Милија Јанићијевић

19/09/2014

Био је штићеник проф. др Михаила Илића, Члан Српског културног клуба, лидер Демократске омладине на Београдском универзитету, сарадник Љубе Давидовића и Милана Грола, командант среза у Дражиној организацији…

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

: Милија Јанићијевић као гимназијалац

: Купалиште на Ади Циганлији, 1930-тих. У средини су Милија и његова вереница

: Изборни плакат

: Предратни Београд: Милија је први с десна

: Милија је највиши са десне стране

: У средини су Љуба Давидовић и вероватно Драгић Јоксимовић, а Милија је између њих, иза

: Са скупа Демократске странке

: Јанчићи, почетком 1944, с лева на десно: Капетан Миодраг Стојановић, мајор Александар Михајловић, Дража, капетан Радомир Милошевић и потпоручник Милија Јанићијевић

Када је реч о Другом светском рату, наша историографија се и даље креће у релацијама четници – партизани, односно комунисти – равногорци. То је одличан рецепт да се никад не сазна шта се у том рату заиста дешавало и зато он тако успешно функционише. Дакле, функционише системски и систематски, јер то није рат од кога данас мало тога зависи, попут Првог светског рата, и о коме би могло да се пише без контроле. Напротив, полуге моћи успостављене 1944/45. и данас делују, тако да разне фракције комуниста и даље уживају плодове ратне ренте.

То ће трајати све док се не спроведе дебољшевизација, на чијем почетку је постављање ствари на своје место у историографији. Ту би се најпре морало рећи да је до краја рата постојала Краљевина Југославија и да се њене установе не могу изједначавати са појединим завереничким групама. Наравно, током рата је коришћен и термин „равногорци”, али не у смислу у ком се користи данас, тако да се под њим подразумевају и војска и све политичке странке и неполитичка удружења. Сви они се стављају на једну страну ваге, док се на другу страну, изједначавајући се на тај начин са њима, ставља само једна илегална партија, која је на почетку рата бројала 1.500 чланова.

Од те једне партије, комунистичке, биле су бројније и утицајније готово све друге политичке партије посматране засебно, а опет, готово све оне у рату су деловале заједно, подржавајући Југословенску војску, односно четнике.

Један од митова гласи да је најутицајнија омладинска организација био СКОЈ – Савез комунистичке омладине Југославије, нарочито на Универзитету. Међутим, далеко највише омладине окупљао је Савез сокола, коме је на челу стајао престолонаследник Петар Други Карађорђевић, док су најбројнију и најутицајнију омладину имале највеће странке – радикали и демократе. На овом месту говорићемо о потоњима, кроз биографију лидера Демократске омладине на Београдском универзитету, Милије Јанићијевића.

Према писму Милијиног братанца Бранислава Јанићијевића, које нам је заједно са збирком фотографија и докумената проследио његов унук Владимир – Милија је рођен 1914. године у Умчарима, у земљорадничкој породици. Александар Јанићијевић шаље сина Милију на школовање у Београд, код свог рођака др Михаила Илића. Од првог разреда гимназије, па до краја студија права, Михаило Илић је Милију ”преузео у своје руке”, пише Бранислав.

У оно доба, др Михаило Илић је био један од најпознатијих интелектуалаца. Дипломирао је права у Београду 1912, а докторирао у Паризу 1920. године. За редовног професора Правног факултета изабран је 1930, а нешто касније и за проректора. Био је опозиционар, један од првака Републиканске странке академика Драгише Васића. Сем што је писао у „Републици”, основао је издавачку задругу „Политика и друштво” и недељник „Напред”, који је забрањиван. Био је на гласу и као противник фашизма, па га је Гестапо ухапсио још 14. новембра 1941. Држан је на Бањици све до 20. марта 1944. године, када је стрељан.

Бранислав Јанићијевић не пише по ком основу је стрељан његов угледни рођак, али велика је вероватноћа да се налазио на списку „присталица Драже Михаиловића”, који су масовно стрељани и марта 1944.

Исто тако, велика је вероватноћа да је др Михаило Илић био члан Српског културног клуба (председник Слободан Јовановић, секретар Драгиша Васић). За Милију Јанићијевића се зна да јесте био члан овог клуба, о чему пише Живка Душић у књизи „Умчари” (Београд, 2009), као и да се од студентских дана определио за Демократску странку.

Пошто је завршио права и постао адвокат у Београду, Милија је „помагао нама у селу”, пише Бранислав. Тада је већ постао близак сарадник председника Демократске странке Љубе Давидовића, који је „често долазио код наше куће”, наставља Бранислав, „а долазио је и Милан Грол”, који ће уочи рата наследити Давидовића не челу странке.

Фотографије из овог доба показују како је изгледала грађанска класа у предратном Београду, која се касније већином сврстала уз ђенерала Дражу. Ту се крије још један циљ замагљивања историјских догађаја, кроз свођење приче на сукоб четници – партизани, односно равногорци – комунисти. Наиме, комунистима је главни непријатељ била управо грађанска класа, коју су они називали буржоазијом. Наравно, као непријатеље посматрали су и „конзервативно сељаштво”, али било им је јасно да „водећа улога у друштву”, коју су наменили себи, припада управо грађанској класи. Та класа је у Србији стварана још од Карађорђевог устанка, а њено уништење од стране комуниста, да би се онда „високо подигли сутерени”, изазвало је несагледиве негативне последице.

У Другом светском рату, Милија Јанићијевић као резервни официр постаје командант Грочанског среза у позадинским формацијама Југословенске војске, тј. Дражиних четника. То је за комунисте био довољан разлог да убију његовог оца Александра, 1943. године.

Сачувана су два снимка с почетка 1944, на којима Милију видимо поред Драже, у селу Јанчићи под Кабларом. У делегацији на челу са мајором Александром Михајловићем, командантом београдских илегалаца, тада је ишао у Врховну команду ради подношења рапорта о раду у Београдском округу.

После упада Црвене армије, Милија се консултовао са „јаким рођацима у Београду”, који су га посаветовали да остане у престоници и да се не крије од нових власти, с обзиром да је током рата био на цивилним дужностима. Међутим, пролећа 1945. године комунисти га хапсе и одводе у затвор у Гроцкој. Бранислав Јанићијевић, који је тада имао 13 година, носио је Милији храну у затвор месец дана. Једном приликом, Милија је ишчупао велики прамен из своје косе и рекао Браниславу да га однесе његовој мајци Јелици. Тај прамен косе и данас се чува у породици Јанићијевић.

Као и стотине других, и Милију су вероватно убили на обали Дунава, 300 метара од млина, на периферији Гроцке. ”Ми, блиски рођаци, испаштали смо сво време њихове владавине (титоизма)”, пише Бранислав Јанићијевић.
„Слобода”, Чикаго, 10. септембар 2014.