Леон Штукељ

17/03/2013

Леон Штукељ је носилац неколико олимпијских медаља (Париз 1924). Приликом церемоније отварања Олимпијских игара у Атланти је 1996. године одликован као најстарији носиоц Олимписке медаље

Леон Штукељ је доживео дубоку старост

ЗАШТО ЈЕ СЛОВЕНИЈА ПРЕЋУТАЛА ДЕО БИОГРАФИЈЕ ЛЕОНА ШТУКЕЉА

Највише је волео Орден Светог Саве

Готово ниједан некролог или новински текст није заборавио да помене немилост бивших комунистичких власти према легенди југословенског спорта али без детаљнијег образложења о разлозима таквог односа. – Да ли је Штукељ био члан Равногорског покрета

(Од нашег сталног дописника)

Љубљана, 19. новембра
Смрт спортске легенде Леона Штукеља, човека који је недавно јавном овдашњом анкетом прогласен највећим Словенцем 20. века, добила је у Словенији медијски простор дословно адекватан Штукељевој слави и његовој готово историјској харизми.
Нимало чудно ако се зна да ће мало који Словенац оспорити промотивни некролошки додатак једног од овдашњих листова у којем је записано да је Штукељ био “најбољи словеначки министар спољних послова”. Једна временско-спортска симбиоза (његова поодмакла животна доб и богатство медаља које је освојио на најпрестижнијим светским такмичењима) уврстила га је у ред најпрепознатљивијих словеначких заштитних знакова. Дакле, његови врхунски спортски резултати поново су афирмисани управо захваљујући троцифреним годинама његове старости. Само четири дана су му фалила до 101. Овај посебни спортиста постао је, тако, и симбол доброг здравља (због здравог живота), па онда самим тим и симбол људске дуговечности.
Нормално је, онда, да ни средина из које потиче не може да буде истргнута из тог његовог свеукупног животног контекста. “Уосталом, и Бил Клинтон је, пљескајући на Олимпијади у Атланти живахном поскакивању једног крепког стогодишњака, пљескао и Словенији”, гласили су словеначки коментари тог догађаја. Па је онда некако и сасвим логично да су се уз Штукеља последњих година гурали и сви они који су славећи њега славили и себе. Или како је, поводом Штукељеве смрти, записао један од словеначких новинских колумниста: “Леона Штукеља су при крају његовог живота сви требали. Не само мајка држава него и странке, политички насртљивци, моћни појединци… Такоже га је требао и словеначки народ да би уз његову помоћ подигао своју сопствену самосвест”.
Тај интерес за дружење са Штукељем није, дакле, спласнуо ни непосредно после његове смрти. Аутори некролошких и биографских текстова као да су се такмичили у томе ко ће о њему више тога да напише. Сасвим разумљиво с обзиром на цињеницу да је такав приступ осебујношћу своје личности и заслужио. А и јавност је такву хронолошку и биографску детаљност очекивала.
Међутим, упркос мобилном стању које је при том завладало у готово свим редакцијама и државним установама (изјаве су поводом његове смрти дали и најистакнутији представници државне власти Кучан и Дрновшек) свима се догодио и један вероватно намерни превид. Јер, хронолошки наводећи Штукељеву биографију, никоме, рецимо, ни на крај памети није пало да напише шта је радио за време Другог светског рата, где је био и због чега је после рата имао проблеме. Само је подвучено да га комунистичке власти нимало нису мазиле и да су га чак затварале. Али не и зашто. Шта је то згрешио?
Тешко је, наиме, било и наслутити откуд приметна рупа у његовој биографији док пажљиво сакривана врата Штукељове круцијалне ратне тајне, управо у данима непосредно после његове смрти, није одшкринуо лист “Словенске новице” наводећи при том и следеће: “Великог гимнастичара и најуспешнијег спортисту свих времена социјалистичка власт је прецртала пошто је јавно говорио да му је срцу најближе одликовање Светог Саве које му је на прса прикачио краљ Александар Карађорђевић, затим због тога што није хтео у партизане, што..”. Дакле, и три тачке. Иако ваља рећи да овај лист пише и о томе да је Штукељ непосредно по завршетку Другог светског рата био месец дана у затвору чекајући суђење. И у једном ранијем фељтону о њему написано је да је био затворен и да је судски процес, са прекидима, трајао чак две године. Али опет наводно због тога “што није хтео у партизане”, “што није био њихов” итд. Детаљније образложење Штукељове дугогодишње послератне маргинализације даје, изгледа, једино Максо Снудерл у свом ратном дневнику где износи детаље једне партизанске обавештајне информације која каже да је Штукељ за време рата био “у Новом Месту међу плавима где је прогањао све који су друкчије мислили”. Активни уцчесници рата у то време у Словенији били су, иначе, подељени на “црвене” (комунисте и партизане), “беле” (домобране) и “плаве” (четнике). Па тако из Снудерлових сећања произилази да је, уз др Александра Бајта, који је недавно то и сам признао у својој књизи, цлан Равногорског покрета Драже Михаиловића био и Леон Штукељ. А изостављање из биографије оваквих детаља на свим нивоима где се у Словенији чувају подаци о познатим људима (осим можда у некој од оних које има служба државне безбедности) многи су сада овде склони да тумаче на два начина.
Једни су ближи процени да је то власт урадила првенствено због Штукеља да би скинула сваку сумњу у моралност његове личности пошто нигде није записано да је у прошлости починио било какав злочин без обзира којој ратној страни припадао.
Сматрајући, дакле, да је много важније све оно остало шта га је у богатој биографији карактерисало од његове ратне епизоде. Други опет мисле да је тако урађено због тога да се кроз свест и домаће и светске јавности не би почела да ломи незгодна дилема услед већ поменуте пропагандне идентификације владајуће елите са тим човеком на једној и неких његових опредељења из прошлости на другој страни са којима овдашња политичка елита и даље повремено ратује. Или су оба разлога у питању. А шта је Штукељ о свему томе мислио? Никада то није рекао, осим сто би можда ваљало подсетити на чињеницу да је за собом оставио и неке поруке које би мошда могле да дешифрују на који је то начин он сам доживео огромну разлику између некадашњег игнорисања и уздизања у небеса последњих година.

Милан Јакшић

(“Политика”, субота, 20. новембар 1999)