Наоружање и опрема партизана

21/04/2013

Артиљерија партизанског 8. корпуса

Једна од тема које је историографија социјалистичке Југославије систематски избегавала, било је питање наоружања и опреме не само четника, већ и партизана. Наравно, уз пут се тврдило да су четнике наоружавали Немци, а да су се партизани наоружавали тако што су отимали оружје од Немаца. Улажење у детаље није долазило у обзир, јер се ово ни на који начин не може доказати. Посебно је апсурдна последња тврдња, јер је заправо отимање оружја и опреме од партизана од краја 1943. године постало битан фактор у снабдевању Немаца. Партизани су, наиме, свега имали у изобиљу, јер су их Западни савезници непрекидно снабдевали, авионима и бродовима.
Тако, у лето 1944. године скоро сваки партизан из оперативних јединица био је наоружан аутоматом или пушкомитраљезом и имао је муниције колико је могао да понесе. Ту је било и доста лаких и тешких минобацача (са италијанским послугама), као и снајпера. Према немачким документима, наоружање партизана било је боље од наоружања немачких јединица првог позива.
Истовремнео, најбоље четничке јединице имале су једно аутоматско оруђе на 25 људи, по 20-30 метака на пушку и неколико стотина на аутомат или пушкомитраљез. Број минобацача и топова био је симболичан, као и количина граната за њих.
Исто тако, постојала је велика разлика у опреми. Комунисти су носили комплетне британске униформе, а четници нису имали довољно чизама, ранчева, шињела, шаторских крила, итд.
Када се све ово има у виду, право је чудо што су четници и крајем лета 1944. држали већи део крајева насељених Србима, на подручју целе окупиране Краљевине.

Следи чланак о наоружању партизана 1944. године:

Од почетка 1944. године амерички и британски авиони почели су да избацују огромне количине оружја и ратне спреме и у Јужну Србију. Прве британске мисије, које су наводиле авионе, стигле су у Црну Траву, а онда су почеле да одлазе и на друге околне терене. Примера ради, 3. батаљон 9. српске бригаде отишао је 1. априла из с. Доњи Коњувац у Црну Траву ”да прихвати енглеску војну мисију и да донесе оружје и муницију”. Ускоро је за снабдевање ове бригаде формиран нови, ближи центар, на јужним падинама Јастрепца.29
Погледаћемо најпре извештај о наоружању Косовског партизанског одреда, од 15. априла 1944. године. Одред је имао 234 партизана, сврстаних у два батаљона, од којих је један био састављен од људства из Јабланице, а један од људства са Косова и Метохије. Према извештају штаба овог одреда, наоружање је било следеће:
Један тешки и три лака минобацача, три тешка митраљеза, пет противтенковских пушака, једна ”зорка”, 28 пушкомитраљеза, од којих 23 новог енглеског типа, 31 машингевер, 300 бомби и муниције колико год хоћемо, а остатак људства је наоружан пушкама 7,9. Војска је потпуно комплетирана у нове енглеске униформе, а резерве у спреми, са којима сада располажемо, већ су довољне за још један батаљон. Наоружање и спрема није у питању, јер их можемо добити у највећим количинама, те просто не знамо шта да радимо са њима… Савезници бацају с неба колико год нам треба.30
”Одред има две чете и засићен је аутоматима”, каже се у извештају Окружног комитета КПЈ за Врање од 23. априла 1944, о новоформираном Врањском одреду.31
У извештају још пише да 8. српска (раније 6. јужноморавска) бригада тренутно има 700 партизана, без новомобилисаних, који располажу са 50 пушкомитраљеза. Број аутоматских пушака и минобацача се не помиње.
А извештај Окружног комитета КПЈ за Пирот, од 8. маја, бележи:
Мобилизацију вршимо у складу са спуштањем оружја. Има изгледа да можемо мобилисати 1.000. До сада је дошло 10 авиона, али од оружја ми дајемо један знатан део бугарским ненаоружаним партизанима, па и даље то морамо чинити док и њихова мисија, која је дошла, не получи оружје.32
Према комунистичким изворима, када су у Јужној Србији биле формиране четири дивизије, оне су поред осталог имале и следеће наоружање: око 800 пушкомитраљеза, 38 минобацача 82 мм, 32 тешка минобацача ”џон бул”, четири хаубице од 105 мм и четири топа од 47 мм. Рањене партизане савезнички авиони су одвозили у Италију.33
Редовно снабдевање комуниста од стране Западних савезника није промакло ни обавештајним органима Недићеве владе. Тако, 23. марта 1944. године Одељење за државну заштиту пише о Оперативној групи дивизија:
Муниције имају довољно, јер им је ноћу 16\17. бачена са 180 падобрана носивости до 500 кгр.34
Заправо, Оперативна група дивизија је на овај начин снабдевана редовно, сваке друге или треће ноћи. То су команданта 1. батаљона љотићевског 4. пука известили белогардејци, по доласку у Ушће, 26. марта 1944.35
”Бацача нарочито имају много, а и муниције за њих”, записано је о Оперативној групи дивизија 11. априла, у извештају Команде Српске државне страже.36
Нешто раније, 27. марта, потпуковник Павле Ђуришић је известио Дражу да су партизани из Оперативне групе дивизије ”већином обучени у енглеска одела”, да су ”добро наоружани” и да ”имају довољно муниције”.37
Мајор Живојин Казаковић, командант Српске државне страже за Заглавски срез, 27. маја је извештавао о концентрацији 1.000 до 1.200 партизана у области села Зубетница, 17 километара северно до Књажевца. Партизани су дошли из Црне Траве са задатком да оснују дивизију у области Тимока и били су одлично наоружани. Свака тројка је имала аутоматско оруђе ”са много муниције”, док је пушчане муниције било ”око 300 до 400 метака на човека”.38
Снабдевање комуниста бележе и четнички извори.
”Енглески авиони сваку ноћ бацају летке у корист црвених по овим крајевима и материјал црвенима у Власеници”, писао је 10. априла 1944. потпуковник Захарије Остојић, командант Босне.39
Командант Расинско-топличке групе корпуса, потпуковник Драгутин Кесеровић, извештавао је Врховну команду 16. маја:
Комунисти на Јастрепцу добили су појачање са десне обале реке Топлице, у овој групи се налази Црнотравска бригада. Из Црне Траве пребацују на Јастребац оружје и муницију и одело, које је тамо примљено путем авиона. Ми се врло тешко снабдевамо са муницијом, ако се има могућности потребно је да нам се иста стави на расположење.40
Мајор Данило Салатић, заступник команданта Херцеговине, писао је 21. маја како су његови четници запленили од комуниста једну енглеску пушку произведену 1944. године, настављајући:
Ако се узме у обзир да у Херцеговини Немци не воде борбу са комунистима, онда савезници свесно потпомажу грађански рат у нашој земљи.41
Истовремено, група спашених америчких пилота која се налазила у Салатићевом штабу, послала је протест својој команди због наоружавања комуниста.
Мајор Димитрије Антоновић, командант Јастребачког корпуса, писао је 1. јуна потпуковнику Кесеровићу, из Малог Шиљеговца:
Синоћ су комунисти опет сигурно добили транспорте. Колико више чекамо са том општом акцијом, толико горе за нас. Комунисти сваким даном мобилишу и све су активнији. Сад баш сазнадох да су пре два дана примили опрему у Великој Плани (код Прокупља – прим. аут). Наш човек који је терао рањене и дотерао муницију и спрему јавља да су дотерали осам кола муниције. Две ноћи узастопце су примали транспорте. Ово је сигурно, стога крећем ка Ломници, јер немам муниције за дужу борбу.42
Капетан Божа Ивановић, командант 1. топличке бригаде Топличког корпуса, писао је Кесеровићу следећег дана:
Партизани сваке ноћи на Радану примају три до пет транспората ратног материјала. Ако се овоме не стане на пут, биће по нас страшних последица највећих размера.43
После једне од борби за Рудо, мајор Алекса Драшковић, командант Дринског корпуса, писао је о 3. и 4. санџачкој бригади 37. дивизије, 4. јуна:
Добро су наоружани и са доста муниције и бомби. Снабдевени су муницијом и бомбама из Енглеске, авионима. Ово је тачно. Слали су им и храну за болнице, а за све оружје, муницију, одело и обућу.44
Нису сви у западном табору имали разумевања за ”вишу политику” Черчила и Рузвелта и њихових штабова. Један од примера је протест америчке амбасаде при грчкој влади од 25. јула 1944. године, који је потписао Харолд Шанц. У већем делу извештаја оповргавају се тврдње британске пропаганде о снази и успесима партизана, док се о њиховом наоружавању каже:
Оружје које Америка шаље партизанима не употребљава се у борби против Немаца… Садашњи Титов војни покушај своди се на неуспешан напор да освоји Србију. Велике количине оружја са жигом Made in America спуштају се из америчких авиона са америчким посадама у Србију да га употребе Титови партизани за убијање Срба… Тако је постало јасно да Тито употребљава америчко оружје и опрему првенствено за убиство Срба. У последњем коминикеу посветио је највише простора опису офанзиве против четника. Он чак и не покушава да прикрије да води грађански рат.
Имајући све горње у виду, ја се жарко надам да ће америчка влада одмах престати са слањем било каквог америчког оружја Југословенима у Југославији, зато што се оно поглавито употребљава за убијање пријатеља Америке, а доцније може бити употребљено за убијање савезничких војника.45
Немци не само што су уочили испоруке огромних савезничких товара партизанима, већ им је заплена тих товара постала један од важних начина снабдевања сопствених трупа.
Према извештају команде немачког 15. брдског армијског корпуса од 1. маја 1944, у Дрежници је од 13. комунистичке дивизије заплењено 93 тоне муниције (пешадијске, артиљеријске, минобацачке и експлозива), три хаубице, четири топа, два противтенковска топа, 30 митраљеза, два пушкомитраљеза, затим ”више складишта хране, соли”, итд.46
Према извештају обавештајног одељења 392. легионарске дивизије од 23. маја 1944. о операцији ”Моргенштерн” против 35. комунистичке дивизије у Лици, заплењено је чак 219,5 тона муниције, затим 123 митраљеза, 21 топ, 14 минобацача, 485 пушака, четири тенка, 49 камиона, 432 ауто гуме, 6.800 литара погонског горива, 1.000 литара моторног уља, 1.035 говеда, 7.815 оваца, једна штампарија, комплетна опрема за једну болницу, шест камиона санитетског материјала…47
Додуше, све ово није припадало 35. дивизији, већ и штабу 11. корпуса.
Команда 21. СС брдске дивизије ”Скендербег” поднела је 1. августа 1944. године извештај о Операцији ”Драуфгенген”, вођеној од 18. до 28. јула у области Мурино, Андријевица и Беране. Комунисте је напало 3.860 војника, међу којима је било 1.440 Албанаца, а остало су били Немци. Бројно стање комуниста Немци су процењивали на 7.800, са тачним називима дивизија: 2, 5. и 17. (Оперативна група дивизија) и 3. и 37. (Други корпус). У ствари, Немци су све ове дивизије убрајали у 2. корпус, што формално и јесте било тачно, јер се Оперативна група налазила под командом 2. корпуса. Једна од наведених дивизија – 3. ударна – служила је за обезбеђење аеродрома у Беранама, где су редовно саобраћали авиони из Барија (довозили су опрему, а одвозили рањенике). Остале четири дивизије упућиване су у борбу против четника, а Немци су их напали у периоду између четвртог и петог покушаја упада у Србију.
Мада су комунисти прошли са знатно већим губицима (617 избројано мртвих, плус 600 процењено мртвих), операција није успела, из два разлога.
Прво, Албанци из СС дивизије ”Скендербег” били су без борбене вредности ”у оном моменту у ком је нестало немачког руковођења”. Иначе, за албанске формације ван дивизије ”Скендербег”, Немци кажу: ”Албанска војска и милиција су без икакве борбене вредности”. Тако, на бојишту је остало само 2.420 Немаца, против вишеструко бројнијих комуниста.
Други разлог неуспеха операције лежао је у чињеници да су комунисти били боље наоружани него и сами Немци – а реч је о немачким јединицама првог позива – док је, у међувремену, њихова организација побољшана. Немци пишу:
У Операцији ”Драуфгенген” нису више учествовали бандити у досадашњем смислу, него се радило о трупи, јединствено униформисаној на енглески начин, врло добро опремљеној и обученој, под упадљиво добрим руководством. У аутоматском наоружању непријатељ је био далеко надмоћнији у поређењу са нашим јединицама. На 4-5 њихових бораца долазио је један енглески митраљез, док је велика већина била наоружана аутоматима. Непријатељ је мало употребљавао пушчану ватру и ова је већином била карактеристична за наше јединице.48
Другим речима, готово сваки партизан из Оперативне групе дивизија имао је аутоматско оружје, а сем тога Немци помињу и минобацаче и топове. Тако наоружана група дивизија ускоро ће се сударити са четничком 4. групом јуришних корпуса.
Западни савезници су давали комунистима и велике количине злата и новца за куповину хране. У протесту америчке амбасаде при грчкој влади од 25. јула 1944. године, о овоме се каже:
У неким областима ми смо снабдели партизане новцем да на терену купују велике количине намирница. Ово је нарочито тачно за област Словеније и Србије… Постоје извештаји да су се неки од тих златника, које су послали амерички порески обвезници југословенским партизанима, нашли на црној берзи у Барију.49
Наравно, никада нећемо сазнати колико злата и девиза су проневерили комунистички руководиоци и команданти. Али, они храну за јединице и даље нису куповали, већ су је, по навици, отимали, пре свега од српског становништва, које су сматрали непријатељским.
Недићевци су и даље редовно правили белешке о пљачкама становништва од стране комуниста. Примера ради, у извештају Одељења за државну заштиту од 28. августа 1944. године пише како су два дана раније у селима Скробница и Бели Поток код Књажевца комунисти отели сељацима ”четвора кола пшенице, 500 хлебова и 150 оваца”.50
У напомени уз овај документ комунистички историчари кажу: ”Реч је о набавци намирница коју су вршили позадински органи 23. НОУ дивизије”. Дакле, нема ни уобичајеног демантија неповољних чињеница.
Ево и неколико примера из четничке архиве. ”Сређујемо прилике које су овамо очајне због немилосрдне пљачке црвених”, извештавао је потпуковник Остојић Врховну команду 5. априла 1944. године.51
Мајор Драгослав Рачић, командант Церско-мајевичке групе корпуса, 3. маја је известио о протеривању делова Оперативне групе дивизија према Повлену, напомињући:
Народ су страшно опљачкали. Узимају све: стоку, маст, сланину, кромпир, чарапе, па и женску спрему. Са људи скидају обућу. Само у Прокићима отерали 20 говеда. Народ кука и страшно је огорчен на ове скотове.52
Мајор Радомир Цветић, командант Јаворског корпуса, писао је 5. маја:
Народ опљачкан и озлојеђен на комунисте, али заплашен и збуњен страшном пропагандом и бацањем материјала из авиона. Рад поремећен. Брзо ће се поправити.53
”Народ је до голе коже опљачкан”, писао је сутрадан о комунистима мајор Алекса Драшковић, из области Вишеграда.54

29, 30, 31 Зборник докумената, том 1, књига 20, 523, 525, 527, 537-538.
32 Зборник докумената, том 1, књига 20, 548.
33 М. Аћин Коста, Српска крв, Стаљинова власт 1944, 2.950. Према: Војноисторијски гласник, Београд, бр. 4 и 5, стране 39 и 87.
34, 35, 36 Зборник докумената, том 1, књига 21, 634, 641-655, 661.
37 АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 2\1.
38 Зборник докумената, том 1, књига 21, 698.
39 АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 4\1.
40 и 41 АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 6\1.
42 и 43 АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18\1.
44 Зборник докумената, том 14, књига 3, 678.
45 М. Аћин Коста, Српска крв, Стаљинова власт 1944, 2.936-2.941.
46, 47 Зборник докумената, том 12, књига 4, 225, 304-305.
48 Зборник докумената, том 12, књига 4, 493.
49 М. Аћин Коста, Српска крв, Стаљинова власт 1944, 2.936.
50 Зборник докумената, том 1, књига 21, 758.
51 АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 4\1.
52, 53 и 54 АВИИ, ЧА, К-276, рег. бр. 2\1.

Милослав Самарџић

Наоружање и опрема четника