада, а посебно у рату, није црно-бела”, пише Мила Михајловић. Јер, већ тада су по шаблону победници приказивани као ”добри момци”, а поражени као ”лоши момци”.
Први део Меморандума посвећен је италијанским жртвама, а други готово искуљчиво Србима, тј. српским жртвама од усташа и комуниста. Све је документовано извештајима италијанске војске и снимцима војних фотографа.

: Припадници 1. пука гренадира који су се предали партизанима: мучени су и побијени. Њихова тела су пронађена у селу Боровац код Шавника, јула 1942.

: Тела италијанских војника заробљених на мотору. Партизани су их мучили. Тела су затечена са одсеченим полним органима и ископаним очима

: Тела италијанских војника заробљених на мотору. Партизани су их мучили. Тела су затечена са одсеченим полним органима и ископаним очима

: Италијански војник кога су партизани заробили и одсекли му полни орган

: Италијански војник кога су партизани заробили, везали за импровизовани дрвени лежај и тако га мучили, одсекли му полни орган и убили га

: Тела италијанских војника које су партизани заробили и исекли на комаде

: Тела италијанских војника које су партизани заробили и исекли на комаде

: Италијански војник кога су партизани заробили, везали за импровизовани дрвени лежај и тако га мучили, одсекли му полни орган и убили га

: Италијански војник кога су партизани заробили, везали за импровизовани дрвени лежај и тако га мучили, одсекли му полни орган и убили га

: Тело припадника 239. чете батаљона ”Вал д`Орцо” алпске дивизије, коме су партизани чупали зубе

: Тело четника кога су партизани заробили и исекли на комаде, у околини Дубровника пролећа 1942.

: Препознавање тела становника Истре италијанског порекла, које су партизани бацали у једну од крашких јама непосредно после капитулације Италије, почетак новембра 1943.

: Вађење тела из јаме Терли у Истри, у коју су партизани бацили групу становника италијанског порекла непосредно после капитулације Италије, 4. новембар 1943.

: Препознавање жртава из јаме Трели, 4. новембра 1943.

: Дете из српске породице коју су у властитој кући масакрирали партизани

: Мајка и дете из српске породице коју су у властитој кући, у кревету, масакрирали партизани

: Тела чланова српске породице коју су побили партизани

: Тела чланова српске породице коју су побили партизани

Али, испоставило се да је било рано за глас страдалника, не само због притиска великих сила, већ и зато што су 1946. године у Италији комунисти били доста утицајни. Први део документа, штампан у 1.000 примерака, италијанска влада је одмах запленила, наводно за потребе Мировне конференције. Међутим, документ је остао у италијанском војном архиву. Тек после шест деценија ту га је пронашла Мила Михајловић и први пут објавила у овој књизи.
Други део документа није ни сачуван у оригиналу, већ се у архиву налази само копија. Оригинал је Мила Михајловић пронашла код сина једног од аутора, Гвида Качеа, заједно са пратећим фотографијама. Мислила је да су то једини примерци оригиналних фотографија, али онда лета 2011. на римском бувљаку случајно наилази на неколико десетина истих тих оригинала. Продавац их је добио од сина човека који их је сачинио, преминулог италијанског војног фотографа, на дужности у Југославији од 1941. до 1943. године. Наравно, све их је откупила.
После описа догађаја из априла 1941, у италијанском Меморандуму прелази се на документовање усташких и партизанских ратних злочина. Занимљива је напомена да су њима – Италијанима – југословенски комунисти били познати по свирепим злочинима још из Шпанског грађанског рата. Ово је први пут да се у Србији макар и помиње овако нешто, јер су ”шпански борци” још у почетку комунистичке владавине уздигнути на ниво својеврсног божанства – и тако је то остало до наших дана. На жалост, њихови ”рани радови” овом приликом се не описују детаљно, тако да нас изненађења са те стране тек очекују.
Италијанска документа потврђују добро познату верзију о Тринаестојулском устанку 1941. у Црној Гори. Италијани кажу да је до устанка дошло због погрешне процене њихове управе да се уз помоћ ”зеленаша” може прогласити независна Црна Гора, настављајући: ”Тај чин дубоко је повредио националну свест Црногораца, који ни у ком случају нису хтели да одустану од националног јединства, изазвавши у земљи побуну. Устанак је избио 13. јула, на дан када је у позоришту на Цетињу отворена Конститутивна седница припремљена од стране високог комесара, а која је требало да одлучи о рестаурацији црногорске независности, о чему нико од становника није хтео ни да чује”.
На овом примеру се добро види утицај комунистичке идеологије: после полувековне власти комуниста, потомци оних који су са оружјем у руци устали против одвајања од осталих Срба – сами су припремили и одржали референдум за независност Црне Горе, и то не само државну, већ и националну, на коју у оно доба ни Италијани нису помишљали.
Масакри заробљеника почињу управо у Тринаестојулском устанку и то је једини случај када Италијани тако рано помињу ”партизане”, а не ”Србе”, ”устанике” или ”четнике”, као у Лици, Босни и Далмацији. Прецизирајући да су се ”и комунистички елементи” придружили устанку, Италијани наводе неколико језивих примера, међу којима и овај:
”Током друге половине јула, колона 108. батаљона карабињера у саставу дивизије ‘Месина’ упала је у заседу у близини места Мартиновићи. Приморана на повлачење пред далеко бројнијим нападачима, на терену је оставила део рањеника, тачније њих 34. Партизани су онда кренули у обрачун са рањеницима. Тешко рањенима су распорили утробе, извукли им црева и ту довели свиње које су их јеле. Заробљенике са лакшим ранама одвели су до неког бунара, дубоког 25 м. Пред тим бунаром су их све побили ударцима маља у главу и бацили у бунар”.
Следи пример Словеније. Италијани кажу како су Словенци били задовољни, ”наравно релативно”, што су потпали под њихову, а не под окупацију Немаца, ”чија је фама сирове грубости и насиља била добро позната”. Односи су били коректни све до јесени 1941, када долази до првих напада и злочина, ”како против италијанске војске, тако и против Словенаца, оптужених да су филоиталијани или, пак, да нису у довољној мери против Италијана”.
Тако, у једну сиромашну кућу са подручја Врд (Verconico), током октобра 1941. ноћу упада група комуниста и масакрира оца и мајку породице. ”Целе ноћи, троје деце остало је у бдењу крај родитеља док се полако гасило огњиште на коме је и остала њихова бедна вечера. Фотографије ове језиве сцене италијанске власти су поставиле по угловима главних љубљанских улица и тргова и по трговима других већих словеначких градова”, пише у документу.
Затим, партизани 6. новембра 1941. у селу Хрељин отимају карабињера Алфреда Грегорија и пешадинца Карла Липинија, као и једног хрватског жандарма који им је био преводилац. Одвели су их у планину, где су карабињера мучили, одсекли му полне органе и убили га. Убили су и хрватског жандарма, док је пешадинац успео да им побегне.
Као главну карактеристику догађаја у Далмацији Италијани наводе ”грађански рат између усташа и четника, Хрвата и Срба, католика, или, боље речено `псеудокатолика` и православаца”, у који се касније мешају и партизани. Најјезивији злочин у овој фази партизани су починили октобра 1941. код Шибеника, када су ухватили власника рибарског бродића Ремигиа Оливариа. ”Четири дела његовог рашчереченог тела осванула су у шуми Гудућа код Прукљанског језера (Крка), окачена на гране четири дрвета”, наводи се у документу.
Као виновници злочина у Херцеговини најчешће се помињу ”народни хероји” Сава Ковачевић и Петар Илић Драпшин. Поред осталог, они су 21. фебруара 1942. године писмом обавестили Италијане да су стрељали 87 њихових заробљеника. Марта 1942, заједно са Асимом Зубчевићем, наредили су стрељање још 10 италијанских заробљеника.
Истог месеца, неименовани партизани су живе бацили у јаму 53 заробљена Италијана. Следећег месеца, између Мостара и Гацког партизани заробљавају претходницу једне колоне дивизије ”Мурђе”. Идућег јутра главнина је нашла ове војнике ”потпуно голе и исечене на комаде”.
Следе примери из маја:
”Маја 1942. у зони Ластве (Требиње), партизани под командом Саве Ковачевића мучили су и искасапили италијанске војнике заробљене у колони која се кретала под командом потпуковника Рафаелија. Главна је у мучењу и касапљењу била извесна партизанка Вукосава Шакотић, бивша учитељица у Ластви.
Дана 13. маја 1942. године, на путу између Мостара и Невесиња, око 200 партизана поставило је заседу италијанској војној колони од три возила, у пратњи вода берсаљера на моторима и два оклопна возила. Колона је разбијена и уништена. Догађај сам по себи не чуди: заседе су део ратне вештине и тактике. Треба, међутим, подсетити на начин на који су, по сведочењима преживелог, побијени заробљеници, италијански војници из те колоне:
– поручника Матерасија, лакше рањеног шрапнелом ручне бомбе у главу, један партизан је дограбио и заклао са два реза ножем преко грла;
– возач једног од два возила је убијен тако што су му партизани врат поставили испод точка возила на које се, да му сломе врат тежином, попело неколико партизана…
– још три рањена италијанска официра убијена су ударцима ножа”.
Априла 1942, у месту Буска код Бенковца, партизани су упали у италијанску касарну и заклали све рањенике које су ту затекли.
Почетком 1943. године партизани су у области Мостара и Јабланице заробили известан број војника 2. батаљона 260. пешадијског пука дивизије ”Мурђе”. Неколико дана касније Италијани враћају изгубљену територију, а на лице места долази и командант 6. армијског корпуса. У документу се даље наводи:
”Затекао је стравичан призор унакажених тела. Сви побијени италијански војници били су голи, а партизани су им за посмртну увреду још и на главе ставили шлемове са развезаним подбратком; три леша италијанских војника, такође голи, на анусу су имали огромне раздеротине испуњене камењем и шљунком. Сведоци догађаја су испричали да су потпуковнику Метећеу, команданту батаљона, партизани одсекли шаке и тако унакаженог натерали на демонстративну шетњу улицама Дрежнице, између шпалира партизана који су се церекали. Језива сцена завршена је смрћу официра, јер је искрварио”.
Потом се поново наводе примери из Црне Горе. Цитира се писмо поручника Јакшића, четничког команданта Вишеграда (Италијани су отерали формације НДХ из овог места и поставили четнике) о неуспелом партизанском нападу на Пљевља, 14. децембра 1941. ”Хорде црногорских пљачкаша”, како их назива Јакшић, састављене од особа ”које су заједно са усташама уништиле Југославију”, убиле су игумана Манастира Свето Тројство, оца Серафима, инспектора локалне гимназије и још око 70 Срба. Јакшић наставља: ”У општини Бабинама, црногорски комунисти су секли гениталије мртвим италијанским војницима и онда им исте стављали у уста. Копали су им очи”.
Током зиме 1941/42. италијанска документа бележе два случаја масакрирања италијанских заробљеника у Црној Гори, док за март 1942. наводе:
”Између локалитета Даниловград и Добри, једног јутра су осванули лешеви двојице италијанских војника који су се претходне вечери мало удаљили од логора. Убијенима су биле одсечене гениталије, ископане очи, а у празне очне дупље су им била забодена кокошија пера”. Истог месеца, партизани су заробили 136 Италијана и потом је уговорена размена. Међутим, заробљенике су данима голе и босе водили од места до места, да би их на крају ”дивљачки побили” и бацили у јаму Радовци код Гостиља, у Пиперима.
Јула 1942, пошто су партизани протерани из Жабљака, у једној јами испод Дурмитора нађен је већи број поубијаних италијанских заробљеника и црногорских цивила. Нови случајеви ратних злочина забалежи су по повратку партизана у Црну Гору, пролећа 1943. Око 30 километара североисточно од Ушћа Таре у Дрину пронађени су лешеви девет стрељаних италијанских официра. Највећи злочин у то доба одиграо се 10. маја, на друму Прибој – Бијело Поље. Две бригаде Друге пролетерске дивизије – око 2.000 партизана – пресреле су колону са 40 камиона, у којој се налазило око 200 ненаоружаних италијанских војника који су се враћали са одсуства. Њих је пратио само један наоружани вод, који је сваладан. Убијено је 250 Италијана, само неколицина се спасила бекстом. ”И овога пута, партизани су се са садистичком страшћу бацили на заробљене и мртве Италијане. Мучења која су се ту догодила била су језива. Некима су секли гениталије и гурали им их у уста, друге су распорили, извадили им утробу и напунили је камењем, многе су везали за пољске кревете пронађене у камионима, за њих везивали заробљенике и мучили их до смрти”.
У Меморандуму италијанске владе из 1946. године даје се следећи закључак:
”Што се тиче понашања партизана у погледу ратних обичаја, може се рећи да, иако је истина да они дуго времена нису били солидно организовани, нити су имали неки програм деловања – ни дефинитиван ни јединствен, исто тако је истина да су били и да су током целог рата остали солидарни у третману, крајње суровом и нељудском, намењеном припадницима војске с оне друге стране барикаде – страном војнику или сународнику – који би у сукобу са њима погинуо или им жив допао у руке.
Додуше, било је изузетака…Обично, партизани би заробљенике или стрељали, или вешали, или би их набијали на колац. И то све након што би заробљенике дуго мучили и секли им делове тела. Десетине и десетине италијанских војника пронађени су мртви и пребијених руку и ногу, ископаних очију, одсечених гениталија и других делова тела, на сваки начин језиво измрцварени…
И у лето 1943. године, партизанске јединице, па и оне већ дугог постојања и деловања, регуларно организоване у војне формације и под командом људи који данас врше високе функције у новој југословенској војсци, упрљале су се злочинима над заробљеницима толико мрачне суровости да изазивају најгоре гађење и најдубљи презир.”
После примера мучења и убистава припадника италијанских формација, у Меморандуму се говори о злочинима над четницима и југословенским цивилима. ”Исти, ако је могуће још и гори, био је (однос партизана) према заробљеним четницима и према цивилима – понашање противно сваком цивилном и ратном праву… Објашњења нема за хладнокрвни масакр политичких противника и свих оних које су партизани сматрали за толерантне према окупатору. Све њих су мучки убијали, заједно са свим члановима породице. Читава села су пљачкали и палили… вршили су принудну мобилизацију мушкараца, отимали младе жене и девојке”.
Децембра 1941. партизани су среском капетану у Шавнику, Милану Д. Бешићу, одсекли нос и ископали очи, а онда су га убили.
Током 23, 24. и 25. фебруара 1942. партизани Саве Ковачевића убили су 15 мештана села Љубомир.
На периферији Љубљане, 16. априла 1942. у 23,30, убили су једног радника, његову жену и двогодишњу ћеркицу, ”због његових наводних филоиталијанских осећаја”. Априла 1942. само у Љубљани убили су 56 грађана, међу којима и целе породице. На подручју општине Мирна код Новог Места, 8. маја 1942, убили су ”извесног Цоленића, његову супругу и ћеркицу стару четири године, а тешко ранили другу ћеркицу од седам година”.
По заузећу Приједора, 16. маја 1942, убили су неколико стотина заробљених усташа и локалних Хрвата цивила, од којих је идентификовано њих 128. Притом су ”мушкарцима са тела секли комаде меса и терали их да их једу, вадили су им очи, секли носеве и уши, у тело усецали знак У, поткивали им табане коњским потковицама и терали да тако ходају”.
Јуна 1942. у парку жандармеријске касарне у Шавнику пронађена су тела 13, а недалеко одатле тела још 11 цивила, са траговима мучења и одсеченим деловима тела.
Јула 1942. у забаченом селу на територији општине Боровица у Словенији, партизани су у њиховој кући убили оца, мајку и двоје мале деце.
У селу Врпоље код Шибеника, децембра 1942, ”дивљачки” су убили сеоског кмета, осамдесетогодишњег Матију Петковића, приморавајући породицу, укључујући и децу, да све то посматре…
Италијанска документа наводе и примере масакрирања целих села: ”Дана 25. августа 1942. године партизани су заузели села Поникве, Осојник и Јадрац, из којих се се претходних дана повукле италијанске трупе. Пошто су запалили 150 кућа и побили све становнике у чијим су кућама боравили италијански војници, или они са којима су исти били у добрим односима, села су опљачкали и из тих села одвели велику количину стоке”.
На крају, за ратне злочине четника Италијани кажу да је реч ”о осветама на усташки покољ Срба”.
У вези сопствених трупа, наводе како ”никада неки цивил није произвољно бивао задржан за таоца”, као и да су се цивили по правилу у масама повлачили са њиховом војском, у страху од усташа и партизана. Тврде да су италијанским репресалијама претходиле ”сурове провокације”, односно ”језиви злочини који су обележили читаву партизанску борбу у Југославији”, али да су их ипак спроводили према ”универзалним ратним правилима”, закључујући: ”Нико поштен не може да оптужи италијанског војника да је починио насиље и варварство које би иоле могло да сличи онима које су над Италијанима чинили партизани”. (”Слобода”, Чикаго, 25. јануар 2013)