Још једном о злочинима комуниста

02/05/2013

Комунистички документ који се чува у Народном музеју у Херцег-Новом, а потиче из пролећа 1942. године. У извештају пише да је у Комунистичку партију примљен Вељко Кораћ, јер је ”први нањушио завјеру која се спремала у Доњим Кривошијама”. Реч је о жестоком обрачуну са ”народним непријатељима”, што је иначе један од најпознатијих примера ”класне борбе” у овом крају (Бока Которска). Касније су и сами комунисти осудили тако оштру ”класну борбу”, назвавши је ”левим скретањима”. Вељко Кораћ је отац потпредседника ДОС-а Жарка Кораћа.

Управо смо сведоци нових покушаја да се злочини комуниста прикрију и смање до најмање могуће мере. Према једном ”научном истраживању”, објављеном у ”Политици”, комунисти су у Србији стрељали укупно 225 особа!

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Смрт Милоша Минића још једном је покренула расправу о злочинима комуниста током, и нарочито на крају, Другог светског рата. У оно мало слободне штампе постављано је питање: да ли ће уопште неко од комуниста бити изведен пред суд за ратне злочине?

Наиме, млади чачански историчари Горан Давидовић и Милош Тимотијевић пронашли су и објавили документ са пописом имена 137 грађана стрељаних крајем 1944. године, испод кога се јасно види потпис Милоша Минића. Не само што надлежни тужилац није реаговао, него се Милош Минић до краја борио за комунизам, а против ”великосрпског национализма”. Специјално, давао је подршку Алији Изетбеговићу критикујући ”великосрбе” Радована Караџића и Ратка Младића.

И у другим градовима све више излазе на видело документа о злочинима комуниста, тј. о највећим злочинима икада почињеним на тлу Србије. Истовремено, свима је познато да управо деца негдашњих владајућих комуниста чине језгро владајуће коалиције ДОС и отуда страх да правда ни симболично неће бити задовољена. А некажњени злочин има тенденцију понављања…

Штавише, управо смо сведоци нових покушаја да се злочини комуниста прикрију и смање до најмање могуће мере.

Комунистички историчар и новинар Јован Радовановић објавио је 2. септембра 2003. у дневнику ”Политика” писмо ”Фантомске цифре”, где критикује наводно преувеличавање ”црвеног терора” на крају и после Другог светског рата. Као једино меродавну, он наводи књигу Ђуре В. Родића ”О погубљењима у Србији 1944-1946”, за коју каже да је објављена ”недавно”. Родић је наводно четири и по године проучавао све битне архиве и дошао је до следећих ”коначних података”:

У Србији без покрајина 1944, 1945. и 1946. процесуирано је укупно 17.628 лица. Кривичне одговорности је ослобођено 6.123 лица, на временске казне је осуђено 10.871 лице, а на смрт 635 лица плус 17 из групе генерала Михаиловића. У Београду су извршене 143 смртне пресуде, Шапцу 6, Ваљеву 6, Аранђеловцу 20, Крагујевцу 28, Крушевцу 14, Краљеву 28, Чачку 17, Нишу 31, Прокупљу 14 и Ужицу 17, док се за остала места не наводе цифре.

Међутим, Радовановић ипак не наводи тачну цифру стрељаних. Наиме, тврди се да од 635 плус 17 лица осуђених на смрт нису сви стрељани, већ је већина помилована. На пример, у Београду је на смрт осуђено 356 лица, док су извршене 143 пресуде, а остали су помиловани. Читаоцу се сугерише да се укупан број лица погубљених од стране комуниста 1944-1946. добија када се саберу извршене смртне пресуде по градовима, тј. да је укупно стрељано 225 лица.

Поводом овог писма, а на молбу читалаца ”Погледа”, 11. септембра 2003. године послао сам ”Политици” следећи одговор:

Листу ”Политика”,

За рубрику ”Међу нама”

Поштовани,

Молим Вас да у неком од наредних бројева објавите следеће писмо:

У последње време било је више покушаја ублажавања страховитих злочина комуниста почињених током и после Другог светског рата. Нарочито се истиче писмо Јована Радовановића објављено 2. септембра 2003. године у ”Политици” под насловом ”Фантомске цифре”. Радовановић тврди да је у Србији, не рачунајући покрајине, 1944-1946. на смрт осуђено 652 лица, а да је свеукупно извршено 225 погубљења, док су остали помиловани. Као извор наводи се књига правника Ђуре В. Родића ”О погубљењима у Србији 1944-1946”, која је, наводно, обухватила све постојеће изворе и у чије налазе се не може сумњати. Тако Радовановић, иначе у јавности познат као неформални портпарол СУБНОР-а, сугерише коначни одговор, очигледно с намером да се прекину бројна нагађања о жртвама ”црвеног терора”.

Међутим, у Србији су комунисти заиста ликвидирали више од 100.000 људи, као што је то претходно у ”Политици” тврдио професор Радослав Стојановић – и то много више. Као доказ наводим следеће поуздане изворе.

1. Комунисти су ликвидирали 480 свештеника, монаха и других лица Српске православне цркве, међу којима и једног митрополита (црногорско-приморског Јоаникија). Имена свих ових жртава, са прецизним подацима и поузданим изворима, објавио је јереј Велибор Џомић у четири књиге под насловом ”Страдање србске цркве од комуниста”. Последња од те четири књиге управо је изашла из штампе у издању ”Светигоре”. Поређења ради, усташе су ликвидирале 184 црквена лица из наше цркве, дакле знатно мање него комунисти.

2. Књига ”Крвава листа комунистичких злочина у Србији”, издање Недићеве владе из 1942. године, поновљено у Крагујевцу 1998. године (”Погледи”), доноси имена преко 600 грађана убијених од комуниста само током 1941. године. Реч је о ненаоружаним особама, које су често свирепо мучене. Листа за 1941. годину није коначна.

3. Како је ограничавање на територију ”уже Србије” небитно за проучавање злочина комуниста, ево и једног примера из Црне Горе. У листу ”Пакао или комунизам у Црној Гори”, који је излазио на Цетињу 1942. године, објављена су имена преко 700 жртава комуниста. Злочин је извршен крајем 1941. и почетком 1942. године. Жртве су извађене из јама и сахрањене лета 1942, после прогона комуниста даље на запад. Лист доноси и преко 100 фотографија лешева, на којима се види да су жртве у великом броју случајева мучене и унакажене. Још 50 аутентичних фотографија ових жртава објављено је у другом тому ”Албума српских четника генерала Драже Михаиловића у 1.000 слика” (издање ”Погледа”), као и на сајту www.pogledi.rs.

4. После Црне Горе комунисти су извршили велики злочин и у Источној (српској) Херцеговини, о чему пуковник др Саво Скоко опширно пише у двотомој књизи ”Крваво коло херцеговачко” (издавачи: СКПД ”Просвета” Републике Српске, Пале и ”Планета” Београд, 2000. године). Број жртава у Херцеговини био је приближан броју жртава у Црној Гори.

5. У многим крајевима Републике Српске урађен је попис жртава Другог светског рата. У књизи Миленка Максимовића ”Синови Озрена” (Добој, 1996), наведена су имена жртава из 26 озренских (српских) села, као и околности њихове погибије. Од укупно 1.563 жртве, 977 су убили окупатори и усташе, 516 комунисти а 70 четници.

6. Историчари Горан Давидовић и Милош Тимотијевић, запослени у Историјском архиву и Народном музеју у Чачку, начинили су списак од 750 цивила убијених од стране комуниста у Чачку и околним селима. У списак су ушле само особе за које је у архиву нађен документ да су убијене од стране комуниста. Иначе је у овом крају од комуниста страдало много више људи – преко 3.500.

7. Родић и Радовановић тврде да је у Ваљеву стрељано свега шест особа. Међутим, у књизи историчара Снежане Радић ”Конфискација имовине у Ваљевском округу 1944-1946.” (Ваљево, 2002), објављена су имена више стотина особа убијених од стране комуниста. Књига је писана искључиво на основу докумената, пре свега сачуваних у Историјском архиву Ваљево. Наравно, стварни број жртава комунизма у Ваљеву и околним местима далеко је већи.

8. Новинар Сава Димитријевић из Лесковца објављивао је у локалном листу ”Наша реч” током 2000. и 2001. године фељтон о злочинима комуниста у овом граду и околним селима. Сакупио је и објавио имена преко 500 жртава, са прецизним подацима.

9. Родић и Радовановић наводе да је у Крагујевцу од комуниста страдало свега 28 особа. Навешћу несумњиве податке само за село Велико Крчмаре код Крагујевца, које је сакупио историчар Дејан Обрадовић из Народног музеја у Крагујевцу. У овом селу комунисти су убили 17 недужних цивила. Њихов терор обухватио је сва шумадијска села и нарочито град Крагујевац.

10. Само на саопштењима (плакатима) сачуваним у Историјском архиву Зајечара, налазе су имена 112 жртава комунизма у овом граду. Ова саопштења комунисти су ради застрашивања народа лепили по градовима, али су их после у највећој мери уништили. Као прва жртва на плакату од 30. новембра 1944. године наведена је Силвија Дуњић, жена пуковника Дуњића који се налазио у ратном заробљеништву. У образложењу пише да је она стрељана ”зато што је на погребу свог погинулог сина, држећи му говор, истакла да је поносна што јој (је) син погинуо у борби противу партизана, што значи да је она свесни и намерни непријатељ народни”.

Дакле, свеукупно само у овом писму наведени су извори у којима се могу пронаћи имена близу 5.000 цивила убијених од комуниста током и после рата. Једна комисија актуелне власти, основана после 5. октобра 2000. године, а којом председава др Душан Батаковић, сакупља имена жртава комунизма у целој земљи. У припреми је више томова књига са именима жртава. Предлажем ”Политици” да се обрати господину Батаковићу ради објављивања једног фељтона о ”црвеном терору”.

Милослав Самарџић,

уредник листа ”Погледи” и сајта www.pogledi.rs

Крагујевац, 11.09.2003. године

(До предаје ”Погледа” у штампу, а прошло је скоро месец дана, ”Политика” није објавила ово писмо.)

(Број 259, октобар 2003)