Како је погинуо Палош?
РАВНОГОРЦИ
Како је погинуо Палош?
”Погледи” ексклузивно доносе писмо чувене равногорке Јелене Ђорић пуковнику Живану Кнежевићу, о погибији мајора Палошевића
ПИШЕ: Др Владислав Ј. КНЕЖЕВИЋ
Дуго се није знало како је погинуо “Палош”, мајор Миодраг Палошевић, један од највернијих сарадника, од првог дана, ђенерала Драже Михаиловића.
О мајору Палошевићу могло би да се много пише, јер то није био никаква епизодна личност у националној герили, за коју је, иначе, био велики стручњак. Није он био случајно командант Јуришног одреда, већ му је дужност додељена као великом познаваоцу задатака за такве прилике. Он је то и показао у току рата и све до своје јуначке смрти, коју је описала госпођа Јелена Ћорић у писму које је упутила пуковнику Живану Кнежевићу, после много година од погибије његовог доброг друга и пријатеља. Живан је о њему говорио са сузама у очима, као и о многим другим саборцима, о којима сам лично са њим разговарао. Увек је, уз сузе, за огроман број официра имао само лепе речи. Туговао је што су тако трагично завршили, као и сам Покрет и легендарни Чича.
ПИСМО ЈЕЛЕНЕ ћОРИ”
Дакле, госпођа Јелена Ђорић пише о погибији мајора Миодрага Палошевића своме пријатељу у САД 1984. године следеће:
“На Ђурђевдан (1945. године) били смо на Зеленгори. Ту смо се сви груписали. Мој муж (капетан Ђорић) и ја са Палошевићем били смо у Врховној команди (средња колона)… Били смо изгубили везу са Кесеровићем… У тој великој борби одједном сам видела крај себе мајора Милошевића и његову вереницу Веру. Ми који смо били разбијени сутрадан смо ухватили везу са мојим мужем и Палошевићем. Било нас је око стотину, јер је била страшна борба, три дана. Били смо без хране и потпуно разбијени. Од Шумадијске групе корпуса није нико више био са нама, као ни Кесеровићеве трупе. Борба нас је стално пратила и дотерали су нас до Сутјеске… Са херцеговачке стране су нас нападали. Дошло је до борбе прса у прса. Мој муж је погинуо испред мене, сва сам била обливена крвљу… Била сам рањена у ногу. Била је ноћ. Палошевић ме је зграбио и извукао. Остало нас је око 25. Сакрили смо се под неким каменом и ту смо преноћили. Сутрадан је била тишина. Сматрали смо да је све изгинуло… Палошевић је јео пужеве, ја нисам могла. Покушали смо да пређемо Сутјеску. Ја нисам могла. Молила сам да ме оставе. Нису хтели… Угледала сам у даљини једну колибу. Видела сам како један човек подиже једну врећу на неко дрво. Рекла сам Палошевићу…
Добила сам снагу, прешла Сутјеску. Одвела сам их до те колибе. Тешко сам ходала због глади и рањене ноге. Тамо смо нашли човека са његовом женом. Дали су ми ракију да превијем рану. Палошевић је дао два златника за онај xак и рекао сељаку да купи волове за тај новац. Сељак га је благосиљао. У xаку је био јечам. Истуцали смо га, наквасили водом и јели. Сви су ме благосиљали. Добили смо нешто снаге и кренули ка Пиви. Дошли смо до једног пропланка на коме је било неколико срушених стабала. Постављена је стража и сви смо легли да се одморимо.
Ја нисам могла да заспим и одвојила сам се мало даље од њих. Чула сам тихе кораке на око сто метара од нас. Рекла сам Палошевићу за то. Сео је на једно дрво и гледао ме, па рекао:
“Зашто си постала паничарка. Ја сам мислио да си друга Орлеанка; од како је Душко погинуо ти си друга жена”.
Није веровао да сам чула кораке. Рекла сам му да смо опкољени.
НИСМО ИХ САХРАНИЛИ
“Не буди паничар, остави људе да се одморе”, одговорио је.
Мало доцније је свануло и ми смо кренули. Једноме војнику из ђачке чете рекао је, као и нареднику Васићу: “Пазите на сестра Јелу да не изостане!”
Попели смо се на тромеђу једне планине између Босне, Црне Горе и Херцеговине. Ту смо требали да пређемо Дрину; са обе стране био је крш. Ишли смо ка Дрини. Требало је да се провучемо кроз један пропланак. Одједном сам чула јаку борбу: “Предајте се, шубараши!” “Не предајемо се!”. Настала је пуцњава са свих страна; није се знало ко кога гађа. Неко ме је гурнуо у једну рупу. Ту је било много мртвих, међу њима и Палошевић. Изгинуло је много комуниста, јер нисмо могли да се извучемо.
Неко ме је повукао за руку и извукао даље од тих лешева. То је био један интендантски официр, који је био код Недића; не сећам му се имена. Био је из с. Слатине, срез Трнавски. Тада сам видела да нас је остало само четворо живих. Сакрили смо се испод једног балвана. Они су јурили и тражили нас. По говору били су муслимани. Кад сам погледала цокуле – биле су покривене мозгом. Стала сам била на нечију размрскану главу. Палошевић је био сав изрешетан, глава размрскана као и осталој двадесеторици. Нисмо их сахранили, бежали смо даље. Вероватно су сви бачени у Сутјеску на утоку Дрине. Немам мапу Југославије. Кад би је имала свакако бих пронашла сва места.
Кад смо напустили Зеленгору, све смо папире попалили, па сам Палошевићу и још неким одсекла косу, јако кратко да их не би нико познао. Исто тако сам исекла и браде. Зато се доцније по свету нагађало да ли су мртви или живи. Партизани их нису могли препознати”.
Ето, то је укратко опис г-ђе Милетић, која је после рата живела у Аустралији, где је подигла цркву и дом за старце.
Комунисти су јој упали у стан и поломили Дражину бисту, све поцепали и испревртали. Она није била код куће, иначе би је свакако убили.
(Децембар 2001)
