Звонимир Вучковић

20/04/2013

Негде у Шумадији, 1942. године. Поручник Звонко Вучковић, са пратиоцима Ђурђем Василијевићем из Бранетића (лево) и Радишом Петровићем из Леваје. Ђурђе и Радиша су после рата извршили самоубиство, у бункеру у Љеваји, када су били опкољени

Капетан Звонко Вучковић

Капетан Звонимир Звонко Вучковић је рођен 1916. године у Бијељини. Потицао је из мешовитог брака (отац Хрват, мајка Српкиња). Мајка му се касније преудала за српског генерала Александра Вучковића, који постаје најважнија личност у његовом животу. Узео је очухово презиме и изјашњавао се као Србин, мада му је увек остало блиско југословенство.

Војну академију завршио је у Београду, 1936. године. Млад и бунтован, на вест да ће Југославија приступити Тројном пакту, 15. марта 1941. са двојицом колега бежи у Грчку и пријављује се као добровољац за борбу против фашистичке Италије. После пуча 27. марта, враћа се у земљу.

У Априлском рату, Звонко избегава заробљавање. Одлази на Равну Гору чим је чуо за пуковника Михаиловића, крајем јуна.

У устанку 1941, у чину поручника, успешно командује Таковским четничким одредом. Затим је био на челу Таковске бригаде, а од средине 1942, у чину капетана, 1. равногорског корпуса. За ратне заслуге одликован је Карађорђевом звездом са мечевима.

Почетком 1944. капетан Звонко Вучковић стара се о безбедности Светосавског конгреса у селу Ба, а затим одлази на фронт против комуниста, у Санџак. Током лета успешно је обезбеђивао евакуацију спашених савезничких пилота. Августа 1944, Дража шаље Вучковића у Италију, као војног аташеа, али он, одмах по слетању, бива ухапшен од стране енглеске војне полиције.

У емиграцији, Звонко Вучковић је био члан југословенских организација и сарадник више новина и часописа. Објавио је две књиге мемоара, које се издвајају проницљивошћу и изванредним књижевним стилом. У Србији су обе књиге објављене као једна, под насловом ”Сећања из рата” (”Погледи”, Крагујевац, 2001).

Звонко Вучковић је преминуо 2004. године у Калифорнији.

Из интервјуа са Звонком Вучковићем:

– Лета 1943. Немци су, прилично јаким снагама, извели неколико операција на Равну Гору и околне планине. Да ли су Ваше јединице учествовале у тим борбама| Сећате ли се неких детаља из тих операција|

– Највећи број немачких операција у Србији усмераван је у област Равне Горе, која је била на територији Првог равногорског корпуса, односно Таковске бригаде. Wихове казнене експедиције пролазиле су кроз Брезну, Теочин, Коштуниће, Брајиће, Бањане, Каменицу и друга села. Поред велике офанзиве коју су предузели у децембру 1941, они су у неколико наврата 1942. и 1943. жарили и палили по томе крају. Године 1942. изгорело је цело село Каменица, а иста судбина задесила је, у лето 1943, и село Горње Бањане. То су биле одмазде углавном због акција саботаже на пругама или рудницима, као што је рудник у селу Лиса у Драгачеву. Ми смо због чувања становништва, као што већ рекох, избегавали свако офанзивно оружано дејство, сем разуме се у случају нужне одбране, као у пролеће 1944. године кад нас је једна моторизована немачка јединица изненадила брзим покретом, одмах под Рудником, на друму Топола-Горњи Милановац. Па и тада снага наше ватре била је само толике јачине да нам омогући извлачење. Пуне немачке репресалије биле су још увек на снази, и оне су нас приморавале да водимо највећу пажњу у чувању становништва ионако десетковане Србије.

У току 1943. године било је доста сукоба и са љотићевим добровољцима, нарочито у Качерском срезу код Љига и Црногорском срезу код Косјерића и Сече реке.

Сећам се исто тако и сукоба са Бугарима у Драгачеву код села Дљина, Горачића и Каоне. Наша Врховна команда се трудила да Бугаре и њихову команду у Нишу привуче на нашу страну. На жалост, тај успех није био врло значајан.

Историчар-професор Иван Авакумовић (Университџ оф Бритисх Цолумбиа), у својој студији ‘‘Михаиловић према немачким документима’‘, навео је већи број сукоба између нас и окупаторских снага током 1942, 1943. и 1944. године.

– Комунисти су објавили четири ‘‘Зборника’‘ докумената заплењених од четника. Реч је о 1.000 од укупно 120.000 заплењених докумената. Wихов избор је, наравно, крајње тенденциозан, а ту свакако има и фалсификата. У трећој књизи ‘‘Зборника’‘ (том 14) објављено је писмо пуковника Јеврема Симића генералу Дражи Михаиловићу, писано 18. априла 1944. У почетку Симићевог писма види се да он Немце и љотићевце сматра непријатељима. За љотићевце користи термин ‘‘сателитске снаге’‘, а затим их подсмешљиво назива ‘‘крџалијама’‘, по пљачкашким арнаутским одредима који су пратили османлијске походе. Али, дајући распоред окупаторских, квислиншких, комунистичких и четничких снага, Симић каже> ‘‘Звонков одред под командом поручника Ненадића заједно са Немцима у Негбини’‘. Какав је Ваш коментар|

– Сигурно се сећам да у Негбинама никада нисам био. Исто тако сам сигуран да је Гавран Андрија а не Ненадић био поред мене у Драгачеву, када су партизани покушали да овладају Србијом у априлу 1944. године. Једини мој сусрет са дотадашњим противницима био је сусрет са мојим класним другом Миодрагом Најдановићем у априлу 1944, код села Каоне у Драгачеву. Он је био у штабу добровољаца, у чијем је саставу био и један немачки официр за везу. Наш једини циљ и жеља тих дана били су искључиво у настојању да се комунистима по сваку цену спречи продор у Србију. Било је очигледно да су наши до тада највећи непријатељи, Немци, изгубили рат. Страховање од њихове победе постало је страховање од победе црвених, који су већ стигли до Пољске, док су домаћи комунисти, добро снабдевени са Запада, већ прелазили Дрину.

– Да ли је било ма каквих договора са Немцима о одбрани Србије од комуниста|

– Колико ја знам, никаквих договора са Немцима у циљу одбране Србије у пролеће 1944. године није било. Не знам ни колико је њихових снага узело учешће у тој одбрани. Међутим, муниција коју смо извукли од Српске државне страже, па и љотићеваца, по мени је била пресудна у спречавању Титоваца да се дочепају Шумадије. Не видим како би се, без те муниције, одржала линија коју смо бранили.

Иначе, пуковник Јеша Симић, звани Дршка, Дражин и Дроњин (генерал Мирослав Трифуновић) класни друг, био је врло непоуздана личност. Убрзо после неуспеле партизанске офанзиве, сазнао сам да га је Раковић ликвидирао, не само због силовања неке жене, него и због тога што је био дупли шпијун убачен код нас. Верујем да је Раковић ово учинио са знањем или прећутним одобрењем Врховне команде. Дражу, Дроњу и Дршку класићи су звали ‘‘три доктора’‘. (…)

Разговарао: Милослав Самарџић