Мој брат, Никола Калабић
ИНТЕРВЈУ: НИКОЛА В. КАЛАБИЋ
Мој брат, Никола Калабић
У Подновљу живи брат од стрица и имењак команданта Гарде
РАЗГОВАРАО: Верољуб МАЛЕТИЋ
Жеља да сазнамо нешто више о потпуковнику Николи Калабићу, команданту Горске краљеве гарде, одвела нас је у његово родно село, Подновље. Ово богато и питомо село налази се на левој обали реке Босне, испод планине Вучјак, на половини пута између Модриче и Дервенте.
У једном просечном сеоском домаћинству, разговарамо са нашим домаћином.
Молим Вас, хоћете ли се представити?
Ја се зовем Никола Калабић.
!?
Нисте ви једини који сте се изненадили. Многи остану без ријечи када чују моје име и презиме.
Да ли је то игра случаја, или имате неке везе са славнијим имењаком и презимењаком?
То није случајност. И он и ја смо добили име по истом човјеку – нашем дједу, који се звао Никола.
Хоћете ли мало поближе објаснити родбинске везе?
У Подновљу је крајем прошлог вијека живио трговац по имену Никола Калабић. Он је имао два сина, Милана и Владимира, и двије кћери, Даринку и Кристу. Као што знате, потпуковник Никола је Миланов син. Ја сам Владимиров син. И ја данас имам унука који се зове Никола, тако да се то име код нас у породици увијек понавља. Иначе, у породици Калабић у Подновљу данас имају само двије куће – моја и мог синовца Милоша.
Да ли се сећате свог стрица Милана?
Када сам рођен, 1929, они су се већ били одселили. Пошто је чича Милан био жандармеријски официр, често су се сељакали зато што је он мијењао мјеста службовања. Чича Миланов Никола се родио овде, у Подновљу је завршио и основну школу. Касније, чича је продао своје кућиште Крекићима и одселио се у Србију. Николу сам видио тек за вријеме рата, када је овде боравио са својом војском, а чича Милан је долазио и прије рата. У нашој кући се опорављао два мјесеца послије рањавања у Сарајеву.
Када се и како десило то рањавање?
Отац ми је причао да је то било овако: Милан је по краљевом задатку ишао у Црну Гору да раскринка једну комунистичку групу, пошто је, кажу, он био стручњак за те ствари. Дошао је у двориште код неког оџе, који је био осумњичен да крије те, како су их звали, бољшевике, и питао га: ”Има ли овде бољшевика?” А овај каже: ”Нема, синко, откуд ће овде бољшевици. Чича Милан узме столицу, па стави оџу на њу и објеси га за јабуку. Није он њега озбиљно објесио, већ само толико да га уплаши. Онда је његова жена повикала: ”Немојте то радити, ево их”. Онда је чича Милан скинуо тог човјека, а ове су похватали. Тада је чича, како сам чуо од оца, добио за награду од краља чин, зато што је открио ту банду. Колико смо чули, то су углавном били неки Анушићи, комунисти. Касније су ти Црногорци чичи Милану подметнули једну Црногорку Мицу да се ожени са њом, да би могли лакше да дођу до њега да му се освете. Он је тад отишао у Сарајево, она га изда, ови дођу за њим да га убију, али не успију, већ га само ране у десну ногу. Послије тога је он дошао код нас у кућу на опоравак. Дошао је јер му је овдје било безбједно, пошто је одмах преко пута наше куће била жандармеријска станица. Када се опоравио, отишао је у Београд.
Николу сте први и последњи пут видели 1945…
Он је у фебруару 1945. дошао у Подновље. Он и његова војска били су смјештени овде, док је Дража био у сусједном селу Дуго Поље. Ту, у Пољу, 200 метара од наше куће, четници су одиграли и фудбалску утакмицу. Била је ту постављена и бина, са које је Дража окупљеном народу и војсци држао говор.
Какав је био Николин однос према фамилији?
Никола је био смјештен у једној кући која је имала двије просторије. Та кућа се налазила на његовом очинству, које је његов отац продао када се одселио одавде. Када год смо ми наишли могли смо ући у кућу. У тој првој просторији се налазио један сто и столице и ту су била његова два пратиоца. Ако је неко био са њим у другој просторији, на пример Дража, или ако је имао неки састанак, ми смо онда сједели у првој просторији са његовим пратиоцима, а ако је био сам ми смо увијек могли ући, никад нам није бранио. Волио је да дођемо и да га обиђемо. У тој истој кући су хтјели на њега да изврше атентат.
Како се то десило?
Било је њих неколико, неки Видић, Вукмировић и још неки, сви одавде из ових села. Они су као били у четницима, а уствари су радили за комунисте. Е, сад, око Николине куће је било велико обезбјеђење, около су ложене ватре око којих су седјели његови људи, тако да је било тешко прићи кући и доћи до њега. За тај њихов покушај је знала и баба Грозда Крекић, у чијој кући је Никола и био. И та баба Грозда, иако јој је брат био у партизанима, а и она сама је била присталица комуниста, није дозволила да се то изведе. Обавјестила је о томе Николу, тако да ови нису успјели да прођу његово обезбјеђење и да дођу до куће.
Сјећате ли се Николиног одласка из Подновља?
Како да не. Када су кретали, ја сам дошао да се поздравим са њим, а он мене пита: ”Мали, хоћеш ли ти ићи са мном?” Ја рекнем: ”Хоћу”. Он ми даде ципеле и војничко одјело, мало, згодно, као да је кројено за мене. Међутим, када смо дошли до неког села близу Брода и када је запуцало, ја одмах побјегнем кући. Чим сам дошао кући, дођоше двојица на коњима, из Николине пратње, да провјере јесам ли се вратио. Пошто је требало проћи кроз једно усташко мјесто, Никола се бојао да ми се нешто не деси, па их је послао. Када су видјели да сам дошао кући, само су се насмијали и отишли.
Да ли се сећате неког Николиног пратиоца?
Био је један који се презивао Рогић, али имена му се не сјећам. Никола му је био кум, колико сам ја сазнао. Био је и један Црногорац, Саво, голема људина, исто је имао велику браду. А био је и један кога су звали Шуцо.
Да ли сте, после рата, били на удару комуниста?
Мени су за вријеме рата усташе заклале оца и мајку. Један брат, Ратомир, погинуо ми је 1944. као четник, борећи се против усташа. Други брат, Саво, је исто био у четницима, па су га комунисти стрпали у затвор. Одлежао је пет година. Пошто сам ја био млад, и нисам био у војсци, нису ме затворили. Стално су нам у кућу долазили удбаши, провоцирали, пријетили. За нас, Калабиће, није било мјеста ни у школи. Ником од нас није било дозвољено да заврши ни занат, а камоли нешто више. Тако сам се ја 1959. године одселио у Зеницу, где сам се запослио у руднику. Ову нову кућицу у Подновљу направио сам пред сами рат, тако да смо имали гдје да се уселимо када смо побјегли из Зенице. И мојих троје дјеце, Борка, Мира и Мићо, испаштали су због презимена и порјекла. Ја сам чак морао на суду да доказујем да нисам четнички командант Никола Калабић, иако сам имао само 12 година када је рат почео.
(ЈАНУАР 2000)
