Како су Дражини четници славили Божић?

20/01/2024

Тог јутра, 7. јануара 1944. године, реке драгачевских сељака, занатлија и трговаца слиле су се у порте драгачевских цркава, као и у три манастира на планини Овчар. И све је изгледало као да је слобода која ће ускоро наступити и у целој држави, као што је тог тренутка било у Драгачеву

ПИШЕ: Милутин ВЕЛИСАВЉЕВИЋ

Немачка окупација Краљевине Југославије, у Другом светском рату, била је тешка и обојена крвавим злочинима, које су чинили окупатори и њихови помагачи. Држава је распарчана, а Хитлер је „поклањао“ делове државе другим земљама, чији су режими били његови сателити, па чак и основао једну „фантом“ државу – Независну државу Хрватску. Због злочина који су над српским народом извршиле усташе и припадници других окупаторских војски, као и због распрострањене литературе оних који су Немцима служили приликом окупације, па преживели Други светски рат, у нашој јавности се, у протеклих 30 година полако, а затим све јаче, појављивало мишљење да је немачка окупација на тлу „Недићеве Србије“ била блажа у односу на друге делове Краљевине Југославије. Такво мишљење временом је, код данашњих генерација Срба, прерасло у праву догму.
Немачки окупатори који су дошли на тло Србије, заправо, од почетка су понављали потезе које је вршила окупациона управа, истог етничког порекла, у периоду између краја 1915 и краја 1918. године. Укинута је азбука у јавној коресподенцији, забрањивана је звоњава звона са српских цркава, српски епископи су затварани у кућне притворе… Терор је растао из дана у дан, и озбиљно је претио да поприми размере катастрофалних последица које је преживело становништво Краљевине Србије између 1916 и 1918. године, када су многи Срби одведени у логоре и опљачкани до голе коже, па и умирали од глади, јер су им окупатори односили све што су производили и сакупљали на својим њивама, воћњацима, виноградима, ливадама, шумама и баштама.
Први су се побунили Драгачевци, који су и у окупацији у Првом светском рату, што због злочина и пљачки Аустро–Маџара, а што због епидемије „шпанске грознице“, коју су донели окупаторски војници, претрпели тешке последице, од којих су се једва опоравили, после више од 15 година. Због таквог искуства и сазнања, сви председници општина Драгачевског среза, начелник среза, четири водеће политичке личности овог краја, као и сви незаробљени официри ВКЈ, те угледни домаћини, састали су се, 26. маја 1941. године, у селу Бели Камен, у механи Миша Милисављевића, и донели одлуку да се ставе под команду пуковника Драгољуба Михаиловића, овлашћеног представника Врховне команде војске Краљевине Југославије. Тако је Драгачево постало први срез/регион у поробљеној Европи које је јасно рекло „НЕ“ немачкој нацистичкој окупацији.
Од тог тренутка, па у следећих нешто више од две и по године, Драгачево је преживело, у више наврата, тешке похаре окупаторске војске. У тим приликама, заувек је изгубљено неколико хиљада живота, многи су завршили у заробљеничким логорима, а материјална штета била је несагледива. Само у пролеће и лето 1943. године, кроз Драгачево је прошло пет немачких војних операција, које су имале за циљ заробљавање ђенерала Драже Михаиловића и уништење његових верних Драгачеваца. Све су они то успели да преживе.
На самом крају 1943. године, поступајући по налогу Врховне команде, официрски кор две Драгачевске бригаде, сазвао је Велики сабор у Гучи, среском центру Драгачева. На том скупу били су присутни: припадници обе Драгачевске бригаде, све водеће политичке личности које су биле слободне, угледни домаћини и мноштво народа. На Сабору је одлучено да Драгачево добије: команданта среза, команданте 15 општина, срез је подељен на пет реона (сваки реон по три општине) па је именован командант за сваки реон, именовани су команданти села, који су уједно били задужени за формирање сухопутних станица, извршавање мобилизације, реда и мира на свом терену… Једном речју, срез Драгачевски је формирао и цивилну и војну власт на целокупној својој територији, на којој се није налазила ниједна једина непријатељска/окупаторска војничка чизма. Било је то у последњој седмици Часног поста пред Божић 1944. године.

У тој атмосфери стигао је и Божић 1944. године у Драгачеву. Драгачево је било израњавано и крвљу окупано после две и по године немачке окупације. Међутим, тог јутра, 7. јануара 1944. године, реке драгачевских сељака, занатлија и трговаца слиле су се у порте драгачевских цркава у: Гучи, Тијању, Горачићима, Каони, Котражи и Лукама; као и у три манастира на планини Овчар: Свете Тројице, Сретењу и Преображењу. У црквама је одјекивало Рождество Твоје, звона су неуморно звонила, бадњаци су горели и бацали варнице, а деца су се радовала као у време пре окупације. И све је изгледало као да је слобода која ће ускоро наступити и у целој држави, као што је тог тренутка било у Драгачеву.
И одиста, те 1944. године, осим једног краткотрајног изузетка у априлу месецу, немачка окупаторска војска никада више није ступила ногом на тло Драгачева, све док су о томе одлучивали припадници војске под командом ђенерала Драже Михаиловића. Међутим, моћни савезници Краљевине Југославије, а то су били: СССР, САД и Велика Британија одлучили су да у Краљевини Југославији немачке окупаторе наследи бољшевичка револуција.
Бољшевици-револуционари, од којих су многи били припадници окупаторских војски за време Другог светског рата, ојачани присуством Црвене армије на тлу Србије и енглеском војном помоћи, напали су на слободно Драгачево, почетком децембра 1944. године. Дошљаци су, 4. децембра 1944. године, „ослободили“ Драгачево од Драгачеваца. Одмах су започети тешки и крвави злочини, убиства без икаквог суђења, убиства и тешке робије са „суђењем“, ослобађање Драгачеваца од приватне имовине и од њихове прађедовске вере.
Исти они свештеници који су предводили Литургије на Божић 1944. године, су за Божић 1945. године, били затворени по подрумима злогласне Озне, везани ланцима, певајући Литургије напамет себи и својим сапатницима у тим казаматима. Цркве православне су зврјале празне, а фреске на којима су били Исус Христ Пантократор и православни свеци и великомученици биле су изрешетане мецима обесних „ослободилаца“. Такво стање потрајало је годинама…
Зато се и заборавило да су Драгачевци успели да за време Другог светског рата у слободи свога среза прославе један Божић, тог јануара 1944, када је још већи део Европе био под немачком окупацијом, и док је и сама Краљевина Југославија била под немачком чизмом. И данас је некоме потребно да се то заборави. И данас је некоме потребно да убеди Србе да не могу сами да се изборе за своје историјско и национално самоспознање, за своје Собство, за своју Свету Слободу… А то је, заправо, једини пут којим могу да иду, ако желе да постоје.

(Српске новине, гласило ОСЧ ”Равна Гора”, Чикаго, децембар 2023)