Предраг Раковић

21/04/2013

Мајор Предраг Раковић је рођен 1912. године у селу Пријевор код Чачка. Априлски рат 1941. дочекао је у чину активног интендантског поручника. Избегао је заробљавање, вратио се са фронта у Хрватској и одмах отишао на Равну Гору. У устанку 1941. командовао је Љубићким четничким одредом. Децембра месеца исте године одред прераста у Љубићку бригаду, а средином 1942. у Други равногорски корпус.

Од децембра 1941. до јесени 1943. Раковић је својом јединицом командовао као илегалац, јер се формално налазио у Српској државној стражи у Чачку. Ову опасну улогу одиграо је боље од свих легализованих четничких команданата. Стекао је поверење немачке команде у тој мери да је из Чачка успео да потисне и љотићевце. За радио везу са Равном Гором користио се шифром ‘‘Фрике’‘, тј. именом немачког команданта Чачка, који га је јавно хвалио као ‘‘оданог сарадника’‘. Немци нису сазнали ни да Раковић говори немачки језик. На саслушању у Гестапоу у Београду оповргао је оптужбе да је Дражин човек, јер је, док би тумач преводио питања, смишљао убедљиве одговоре. Када је најзад откривен, спасао се у последњем часу, а Немци су спалили његову родну кућу у Пријевору. У међувремену, он је извукао огромне количине оружја и муниције за своју јединицу.

У борбама против највећих комунистичких јединица, 1944, Раковић учествује као командант 1. јуришног корпуса, у саставу 4. групе јуришних корпуса.

По повратку у област Чачка, крајем септембра, под Раковићеву команду стаје и 1. равногорски корпус. Октобра 1944, у садејству са Црвеном армијом, напада немачки гарнизон у Чачку. Заробљава велики број Немаца и предаје их Совјетима.

Док се главнина четника повлачила у Босну, Раковићева јединица остаје у планинама југозападно од Чачка. Тада је то била једна од највећих јединица, са 6-7.000 четника. Услед несташице хране и зимских униформи, новембра месеца Раковић наређује растурање на мање делове и прелазак у герилу.

Уочи Светог Николе 1944, мајор Предраг Раковић је са групом пратилаца опкољен у селу Миоковци код Чачка. Видевши да нема излаза, извршио је самоубиство. Његово тело комунисти су три дана држали изложено у Чачку.

Милослав Самарџић

Из интервјуа са др Живорадом Раковићем, рођеним братом мајора Предрага Раковића

Споменик на гробљу у Пријевору који је после 1990. године др Живорад Раковић подигао родитељима и браћи. Живорад је на слици први с лева

– Господине Раковићу, Ви сте рођени брат мајора Предрага Раковића, једног од најближих сарадника ђенерала Михаиловића…
– Да, у праву сте, ја сам најмлађи брат Предрага Раковића, који је за време Другог светског рата, у оквиру националног покрета, који се звао Равногорски покрет, био командант другог равногорског корпуса, а у току 1944. Првог и Другог равногорског корпуса. И у праву сте да је Предраг био један од најближих команданата и сарадника вође Равногорског покрета ђенерала Драже Михаиловића.
– Шта можете да кажете о Вашој другој браћи, пошто су и они такође учествовали у Равногорском покрету?
– У Покрету су учествовала још двојица браће млађих од Предрага, и били углавном у његовој пратњи и непосредној близини у извршавању разних задатака. Нешто млађи од Предрага звао се Радивоје, а најмлађи, односно од мене старији, Радољуб.
– Колико сте имали година када је почео рат?
– Ја сам рођен 1933. године. Треба рећи да је место рођења, моје браће и моје, село Пријевор у околини Чачка. (…)
– На који начин су Ваша браћа дошла у контакт са будућим саборцима?
– Ја не бих могао сада да објасним баш све детаље. Када се ради о најстаријем брату Предрагу, који је био командант, он је у Хрватској служио као активни официр, јер је по завршетку гимназије отишао на даље редовно школовање у Војну академију, завршио исту и као официр служио у Дарувару. Када је дошло до окупације, онда се пробијао, дошао кући, да би одмах отишао на Равну Гору и био међу првим учесницима формирања Равногорског националног покрета. Потом су се и млађа браћа прикључила њему и онда је Предраг, нормално, кренуо са формирањем јединица, као што су то и други официри радили у разним крајевима тадашње Југославије. То је био резултат договора на Равној Гори, на основу којих се кренуло најпре са формирањем одреда, ’41. године, а онда су одреди прерастали у веће формацијске јединице, до корпуса.
– Почетком рата, започеће и Ваша породична трагедија…
– Да, ја мислим да припадам оним породицама које су, слободно могу рећи, најтрагичније прошле у току Другог светског рата, а богами и велике и тешке последице имале и дуги низ година после Другог светског рата. Оно што треба да се свакако каже јесте да је најпре наш отац ’42. године убијен под мистериозним околностима. Неки комунисти су то злоупотребили, па су ширили информације као да су га четници убили, јер се наводно залагао за јединство и заједничку борбу против Немаца, а не за међусобно сукобљавање и уништавање. Његово име је Милорад. Он је ’42. године у јесен убијен, а потом, кад смо код тога, ’43. године задесила нас је нова несрећа која јасно показује да није тачно оно што су комунистички идеолози тврдили, а и данас неки од њих тврде, како је Равногорски покрет сарађивао са окупатором. Ја сасвим одговорно тврдим да то није тачно. Било је појединачних случајева, свакако. Али да се то тако генерално квалификује заиста је недопустиво, и мислим да је крајње време да историчари седну и једноставно разлуче истину од неистине и лажи, којекаквих комбинаторика и инсинуација.
Молим вас лепо, једина кућа, или боље речено две куће, једна позната комунистичка, и једна позната четничка, која је припадала Равногорском покрету, биле су запаљене од Немаца у горњем делу чачанског краја. Дакле, у више села, то су једине две куће. То је била кућа моја и моје браће и кућа породице Томић, која је била у комунистичком покрету.
Ја сам био присутан, код куће, када су ’43. године у јесен Немци, на челу са немачким командантом Чачка, дошли са великим бројем камиона и огромним бројем до зуба наоружаних војника, блокирали цео крај и кренули са паљењем наше куће. Покупили су нас децу, пошто смо били код куће. То као да сада посматрам и доживљавам. Због наводне “сарадње” мога брата са окупатором дошли су, дакле специјално, да све попале и сав капитал који је кућа поседовала однесу, одвуку, и то су све и урадили. Мој отац је био један од богатијих људи у околини Чачка, већих домаћина. Три дана су Немци одвлачили капитал, оно што су изнели ван за време паљења. На два места смо имали куће. Све је то спаљено. Моја кућа је 12 километара удаљена од Чачка, дакле непосредно уз Овчар и Каблар, а ватра и дим су се видели у Чачку. Дакле, толико је тога било када се палило. Немци су тада издали једну наредбу, да, уколико се у кући, када они дођу да претресају, пронађу оружје или муниција, онда ће укућани бити одведени као таоци или ће бити побијени на лицу места.

Остаци куће Раковића, пошто су је Немци спалили. Снимак је из 1943. године

Нас је преводилац, или како се тада говорило у Србији “толмач” – камо среће да могу, подигао бих му споменик – сакупио кад су почели да пале, а муниција да прашти на све стране, и рекао: “Децо, командант је наредио да вас овде све побију”. А иначе, пре тога су нам саопштили да у року од пет минута, што можемо покупимо, јер они пале све. И ја сам, добро се сећам, зграбио, пошто сам био жељан кајмака, један чабрић од два килограма, да понесем. Када нам је овај преводилац рекао да морамо да се извлачимо, јер ћемо бити сви побијени, онда нас је настарија сестра, иза салаша, крај којег је била ограда, па одмах до ње кукуруз, једно по једно пребацивала, и ми смо кроз кукуруз кренули, једно за другим, да бежимо ка шуми која је била удаљена неких 250 метара одатле. Кад су Немци приметили да се лелујају трске од кукуруза, још необраног, онда је осута жестока паљба и срећна је околност, као да нас је Бог чувао, да се никоме ништа није догодило. Једино мени је метак ударио у тај чабрић који сам носио испод пазуха леве руке и посуда се распрсла. Ја и данас осећам испод пазуха леве руке као да носим нешто, као да имам нешто, нешто што нисам у стању да објасним. Тако смо се извукли.
Мој брат, са добрим делом одреда, био је на следећем брду, ваздушном линијом негде око 300 метара удаљен. Посматрали су паљење наших кућа и осталих помоћних грађевина, економских објеката, сламе, сена… По 10-15 крава смо имали, волова, тако да је требало много хране за стоку, а јесен је била. Њему су предлагали да заједно крену, нападну Немце, и осујете даље паљење.
– Како је Предраг реаговао?
– Он је реаговао на тај начин што је објаснио да је боље да изгори једна кућа и настрада део једне породице, него да настрадају житељи 5-6 околних села и моје село Пријевор, јер наредба је била веома изричита, строго су се окупатори придржавали тога, да за једног убијеног Немца убију сто Срба. Намерно подвлачим: СТО СРБА. То је оно што је необично и врло значајно, да је та наредба важила једино за Србе у Југославији, и скоро нигде у окупираној Европи није таква, толико ригорозна и драстична мера, примењивана. Брат је реаговао тако зато што би, да су убили неколико стотина немачких војника, сигурно више села која се граниче са Пријевором било попаљено, а њихови житељи поубијани. Према томе, ето онима који за то неће да знају један од података који ваљда говори и доказује супротно од онога што се стално “трубило” у доскора званичној историографији, да је Равногорски покрет био квислиншки покрет који је служио интересима окупатора.
Разговарао: Добрица Гајић
(Из књиге ”Забрањени очеви у исповестима своје деце”)