Рођени брат Николе Калабића
ЕКСЛУЗИВНО!
ИНТЕРВЈУ: НЕДЕЉКО ПРОДАНОВИЋ
Рођени брат Николе Калабића
У Аустралији, далеко од очију српске јавности, живи рођени брат (по мајци) команданта Горске краљеве гарде
РАЗГОВАРАО: Милутин ИВКОВИЋ
У Хобарту, у Аустралији, живи Недељко Продановић, рођени брат чувеног четничког команданта Николе Калабића. Недељко је повучен, политком се никада није бавио. Једино је, и данас, члан Тасманско-српске заједнице ”Никола Тесла”, оформљене 1995. Заправо, он је један од оснивача и, већ трећи пут заредом, председник ове заједнице.
И данас, у позним годинама, Недељко зна стати за струг и направити прелепу посуду од дрвета, која свакога задиви својом лепотом и оригиналношћу. Највећа његова жења је да се ”очисти прљавштина са имена Калабића, јер они заслуџжују да почивају у миру, а не да им се потресају кости лажима. Све што су Калабићи радили радили су ношени патриотизмом и љубављу за Србе и Србију”.
Недељко је рођен у Подновљу код Дервенте, 1916. године, десет година после Николе и четири године после Ангелине – Гине, Николине сестре.
Недељков отац потиче из Зрмање, а данас тамо нема ниједне фамилије Продановић. Сви су се раселили, што по свету што по осталим местима. Само у Загребу је живело 40 фамилија са презименом Продановић, досељених из Зрмање.
Али, кренимо редом.
Милан Калабић, отац Николин и Ангелинин, аустроугарски жандарм, одлучио се да пребегне у Србију. Прилика му се указала 1913. године, када је са једним Аустријанцем, жандармом, патролирао у близини српске границе. Милан је убио Аустријанца, подметнуо му своја документа и пребегао у Србију. Власти су га прогласиле за мртвог, а Јока, његова супруга, добија документа да јој је муж погинуо на служби.
Прошле су три пуне године, а о Милану се ништа није чуло. Те, 1916. године, аустроугарске власти добијају информацију да се Милан Калабић бори у српској војсци на Солунском фронту. Из освете, његову фамилу одводе у злогласни логор у Араду, у Мађарској.
Недељков отац, Никола Продановић, такође је био жандарм и то на служби у Подновљу. Током рата је чувао села крај Саве, углавном српска, од упада зеленог кадра и шуцкора из Славоније. Срби из Босне су или мобилисани или одведени у логоре, којих је било много.
Никола Продановић и Јока Калабић су се загледали, а из њихове љубави родио се Недељко. Било је ратно доба, незгодно за венчање, па су то одложили за касније. Али, некако у време када се Недељко родио, стигла је вест да је Јокин муж Милан – жив.
Поред Николе и Ангелине, Јока је у логор морала да поведе и Недељка, тада бебу. Децу је чувала добро, па су се вратили живи и здрави, мада су у Араду многи Срби оставили кости, и деца и одрасли. Тај логор се може поредити са злогласним Дахауом из Другог светског рата. Да би дошли до барака за спавање, логораши су морали газити воду до колена и тако мокри легати и у доба највеће змие. О доброј исхрани није било ни говора. Никола се и данас сећа тих дана, мада је у тренутку изласка из логора имао свега две и по године.
ПОГЛЕДИ: Господине Продановићу, шта се дешавало када сте се вратили у Подновље?
ПРОДАНОВИЋ: После завршетка рата Јока је покушала да обнови брак са Миланом, јер је са њим имала двоје деце, али није успела. Ја сам прешао код оца, који се `приженио` другом женом. калабићи су после краћег боравка у Дервенти отишли у Ваљево. Купили су окућницу у улици Цара Лазара и ту се настанили. Док су били у Дервенти, Никола и Ангелина су пошли у школу. Никола је кренуо у гимназију, а Ангелина у женску школу. Она је учила занат, углавном женске кућне послове, код једног Швабе, а и ја сам био у близини. Такође код једног Швабе, учио сам столарски занат. Тако сам се, понекад, виђао са Ангелином. По пресељењу у Србију, Никола је завршио геодетску школу. Убрзо се запослио и постао шеф геодетске службе у ваљеву. Приликом школовања је упознао и своју будућу супругу Стајку, коју су прозвали Борка.
ПОГЛЕДИ: Какав је био Никола Калабић као младић?
ПРОДАНОВИЋ: Био је несташан и није дао на себе. Није био прзница, али су многи зазирали да се посвађају или потуку са њиме. Возио је мотоцикл и падао са њега, два пута је ломио ноге. Знао је узјахати коња, и у пуном трку, кад наиђе испод дрвета, ухвати се за грану и тако остане висити а коњ оде даље. Нисам га виђао откако је отишао из Дервенте.
ПОГЛЕДИ: Како се опходио према Вама?
ПРОДАНОВИЋ: И он и Ангелина нису ме звали ”брате”, већ ”рођаче”. Пошто је испало да је њихов отац ипак жив, о вези мог оца и њихове мајке није било упутно причати. И ја сам чувао ту тајну, ево све до овог разговора. Представљао сам се само као њихов рођак, али сада, када је прошло толико времена, мислим да треба рећи истину, историје ради.
ПОГЛЕДИ: А да ли сте, после одласка из родног краја, одржавали везу?
ПРОДАНОВИЋ: Разишли се јесмо, али смо ипак, некако, одржавали везу. Влајко Калабић, брат Миланов, је такође имао једног сиротана, Богдана Вуковића, кога су звали Беук. Он ми је био, некако, најчешће друштво.
ПОГЛЕДИ: Како је протекло време уочи рата?
ПРОДАНОВИЋ: Мој отац се селио са службом. Био је у Подгорици, затим у Босни у Имљанима и Дервенти, а последње намештење било је у Госпићу. Ту је дочекао и пензију 1940. године. Ја сам изучио столарски занат и отац ми је, као сину јединцу, наместио кућу и купио поприлично земље.
ПОГЛЕДИ: Где Вас је затекао рат?
ПРОДАНОВИЋ: Мобилисан сам 8. априла и кренуо возом на зборно место у Брчко. Међутим, возом се није могло целим путем. Наишао је ауто са једним високим официром и пребацио ме до Брчког. Мислим да је то био Дража, касније сам видео на сликама његов ауто. Дража је ослободио Дервенту од усташа, који су били ухватили 80 Срба и тако спремили дочек Немцима који су надирали ка Добоју, али се морао повући пред немачком силом. Ми смо Дражи штитили одступницу када се повлачио са својом јединицом. Заробљен сам код Добоја и пребачен у Тузлу. Одатле смо пешке ишли према Зворнику. Неки су, успут, успели и да побегну, а онда су дошли камиони и, добро се сећам, у српском селу Прњавору потоваре нас и правац Бијељина. Одатле, преко Мађарске, у немачку. У Немачкој сам сазнао да су ми оца убиле усташе 10. априла, два дана после мога одласка на зборно место. Какви су злочинци били довели су тетку Милку, очеву сестру, да гледа како га убијају. Била је то усташка освета јер је мој отац, као жандарм, учествовао у гушењу усташког устанка у Лици, оне године када је Павелић побегао у Италију.
ПОГЛЕДИ: Шта је радио Милан Калабић после Првог светског рата?
ПРОДАНОВИЋ: Колико знам, у почетку је био на служби у Црној Гори. Ту је јурио комите, који су опљачкали и убили неког попа. Били су то сепаратисти који нису признавали Карађорђевиће, него само краља Николу. Како је дошло до тога да се краљ Никола није вратио у Црну Гору ја не знам, али и мој отац је пребачен тамо. Јурећи комите Милан Калабић је обесио хоџу који их је крио у подруму и није хтео да их преда. Милан је био преке нарави, па је у некој свађи убио мајора, неког Црногорца, у Сарајеву, и платио казну 200.000 ондашњих динара и одлежао неко време у затвору, непуну годину мислим.
ПОГЛЕДИ: Да ли сте у заробљеништву, у Немачкој, имали везе са Калбићима?
ПРОДАНОВИЋ: Да, добијао сам писма, пакете и слике преко Црвеног крста. То ми је слала Ангелинина свекрва Перса Пушић. Имам и једну Николину слику у четничкој униформи, са брадом и реденицима.
ПОГЛЕДИ: Да ли знате нешто у Николиној погибији?
ПРОДАНОВИЋ: Не, само су ми причали да је погинуо иза неког дрвета.
ПОГЛЕДИ: Да ли сте после рата посећивали Калабиће?
ПРОДАНОВИЋ: Не, после 1941. нисам био у Југославији. Али, код Калабића је ишла моја супруга Лујза (Јелена), Словенка из Беле Крајине. Лујзу је рат затекао у Београду. Са своје четири сестре, радила је код београдских газда. Када је почело бомбардовање, отишла је у Стару Пазову. Вратила се после недељу дана, а од њеног стана, у улици Цара Душана, остала је само гомила камења. Људи су вадили мртве из рушевина и време је било доста хладно. Она је остала без одеће, коју није успела понети, а испод рушевина није могла извући ни једне крпе. Ходајући, тих дана, по Београду, видела је на Теразијама петоро обешених људи. На путу за Словенију, Хрвати су копали по пртљазима путника, тражећи оружје, злато и друге вредности. Све вредно су узимали. Одводили су све Србе који су се затекли у возу. После завршетка рата и досељења у Аустралију пожелела је да обиђе места из младости. Успут је обишла и Калабиће. Из каснијих сусрета остала је и видео касета са утисцима, као и бројне фотографије.
Као што сам рекао, ја се после рата нисам враћао тамо, јер ме више ништа није везивало за тај крај. Најдражи су ми побијени. Кућа ми је спаљена, није ми остала ни слика од родитеља. Имање опљалкано, а и страх од комуниста, који су радили исто што и усташе, учинио је своје.
ПОГЛЕДИ: Ви сте се, свакако, дописивали са Калабићима?
ПРОДАНОВИЋ: Редовно сам се дописивао са мајком Јоком, Ангелином и Мирјаном, Николином ћерком. Јока је умрла 1985, у 93. години живота. Желела је да буде сахрањена у Липљану, одмах до свога брата. То је село између Дервенте и Добоја. Жеља јој је испуњена. Ту гробницу је саградио Јокин ујак. Била је ограђена стубовима, али их је неко, после ослобођења, порушио. Јока се девојачки презивала Ружојчић, а Милан се једном женио са женом једног Ружојчића, који је био стражар у затвору. Женио се Милан више пута, био је жењен и у Француској. Откуд он тамо, не знам, али знам да је био.
Мирјана је умрла прошле, 1999. године, за време бомбардовања, а нешто раније исте године умрла је и Ангелина. Сада у Ваљеву живе Мирјанина ћерка Весна и три Веснине кћери. Ја сам им често слао новац као помоћ. Увек се нашло начина за то. Послао сам и за споменике Ангелини и Мирјани. Мирјанина унука, најстарија, желела би да дође у Аустралију, да живи овде. Иначе, овде у Аустралији има једна жена која тврди да је у роду са Николом Калабићем, али ја не знам по којој лози и стављам то под знак питања.
ПОГЛЕДИ: Реците нешто о Вашој породици овде?
ПРОДАНОВИЋ: Имам два сина и ћерку. Један син живи у Хобарту, а други син и ћерка живе у Мелбурну. Син Милан је саобраћајни инжењер и он је главни за транспорт у Хобарту.
(ЈУЛ 2000)
