Капетан Урош Шуштерич: Епопеја словеначког четништва

17/03/2013

EPOPEJA SLOVENAČKOG ČETNIŠTVA ( pripadnika JVuO – slovenačke nacionalne ilegale )

PIŠE: kapetan JVuO Uroš Šušterič, četnički vojvoda Triglavski

Капетан Јосо Шуштерич, Урошев отац

Капетан Бојан Шуштерич, Урошев брат

Капетан Урош Шуштерич, у јесен 1944.

Капетан Урош Шуштерич у свом дому у Љубљани, око 2005. године

U vreme 2. Svetskog rata ( 1941-1945 god), Slovenija je kao deo kraljevine Jugoslavije, doživela sve strahote koje je donela okupacija zemlje, a pored toga i, po oceni istoričara, najkrvaviju komunističko-boljševičku revoluciju u kojoj KP nije birala sredstava za njeno uresničenje i krvavo pirovanje. Odmah u početku okupacije počelo je formiranje slovenačkog četništva, kao dela regularne ilegalne Jugoslovenske vojske u Otadžbini, pod komandom armijskog generala Dragoljuba – Draže Mihailovića Čiče i legija slovenačke nacionalne ilegale, koje su bile stranački formirane. To su bile :
Slovenačka legija, koju je formirala i njom rukovodila Slovenačka Narodna stranka, koje program je bio, da se posle rata – u skladu sa resolucijom Svetosavskog kongresa u selu Ba 1944 god., daje veča federalna samostalnost pojedinim delovima nacionalnih teritorija. Bila je to ideja stvaranja Velike Slovenije, sa izrazitim pečatom rimokatoličkog klerikalizma, kao i Velike Srbije, a na štetu neprijateljske ustaške Hrvatske .
Sokolska legija – u kojoj su pripadnici bili večinom pripadnici Sokola, odnosno slovenačkih liberalnih stranaka i
Narodna legija – koju su popunjavali pogotovo pripadnici pro ruske, ali anti komunističke organizacije »Pobratim».
Ta politička podela Slovenačke nacionalne ilegale, bila je kobna za kasnije neuspelo preuzimanje političke i vojne iniciative u borbi protiv okupatora i komunista,i njezin poraz ..
Kako je Slovenija bila podeljena među tri okupatora – jugozapadni deo su okupirali Italijani i formirali tako nazvanu »Ljubljansku provinciju », severozapadni deo priključen je Velikom Rajhu Nemačke, severnoistočni deo zauzeli su Mađari. Da bi dokazali svoju pripadnost i solidarnost naci – fašizmu, i hrvatske Ustaše okupirale su jedan deo teritorija jugoistočne Slovenije – Bele Krajine, koja je bila pretežno poseljena sa srpskim staroseocima,
U toj podeljenoj i okupiranoj Sloveniji nije se mogla razviti jedinstvena politička sila, kao što je to bilo na teritoriji ostalog dela okupirane Kraljevine, gde je izvedeno političko ujedinjenje svih parlamentarnih stranaka u Ravnogorski pokret – zbog ujedinjenog nastupa protiv okupatora, a pogotovo protiv nastanka boljševičke revolucije, koju je predvodila KPJ, a vojnički podupirale formirane partizanske jedinice, kao paravojne formacije Kominterne.
Nastala su zapravo dva dela četničkog pokreta i to večinski deo u italijanskoj okupacionoj coni – »Ljubljanskoj provinciji«, koga je vodio generalštabni pukovnik – četnički vojvoda Karel Novak sa svojim štabom, i manji deo na okupiranom području Nemaca u pokrajini Štajerska, kojim je komandovao poručnik Jože Melaher – Zmagoslav.

Slovenija, a pogotovo Ljubljana, bila je centar obaveštajno – kontraobaveštajnih službi DOS ( državna obaveštajna služba JVuO ), koje su delovale za celokupni sistem tih službi na teritoriju okupirane Kraljevine, i bile podređene direktno Vrhovnoj Komandi i Savezničkim centrima . Rukovodeči oficiri DOS-a, bili su u najkritičnijem razdolju rata, prokazani od strane komunista okupatoru, zarobljeni i poslati u koncentracione lagere u Nemačku, a delimično i poubijani !( među redkim preživelima je i dr. Boris Kravanja, koji je odveden u Koncentracioni lager Mathauzen, a posle dolazka u domovinu bio još 3 godine u komunističkim kazamatima.)
DA BI SRPSKA BRAČA MOGLA RAZUMETI POJAM MOZELJ – kao i ostalih stratišta pripadnika JVuO (Travna gora, Kamniška Bistrica, Hrastnik, Kočevski Rog i ostalih, kojih u Sloveniji ima preko 500 – sa ukupno, posle rata likvidiranih i zverski van sudski pobijenih preko 200.000 ljudi, bilo vojnika, civila, žena, dece i staraca svih narodnosti, citirati ću vam u ovom zapisu pojedine slovenačke autore, koji su preživeli sve te boljševističko – komunističke strahote, zapisali ih u svojim memoarnim delima, da ostanu kao opomena i dokaz prave istine o komunističkoj borbi protiv okupatora i njihovom » oslobođenju jugoslovenskih naroda » !!
U vremenu devedesetih godina, prošlog veka, početo je pisanje ratnih uspomena i kod Slovenaca u domovini. Pre toga mogla su se takva književna dela, kao kod svih jugoslovenskih političkih emigranata, naći samo u inostranstvu.
Današnja poseta svetih mesta Slovenačke nacionalne ilegale, pripadnika JVuO – četnika na Grčaricama, u Mozlju i na Travnoj gori, kao i politički proces protiv preživelih boraca JVuO – četnika iz borbe na Grčaricama oktobra 1943 god., opisalo je više autora, ali je bio naj verodostojniji pisac ing. Davorin Žitnik, koji kao predsednik »Pododbora Ljubljana – Grčarice » uređuje grobišta naših palih i pobijenih, sa svojom bračom, porodicom i prijateljima, a sagradio – restavrirao je od komunista zapaljenu crkvicu u Mozlju. U svojoj trilogiji sakupio je te uspomene, a najviše u knjizi » Zbornik pričevanj » (Zbornik svedočenja ), izdatoj 2001 god. U toj knjizi, pored svoga intimnog sećanja opisuje i zapise, palih, pobijenih i na sreču preživelih boraca. U toj borbi i kasnijem » Kočevskom procesu », gde mu je na smrt osuđen i kasnije ubijen otac, podporučnik i organizator u Sokolskoj legiji – Franc Žitnik, direktno ili posredno bili su saučesnici svi troje sinova, Miloš, Uroš i Davorin Žitnik.
U knjizi autor, pored analize istorijskog toka događaja, pored ostalih navodi i autore zapisa Epopeje slovenačkog četništva u borbi na Grčaricama, Kočevskom procesu i likvidaciji boraca tih odreda – bataljona u Mozlju i Travnoj Gori. Poznati emigrantski rodoljub ing. Lado Bevc, kao i njegov još živeči sin u USA – dr. Ladislav Bevc i poznati novinar i komentator » Glasa Amerike », Pavle Borštnik, opisali su u svojim uspomenama istorijsko vrlo značajne činjenice, koje postavljaju borbu naših jedinica na mesto koje im u istoriji pripada.
Istorijska svedočenja o tradu naših obaveštajaca, a pogotovo radiotelegrafista u vreme WW – 2, iz komande JVuO iz područja Slovenije sa Vrhovnom komandom i generalom Mihailovićem, u svojima memoarima » Memoirs of a Warrior » iznosi kapetan Ivan Bricelj – Ivo, nosioc Ravnogorske spomenice, koji sada živi u USA. Sa savezničkim armija sarađivao je i posle rata – i danas sa ravnogorskim ponosom kaže » da je bio slovenački četnik »!

Pouzeti ću delove uspomnena iz Žitnikove knjige:
Autor ing. Ladislav Bevc – str. 26 »Grčarice – septembar 1943», citati :
»Dana 3, septembra 1943. god. četnički je odred došao u Grčarice, gde je zauzeo dve zgrade, odaljene jedna od druge od prilike 500 metara. Tu se našao štab odreda, kome su komandovali kapetan Kranjc Milan – Kajtimir, poručnik Strniša Marjan – Pribin, kapetan Vošnjar Pavle – Vidmar i kapetan Abram Stanko – Blaž.«
Iz tog zapisa razvidno je da je borba počela 8. septembra 1943 god. u koju su na strani napadača partizana ušle četiri brigade,i to Šercerova, Tomšičeva, Primorska i Gorenjska, kao i 10. septembra italijanska artelerija sa 2 haubice kalibra 110, kojima su upravljali italijanski vojnici i oficiri. Komandant sve te koordinirane i kolaboratorske vojne grupe bio je srpski oficir poslat od Titovog štaba – Pero Popivoda. Na poznatu komunističku prevaru, da će ih tretirati kao ratne zarobljenike, su ih posle zarobljavanja na komunističkom procesu u Kočevju delimično osudili na smrt, delimično na časovne kazne, ali pored svega toga, zajedno sa 14 ranjenika iz borbi na Grčaricama, sve zverski pobili . Učinjen je vojni zločin i genocid..
Autor knjige Davorin Žitnik, objavio je i uspomenu jedinog preživelog iz borbe na Grčaricama Petra Pavlina iz Wilowdale, Ont. Kanada, koji opisuje borbu i njen razvoj datumski, i to: (delimični citati )
»Prvi dan» …napadeni smo rano ujutro. Napadi su časovno ponavljani… kada je pucanje prestalo, pozivali su nas na predaju… Italijani su sa dva topa tukli po nama… živo imam u sečanju artelerijske komande u italijanskom jeziku. Odbili smo sve napade .
» Drugi dan» Veza među bataljonima, je drugi dan prekinuta. Artelerijska vatra je još pojačana… vojnici su bili duševno i telesno iscrpljeni… bili smo bez hrane i spavanja… veza sa spolnim svetom prekinuta
»Treći dan» Komandant svih odreda na Grčaricama, komandant Dolenjskog i kasnije centralnog četničkog odreda, žandarmerijski major Koprivica Danilo – Borut rodom iz Crne Gore, bio je smrtno ranjen i kasnije, da nebi pao u ruke komunista izvrši samoubistvo… italijanska artelerija porušila je sva utvrđenja… Pristali smo na privremeno premirje, pa na dolazeče partizane nismo otvarali vatre . Ta tipična boljševička prevara i pomoč italijanske artelerije nas je pobedila. Partizani su nas razoružavali i po dvoje vezali žicom… komunistički komandant Pero Popivoda nam je u crkvi, gde su nas strpali, izjavio stare marksističko – leninističke izreke, da smo izdajnici. Taj čovek sa boljševističkom petokrakom crvenom zvezdom na čelu, osuđuje nas kao narodne izdajnike, i to nas, koji smo nosili insignije Jugoslovenske kraljevske vojske, priznate od svih Saveznika . Vezane kao zločince odveli su nas uz pljuvanje, psovanje i batinjanje u Kočevje, gde su na monster procesu, odmah osudili na smrt 30 oficira i streljali ih istog dana, dok su, osim mladoletnika narednih dana bez procesa streljali još sve ostale :
Sve te događaje sabrane u toj Žitnikovoj knjizi opisuju još mnogi drugi, kao: Jože Sladič, zapis koji je bio objavljen u novinama »Američka domovina».

Milan Guček – partizan Šercerove brigade, koja je učestvovala u toj borbi, između ostaloga kaže: ( delimični citati )
Strana 323 knjige: » Evo ti Kraljevu vojsku » …Na paradi 6. septembra 1943. god. u počast rođen dana kralja Petra II.govorio je dr. Vladimir Kalan, koji je navodio da je predstavnik kairske kraljeve jugoslovenske vojske …. Između ostaloga kazao je da ima odred istorijski zadatak da se mora uključiti u veliki četnički korpus, koji je na putu iz Like i Korduna… zajednički ćemo poći u susret angloameričkoj armiji, koja će se uskoro iskrcati na jugoslovenskoj jadranskoj obali…”
Na strani 338 iste knjige kaže: ”Kada smo postavili u red sve zarobljene nabrojali smo ih 126… Partizani – nisu zaboravili nagraditi tri italijanske oficire – arteleriste. U jednoj kući priredili su im odličan ručak, i svaki je dobio pečenu kokoš…”
Uz to moj komentar : Posle kapitulacije Italije, sve oružje i vojna tehnika okupatora bila je neoštečena predana partizanima (od tenkova, avtomobilskog parka, artelerije, pešadijskog oružja, saniteta i svega ostalog za logističku podršku, zajedno sa svom municijom). Svi okupatorski italijanski vojnici od običnog vojnika do generala, sarađivali – kolaborirali su sa partizanima. Dobili su slobodan odlazak u Italiju, i niko od njih nije proglašen ili osuđen za vojne zločine u Sloveniji. Isto se desilo u vreme kraja rata 1944-45 god, sa Nemcima, sa kojima su partizani sklopili tajni dogovor o nenapadanju. Reč je o 10 kilometarskoj zoni oko železničkih pruga od Trsta prema Ljubljani i dalje. Ali to je za komuniste i njihove istoričare »akt vojne strategije i taktike», koji nema nikakve veze sa kolaboracijom sa okupatorom i kršenjem Ženevskih konvencija!?
Tih zapisatih tragičkih sečanja ima još mnogo – naveli smo samo neka, da može čovek barem delimično upoznati delovanje JVuO na području Slovenije u drugom Svetskom ratu.

Slovenija je dala u vreme 1941-1945 pored boraca u Sloveniji i mnogo boraca u drugim delovima Kraljevine i kod Saveznika, a pogotovo u Srbiji. Poznati su oficiri najbliži saradnici Čiče, kao general Prezelj Ivan – Andrej, koga je Čiča 1944 god. imenovao za komandanta Slovenačke armije, i povisio u čin divizijskog generala, Prosen Milan, brigadni general – komandant »Pustinskih lisica» u okviru engleske 8. Armije na frontu u Africi, Novak Karel, generalštabni pukovnik – jedini slovenački četnički vojvoda za vreme 2. svetskog rata, Glušič Andrej, potpukovnik, načelnik DOS-a (Državne obaveštajne službe) za Sloveniju, Perhinek Rudolf – Čika Rade, podpukovnik najbliži saradnik Čiče u VK, Derok Ivan – Jovan, major, legendarni komandant artelerije 1941. u borbama kod Kraljeva, Fregelj Ivan, major – adjutant Čiče, streljan zajedno sa majorom Aleksandrom Mišićem (sinom vojvode Mišića) 1941. god., Pipan, major referent u VK kod Čiče, Prekoršek Tugomir – Keler, kapetan, načelnik centra veza u VK i specialni Čičin kurir za Sloveniju, Rupnik Eugen – Vuk, kapetan – komandant Paraćinske četničke brigade, Šušterič Bojan – Slobodan, kapetan – komandant leteće brigade Resavskog četničkog korpusa, Šušterič Josip – Joso, kapetan predsednik Ravnogorskog odbora i predsednik Vojnog suda Ivankovačkog korpusa, Šušterič Uroš – Green, kapetan, oficir u VK i vojnim savezničkim misijama, Bricelj Ivan – Ivo obaveštajac i radiotelegrafista štaba u Sloveniji sa Vrhovnom komandom JVuO, Kralj Alfred, poručnik – načelnik obaveštajne službe u Dinarskoj diviziji, Lajovic Dušan, poručnik, načelnik štaba 303 ObC Trst, Pipan Ernest poručnik, obaveštajac u Homolju, Pevec Jože – Ahil, poručnik, načelnik radijskog centra u VK, Pavlič Marjan, podporučnik – komandant četničke grupe za Trst i Goricu.
To su slovenački oficiri, koji su se borili pod komandom generala Mihailovića u četničkim odredima JVuO u Srbiji i po svetu.
Slovenija može biti ponosna, jer je dala JVuO za vreme 2. svetskog rata i borbi protiv okupatora i komunizma: 4 generala – 6 pukovnika – 6 podpukovnika – 16 majora – 27 kapetana – 32 poručnika – 16 podporučnika – 3 oficira vojna kurata – 9 štabnih podoficira, što iznosi ukupno 119 ljudi komandnog kadra.
Ukupan broj boraca svih četničkih odreda JVuO – Slovenačke nacionalne ilegale, ili kako su ih pogrdno nazivali komuniste »Plave garde» bio je u Sloveniji nekoliko hiljada – uključno sa svim legijama. Partizanske snage su u to vreme bile znatno slabije, ali je nesloga i krvavi crveni teror međuratnog VOS-a i posle OZN-e učinio svoje, posebno posle podle izdaje engleskih saveznika.

Zapisano u Ljubljani – u znak sećanja palim i pobijenim slovenačkim borcima JVuO – četnika u julu 2008. god.

P.S.
Додатак Александра Динчића:
Још неки погинули словеначки официри и подофицири:
– Поручник Славко Надлан, родом из Марибора, водио четнике Велимира Пилетића на немачке шлепове на Дунаву, ухваћен од Немаца и стрељан у Нишу 29. октобра 1943.

– Инжењеријски потпоручник Антон Гец, био је ађутант команднту Горског Штаба 180. Погинуо од бугарског авионског митраљеза децембра 1943. код села Црвена Река. Сахрањен у селу Горњи Рин. Ту му је и данас гроб.

– Наредник Павле Фортуната, Словенац из околине Цеља. Погинуо на Буковику јула 1944. Био је у заштитничком батаљону.

– Инжењеријски наредник Павле Драгец. Стрељан од Немаца у Јајинцима јула 1942. као припадник организације ДМ.